Strah od drinske biračke divizije

Možda je to stvar nostalgije, možda je reč o želji da se vratimo u ona sretna opoziciona, demokratska vremena kada je izgledalo da su i demokratija i Evropa tu, iza prvog ćoška, malo iznad naših glava i dva koraka nakon pada diktatora Miloševića.

I kada je neko u noći izmeću nedelje i ponedeljka bacio jaja na zgradu bivše Srbije, kao da je pokrenut točak novije istorije u kojoj je sve je isto, samo više njega nema a ovog ima. Od bacanja jaja, koja je te istorijske 1996. godine za potrebe borbe protiv diktature obezbeđivao glavni finansijer Demokratske stranke, vlasnik "Krmivo produkta" i kasnija glavna veza sa surčinsko-zemunskim klanom, preko ideje da se pozove novi Felipe Gonzales koji je nekada bio najmlađi evropski premijer, ali je nažalost sada već u dubokoj političkoj penziji, do insistiranja da se lideri protesta direktno uključe u dnevnik RTS-a kako bi konačno obnevideli progledali a nemi progovorili.

Za 27 godina svet se promenio iz temelja, ali neki čudan sticaj istorijskih okolnosti pobrinuo se da ljudi koji bi trebalo da budu šampioni promena ili modernizacije Srbije i dalje maštaju da se direktnim obraćanjem preko RTS i pozivanjem Gonzalesa konfiguracije 2023 Srbija krenuti u proces evropeizacije.

Za to vreme, lider liste koja je prenosila "najnazadnije" društvene ili političke teorije ušao je u parlament jer je čuo da postoji Jutjub kanali.

Taj istorijski krug mora da je prošao i Božidar Đelić, nekadašnji potpredsednik vlade koji je, izgleda, uspeo da temeljno reformiše srpske i sopstvene finansije. Đelić je, posle političke karijere, postao izvršni direktor francuske investicione banke "Lazard", koja je za vladu Srbije obavila nekoliko sitnih poslova, poput pripreme privatizacije "Telekoma" koja se na svu sreću nije desila, konsolidovanja EPS-a i još nekih malih kompanija sličnog profila. Naravno da su ti aranžmani srpskih vlasti i Đelićevih poslodavaca bile jedine poštene odluke srpskih vlasti u kojoj nema nikakve korupcije, zbog čega i Đelić ima puno pravo da na protestima nosi parolu "Dokle više".

Priča o Đelićevom završetku političke karijere je, međutim, još zanimljivija. Jedan od poslednjih angažmana potpredsednika vlade za evropske integracije bila je kampanja da postane predsednik beogradskog odbora Demokratske stranke, ali se novinarima žalio da ga je Dragan Đilas pustio da odradi čitavu kampanju sa mesnim, opštinskim odborima od Sopota do Surčina, da bi mu na kraju saopštio da je ipak bolje da gradsku organizaciju vodi mladi političar u velikom usponu – Aleksandar Šapić.

Ko zna, možda dobije i drugu političku šansu kod Đilasa ako su mu prepošteni konsultantski poslovi sa vladom Srbije zapali u krizu. A Šapić se već odavno ispisao iz redova poštenih, obrazovanih i evropskih građana.
U tom nemaštovitom recikliranju novije istorije počeli su novi protesti zbog izborne krađe, uz malu razliku da su te 1996. pripadnici opozicije imali u rukama potpisane i overene zapisnike sa par hiljada biračkih mesta koji jasno pokazuju da je opozicija pobedila u Beogradu i još 40 većih gradova i opština. A danas nemaju nijedan zapisnik na kojem posmatrači opozicije pismeno ulažu prigovor na krađu u Beogradu.

U samoj izbornoj noći, u koaliciji protiv nasilja saopštili su entuzijastično da je naša dijaspora ubedljivo glasala protiv Vučića u Londonu, Hagu ili Briselu, a onda je nastala višečasovna tišina. U sledećem obraćanju su već znali da se u Beogradu dogodila teška izborna krađa za koju su odgovorni Vučić i bosanski Srbi koji su masovno dovoženi u Beograd kako bi oteli čistu izbornu pobedu. I kao što obično biva, kada imate veoma tanke argumente, morate da imate jaku akciju.

Kako se uopšte u izbornoj noći rodila ideja da je ukradeno 40.000 glasova ? Zašto nije 30.000, ili 130.000? Nije valjda samo zato što je baš tolika razlika bila u trenutku kada je priča lansirana u medije.

Ako iznesu podatke, činjenice ili dokaze koje dokazuju njihove tvrdnje o 40.000 uvezenih ili prevezenih glasača preko Drine, kako je režim znao da doveze tačno 40.000? Što se u svojoj samozaljubljenosti nisu zaigrali pa doveli znatno više, jer je valjda poznato da stotine hiljada glasača samo čeka da ih neko iz Trebinja, Rogatice ili bilo kog mesta u RS doveze u Beograd, da im po dva sendviča i 20 evra i vrati ih posle u njihove siromašne i promašene živote.

Ako su zaista dolazili organizovano tog dana do Arene, zašto su svi istraživački novinari uslikali samo jedan autobus i kombi pred Arenom u kojoj do sada nikada nije stalo 40.000 ljudi. Ako i nije u Beograd stiglo 800 autobusa, mogli su da pred Arenom slikaju barem 80, ili čak osam autobusa kako bi pokazali te siromašne, potplaćene ljude dok iz njih izlaze i dalje ih sprovode do biračkih mesta gde treba da ukradu budućnost, sreću svojim sunarodnicima s ove strane Drine.

Svako ko je na svoju nesreću morao da prati izbore duže od jedne kampanje, zna da su od početka višestranačja u Srbiji ljudi u većim urbanim sredinama skloniji da glasaju za demokratske, liberalne opcije nego za vlast, ali u ovoj priči o pokradenim izborima u Beogradu postoji veliki logički problem – u Beogradu je opozicija zabeležila ubedljivo bolji rezultat nego u Novom Sadu, Kragujevcu ili Nišu. A samo je u Beogradu brutalno pokradena.

Uoči izbora saopšteno je da je biračko telo poraslo u Beogradu za 13.000 u odnosu izbore pre godinu i po dana, što deluje realno, ako se uzme nevesela demografska slika po kojoj samo Beograd, Novi Pazar i još par lokalnih zajednica beleže rast stanovništva, dok u ogromnoj većini opština broj stanovnika stagnira ili opada.

Kako je moguće da je izlaznost, i pored inicijative Proglas, koju je potpisalo skoro 200.000 ljudi, bila samo 0,5 odsto veća nego prošle godine, kada se ima u vidu da je optimizam među građanima podignut, a istovremeno i dovezeno onih 40.000 nesretnika koji su ceo dan tumarali po Beogradu, tražeći biračka mesta. Samo ih niko nije stigao da snimi.

Nije više tu bilo mesta ni za kakve argumente, Beograd treba spakovati, staviti mašnicu i predati da ne bi pravili haos, a osvajanjem vlasti u Srbiji, u kojoj se od terora, kriminala i nasilja ne može živeti, bavićemo se na narednim izborima ili u nekom narednom olimpijskom ciklusu.

Dobro, čak i ako nemamo nikakve argumente za priče o izbornoj krađi, valjda vidite da svi kulturni, pristojni ljudi znaju da nama Beograd nekako bolje stoji. Vodite vi Srbiju, završite to oko Kosova, a u nekoj narednoj vladi ćemo se možda pozabaviti i sa bosanskim Srbima i njihovih 800 autobusa koje nismo videli ali znamo da su se kao fantomi tog dana vozili po Beogradu i pokušali da nam otmu celu budućnost i deo lokala.

"Svim ovim bednicima mora u budućnosti da se oduzme državljanstvo, uz doživotnu zabranu ulaska u Srbiju", napisao je na Tviteru akademik Dušan Teodorović, gorostas demokratske misli koji u poslednje vreme nije tako prisutan u liberalnim medijima iako je zaista mnogo obećavao.

Prvog dana protesta, neka neidentifikovana lica su pred kamerama fizički nasrnula na direktora Republičkog zavoda za statistiku, ali je prošlogodišnji kandidat za predsednika Srbije Zdravko Ponoš uz osmeh objasnio da su ga samo malo povukli za uši. Dodao je da treba bude srećan što je tako lako prošao, te da bi Kovačevića, koji ima 72 godine, trebalo smestiti u starački dom. Za nekoga koji je penzionisao na stotine oficira i podoficira u 45. godini i tako ostvario sjajne rezultate u reformi vojske, možda i deluje zaista logično što misli da ljudi sa 70 ili više godina zaslužuju samo starački dom.

Za srpsku javnost i kulturu je ipak sreća što se tih principa nije držao prošle godine kada je, sa njim u tandemu, kandidat za gradonačelnika bio ugledni intelektualac Vladeta Janković, koji izgleda ima deset godina više od Kovačevića. Još više ohrabruje što tu ideju Ponoševu "lapota bez nasilja" ne podržavju ostali, jer bi demokratska i nenasilna scena ostala bez svojih glavnih svetionika. Bar dok ne dođe novi Gonzales, konačno locira te bosanske Srbe koji i dalje negde tumaraju po našem Beogradu, i omogući nam da živimo kao sav normalan svet koji se bori protiv nasilja i netolerancije.