Nekako se krajem svake godine prirodno dogodi da političari, čuvari raznih nacionalnih ponosa i profesionalne časti, stave na glave neke nevidljive crveno-bele kapice i uz čašu pića serviraju svojim gledaocima i slušaocima prazničnu, svečanu dozu optimizma. Godina iza nas nije bila strašna kao što mislimo, a naredna će biti znatno bolja nego što strahujemo.
A za ljude sa Balkana desilo se čudo za koje nije bio zaslužan nijedan političar, niti bilo koja institucija ili nevladina organizacija sa misijom da šire kulturu tolerancije – krajem godine je objavljena slabo citirana vest da se u vrhu liste najtraženijih pojmova u fabrici gospodina Gugla, počasnog konzula svih zapadnih i demokratskih obaveštajnih službi, u Hrvatskoj našla folk pevačica iz Srbije Aleksandra Prijović.
Mlada estradna zvezda je, izgleda, o svom trošku uspela da na toleranciji uradi više od dve armije nevladinih aktivista, koji su i nakon dobijenih stotina miliona evra, zadržali okamenjeni stav međunarodnih heroja – tuga i prkos pred kamerama i detinjasta radost pred bankarskim izvodima. Incident pod imenom Aleksandra Prijović na listi gospodina Gugla zauzela je treće mesto, iza jednog od simbola nezavisne Hrvatske, kluba Dinamo, ali i ispred Nogometne reprezentacije Hrvatske koja je bila glavni simbol nacionalnog ponosa.
Teorija zavere
Moglo bi se reći da je neka greška u softveru, neobjašnjiva virtuelnoj podvali jer je reč o pevačici koja nije dobila ni sekunde na svim hrvatskim televizijama i radio-stanicama i mikrovalnim ili mikrotalasnim postajama. Čak i kada je prodala pet zagrebačkih arena i tako oborila sve rekorde o kojima nisu mogli da sanjaju ni legendarni Oliver, manje legendarni ali jednako popularni Tompson, ostala je da lebdi u vazduhu nova teorija zavere o nekoj velikoj, neobjašnjivoj "bizantinsko-hakerskoj" prevari.
Isuse bože, kako je moguće da je nekakva "cajka" uspela da nam to priredi, ako smo već sve učinili da naša mladež nikada ne čuje ni takt te opskurne glazbe, pitali su autori i simpatizeri muzike koja je postavljala nove i vrhunske kulturne standarde o sekama koje bi ljubile mornare, Tonki koja će kad-tad reći cvrčak ili o didu koji mu je govorio da se njima nikada ne sme verovati jer u "njih vere nima" – domoljubna pesma Meri Cetinić u kojoj objašnjava da nikada nije smela verovati njima jer kod njih nema vere. Budući da na Korčuli nisu živeli ni muslimanski, ni budistički vernici, izgleda da je taj gošparski govor mržnje ipak bio usmeren prema Srbima.
Da li zbog lepote mora, galebova koji lete, sekama ili mornarima, deo beogradske elite nesrećno zaljubljen u sebe i dalje veruje da su pjesmice sa festivala u Splitu, Baškim vodicama pojam kulture u odnosu na Tomu, Tozovca, Šabana, trubače i sve ono što nas vraća u prošlost.
Pre dve godine, jedan od najboljih hrvatskih filmskih kritičara stare garde Nenad Polimac hvalio je iskreno film "Toma", ali je bilo šokantno kada je rekao da nikada nije čuo njegove pesme pa je otišao da kupi i čuje "što on pjeva". Hrvatska publika je, izgleda, nekada čula pesme, zbog čega je i film postao najgledaniji.
Lekcija iz prefinjene diplomatije
Možda zbog te stalne, pokazne potrebe za distanciranjem, i nije primećena vest o devojci iz Srbije koja je poremetila tu miteleuropsku tortu sastavljenu od tankog fila pristojnosti i ogromnog patišpanja provincijalnosti. Aleksandra Prijović je u jedinom neplaćenom istraživanju javnog mnjenja bila zanimljivija od sjajne nogometne reprezentacije Hrvatske, ali i rata u Izraelu od čijih posledica strepi čitav svet. Bila je popularnija i od legendarne Tine Tarner, koja je u 2023. odlučila da se preseli u bolji svet, što već deluje kao odraz balkanskog preterivanja, u kojem se po svaku cenu mora biti na strani onih koji dolaze, bez obzira ko odlazio.
Pre nego što je Prijovićeva postala veliki društveni fenomen na Balkanu, u hrvatskoj javnosti se sva narodna muzika s Istoka kao u nekoj pesmici uvek i u svakoj prilici podvodila pod zbirni pojam cajke. Ali svako ko ima prosečno kafansko iskustvo zna dobro šta su cajke – šaljive pesme, sa vulgarnim doskočicama, koje se pevaju u jutarnjim satima, u prisustvu velikog broja maligana u glavi i odsustvu žena i dece. U tom uobičajenom definisanju svega što dolazi sa Istoka kao cajke lako je definisati kulturni rasizam, ali je možda reč o bezobalnoj slobodi vređanja tuđe kulture kako biste više cenili ono što imate.
Istoričari će već reći da su cajke nastale u bivšoj Austrougarskoj monarhiji, na teritoriji Vojvodine ali i Slavonije, ali to već nije važno ako se desilo da je jedna "cajka" prodala pet zagrebačkih arena. A kada se već to desilo, kada je publika odbegla od hrvatskih čuvara ćudoređa ili morala, onda su svi oni mediji koji su je ignorisali, kao i sve pevače sa Istoka, počeli da objavljuju, sasvim neumereno, na stotine tekstova i priloga o novim spektaklima zbog koje bi i najveće hrvatske zvezde "morale da se postide", njenim haljinama, "europskim scenskim nastupom, osvetljenjem i koreografijama". I nikome više nije bilo jasno gde se to "cajka" izgubila.
A sama pevačica je održala lekciju iz prefinjene diplomatije – na koncert u Zagrebu je posebno dovela baku i deku i pozdravila ih uz reči da su oni došli da bi videli grad u kojem su nekada živeli. I ona je sama rođena u Belom Manastiru, zbog čega je bila posebno oduševljena što je naišla na takav prijem u Zagrebu.
Povređena osećanja
Ta priča o odbrani od istočne, bizantinske kulture je još vidljivija u oblasti klasične kulture. Nedavno je producent i reditelj Dragan Bjelogrlić u čuvenoj emisiji "Nedjeljom u 2" rekao da od sticanja nezavisnosti Hrvatska-radio televizija nije prikazala nijedan srpski film niti seriju. Autor emisije i jedan od zaštitnih znakova HRT Aleksandar Stanković rekao je da nije znao ništa o tome ali da se raspitao o tome. I kao pravi vrhunski istraživač saznao je da su za 33 godine prikazana dva srpska filma, čija imena ne znači mnogo široj publici na Balkanu. To ništa nije smetalo da se u bioskopima ili komercijalnim televizijama kao najgledaniji filmovi ili serije pojave projekti iz Srbije. Kao što nikome ne smeta što na srpskim kablovskim operaterima dominiraju hrvatske sapunice, slabe gledanosti, oko kojih se takođe mogu voditi rasprave – kako je moguće da se u jednoj seriji baš sve poklopi: loša režija, očajan scenario i nešto slabija gluma.
Hrvatska sa velikim ponosom ističe da je ona čuvar evropske baklje za Balkan, koju će rado i sa osećajem velike moći da upali ili ugasi prema članicama kandidatima. U nekim segmentima su verovatno napravili ozbiljan napredak, ali u oblasti u kojoj su posebno ponosni – kultura, postaju očigledan primer kada se slaba kulturna scena utopi u širi spektar i upiju samo najbanalnije odlike kulturne integracije. I nekako paradoksalno ali istinito, sa velikim evropskim integracijama, postaju sve provincijalniji i zaostaliji.
Pre desetak godina, Vijeće za elektronske medije Hrvatske saopštilo je da filmove treba prevoditi sa srpskog ili bosanskog na hrvatski, da bi na kraju posle velike rasprave bilo odlučeno da televizije moraju imati opciju titlova za gledaoce čija osećanja vređa ako budu slušali srpski ili bosanski jezik bez prevoda. Nije poznato kako baš izgledaju prevodi, ali je poznato da je jedna privatna televizija prevodila Zonu Zamfirovu, pa je kuče u čakšire prevedeno u psetić u hlačicama.
Kao jedna od najzanimljivijih anegdota iz tragičnih devedesetih godina, izdvaja se jedna reportaža ozbiljnog novinara o zagrebačkoj kafani u kojoj se sve vreme svirala istočna, bizantinska muzika zbog čega je kafana bila stalno puna. Jedno veče ušle su ljutite "zenge", prekinule muziku i pitale muziku zašto pevaju četničke pesme dok oni krvare. Kada su uplašeni muzičari drhtavim glasom pitali šta bi želeli da čuju, čuli su odgovor – pa, recimo Tozovca...