Hrvatsko-crnogorski čas istorije na brodu Jadran

Kada bi negde, na Balkanu, živeo i pokušavao da piše potomak genija iz Jasne poljane, verovatno bi napisao da je svaki balkanski kandidat za evropsku zajednicu nesrećan na svoj način.

Bosna i Hercegovina će se možda približiti evropskom cilju ako se u njoj uspostavi multietničko, tolerantno društvo u kojem Srbija i Hrvatska nikako ne bi smele da podsećaju da u tom raju ili, preciznije, evropskom dženetu, pored muslimana, žive i Srbi i Hrvati. Makedoniji nedostaje samo malo sreće na dugom putu do Brisela jer je u toj zemlji dovoljno obezbediti ravnopravnost makedonskog i albanskog naroda i otvoriti sva vrata susednim zemljama da pomognu liderima iz Skoplja ako imaju dileme oko imena zemlje koju vode,  jezika kojim govore i čitavog niza identitetskih, istorijskih pitanja. Čak i ako bi makedonski lideri naivno pomislili da nemaju dileme, svejedno će susedne zemlje morati da im objasne da, ipak, imaju. I da bez njih, dobrih suseda i loših dilema, nikada neće postati članica EU.  

Niko ne bi mogao da proceni koliko bi sreće bilo potrebno Srbiji da taj put prođe brže i bezbolnije, jer bi na tom putu Srbija morala da se odrekne ogromnog kosovskog tereta iz prošlosti kako bi bila spremnija da nosi evropske darove. Jednog dana bi neki vrhunski lingvista morao da napiše analizu kojim se sve lepim rečima, maštovitim diplomatskim konstrukcijama i patetičnim jezičkim bravurama umotavao ogoljeni jezik sile – dok se ne odreknete Kosova, pogazite ustav i izbrišete deo istorije ne nadajte se ulasku u našu harmoničnu, tolerantnu zajednicu koja svakome daje i nikome ne uzima.

U toj dosadnoj i tugaljivoj priči postoji, ipak, jedna svetla tačka, primer koji daje nadu, zemlja koja će svakako imati najviše šanse da prva uđe u Evropsku uniju – Crna Gora.  Na putu te nekada bratske države stoji samo jedan školski brod Jadran, izgrađen još u vreme Kraljevine, dužine 64 metara, širine 8,9 metara i srednjeg gaza 4,05 metara.

Laka stepenica

To bi bila veoma laka stepenica da su postavljači uslova, hrvatski zvaničnici, pokazali bar malo takta ili poštovanja. Kada se od Srbije traži priznavanje Kosova, strani isporučioci zahteva izgovaraju stotine fraza koje ne govore ništa ali znače sve - normalizacija odnosa, zajednička blistava budućnost, pomirenje i stabilnost koje će trajati bar tri dana duže od sveta. U ohrabrivanju da se zahtevi ispune često se spominje da bi Srbija morala da ima svog De Gola, aludirajući da bi i jedna mala zemlja mogla da se odrekne "kosovske kolonije" ako je Francuska mogla da se odrekne Alžira, ili Branta, gde se i ne aludira tako maglovito već direktno – priznajte svoju užasnu prošlost, primite istorijsku kaznu makar nikada niste imali ni logore, ni Hitlera, ali nekako lepo zvuči za budućnost Evrope da se ovaj kontinent bar jednom propisno obračuna sa zločinima, kada se već suočavanje sa nacističkim zločinima pretvorilo u zastrašujući cirkus.    

U slučaju Crne Gore je to sve neuporedivo lakše. Deluje da evropski iskušenički put može da se prođe za minut hoda, koliko je potrebno da se obiđe školski brod koji ima manje dimenzije od stanova i kuća koji su istaknuti članovi Đukanovićevog režima kupili u Beogradu na vodi ili po dedinjskim i senjačkim brdima.

Glavni problem je što Hrvatska, glavni regionalni mentor Đukanoviću na putu ka samostalnosti države i procvata trgovine južnim voćem, nije pokazala nikakvu spremnost da razgovore vodi na diplomatski, prijateljski način. Nedavno su u tri crnogorske opštine održani Dani hrvatskog naroda povodom velikog istorijskog događaja – prenosa moštiju Svetog Tripuna 809. godine u Kotor, kojima se možda sugeriše da su Hrvati bili u Crnoj Gori prvi narod, dok su svi ostali bili negde tamo daleko.

Hrvatske zastave okačene na opštinama, koje su obeležavale taj praznik, nikome od kavačko-montenegrinskih dilera istorije i nacije nisu zasmetale jer hrvatske šahovnice verovatno imaju lekovito, evropsko dejstvo, dok je svako mahanje srpskim zastavama pouzdan dokaz velikosrpske pretenzije. Dan hrvatskog naroda uveličali su ministar spoljnih poslova Goran Grlić Radman koji je rekao da Hrvatska nema više strpljenja i zatražio da joj se vrati školski brod Jadran, dočim je novi ministar odbrane Ivan Anušić učinio diplomatsko "čudo neviđeno" jer je tokom posete Crne Gore otkazao susret sa crnogorskim domaćinom u pokušaju Draganom Krapovićem jer ovaj pokušava da uspori rešavanje pitanja broda Jadran.

"Usporio je vlasništvo na brodom Jadran, verovatno bi usporio i neke druge teme koje nismo otvorili. Mislim da je jedino ispravno da taj sastanak nismo održali. Nadam se da će u budućnosti njegovi stavovi biti prihvatljiviji. U ovom trenutku, ja nemam šta da tražim na takvom sastanku", rekao je Anušić.

Da je za brod Jadran spreman, doskorašnji Osječko-barnjski župan i večiti panonski mornar dokazao je kada je medijima pokazao kako je sliku toliko željenog broda stavio u svoj kabinet.    

Preduzetnički duh

Hrvatski ministar spoljnih poslova Goran Grlić Radman našao se na meti kritike zagrebačkih medija jer je neuspešno pokušao da, mimo njene volje, poljubi nemačku ministarku spoljnih poslova pred nekoliko stotina miliona gledalaca. Negde na marginama njegove briljantne diplomatske karijere i imidža uglađenog, elegantnog ministra spoljnjih poslova ispostavilo se da on zapravo ima privatnu firmu koja se, izmeću ostalog, bavi veoma efemernim i grubim poslom – likvidacijom svinja, krava, ovaca koje su proglašene zaraženim.

Na tom tenderu je njegova firma bila jedini ponuđač, pa ni evropski borci protiv korupcije nisu imali posla. Niko nije želeo da bavi tako nepopularnim poslom, a firma najvećeg hrvatskog diplomate je, ipak, imala dovoljno jak preduzetnički duh i želudac da ostvari taj poslovni poduhvat.

U ime šefa, sina i svetog praha

Zato su možda i nedavni nastupi i isticanje uslova Crnoj Gori više delovali kao da ih izriče vlasnik firme za eliminaciju uginulih životinja a ne šef diplomatije.

"Mi očekujemo povratak školskog broda Jadran u matičnu luku Split, vreme prolazi, moramo to brže rešavati", rekao je hrvatski ministar, koji je o brodu Jadranu pričao u raznim prilikama pa je na bledskom sastanku iskoristio priliku da novinarima prepriča šta je rekao odlazećem premijeru Dritanu Abazoviću.

"On je pitao kako si, kako si došao? Ja kažem, evo, upravo sam došao na hrvatskom brodu Jadran i to je sve, samo smo se pozdravili". 

Pranje prošlosti

Nije najjasnije gde je tako ponosna država, koja je nedavno zabranjivala ulazak u zemlju Matiji Bećkovići i nizu srpskih intelektualaca zbog njihovih izjava, našla snagu da stoički sasluša i stavove hrvatskih gostiju. Jedan je, ipak, zapanjujući – Radman je rekao da je Hrvatska duboko uznemirena jer je opština Kotor nazvala jedan bazen po jednom od najvećih crnogorskih vaterpolista Zoranu Gopčeviću. Osvajač olimpijskih i svetskih medalja kriv je jer se, kao i cela Crna Gora, odazvao pozivu na mobilizaciju i bio stražar u logoru Morinj.

Radman je imao šta da kaže o tabli u logoru Morinj u kojem je doduše stradalo manje ljudi nego u splitskom logoru Lora ali je svejedno jasno da Hrvatska neće nimalo voleti ako se tabla skloni s tog mesta. Na tabli koju su nezakonito, bez obaveštenja vlade Crne Gore i opštine Tivat, otkrili bivši lideri propalih socijaldemokrata Ranko Krivokapić i Raško Konjević, izražava se žaljenje zbog zločina "počinjenih da bi se osramotili ime i duh Crne Gore". 

Taj natpis deluje sramotno kao i čitavo delovanje Ranka Krivokapića ali on zapravo opisuje privatnu istoriju privatnog režima Mila Đukanovića. Uz Šešelja, Đukanović je bio jedini lider koji je u uniformi obilazio ratište i davao izjave koje bi potpisao i četnički vojvoda iz Batajnice  - Crna Gora je napadnuta od ustaša, jednom za sva vremena treba ispraviti pogrešku komunističkih kartografa, šah mi se ogadio zbog šahovnice.

U kasnijem velikom pranju lične i kolektivne istorije, Milo je učio od najboljih perača, počev od austrijske elite koja je ponavljala da su Austrijanci prva žrtva nacizma do hrvatskih novijih istoričara koji su utvrdili da je nesretni Pavelić samo pratio politiku Hitlera.

Tako je i Đukanović sa lakoćom prošvercovao kamione novije istorije u kojem se stalno povećavala odgovornost velikosrpske elite a smanjivala crnogorska krivica. To što je tek pre godinu i po Abazovićeva vlada saopštila da su prilikom popisa na podgoričkom aerodromu, posle samo 30 godina, pronađene stepenice i druga oprema ukradena sa dubrovačkog aerodroma, neće nimalo promeniti novu zvaničnu istoriju prema kojoj su svi ti vojnici iz Crne Gore predvođeni Đukanovićem bili primorani da čine zločine, dok je iz Beograda sigurno stigla naredba da se ukrade sva pokretna imovina.

Pravo na vlasništvo

U samoj Hrvatskoj je ta novija doušnička istorija Crne Gore dočekana sa oduševljenjem, a čitava elita od HDZ do Tonina Picule i Vesne Pusić doživljavala Mila Đukanovića kao mlađeg nestašnog brata uvek spremnog da Srbiji učini pakost ili o njoj izrekne neku klevetu. Kada je otišao, Hrvatska se iznenada setila i broda Jadran, morskog razgraničenja na Prevlaci, ostale ukradene imovine ali i nesretne vaterpolo legende kojoj se valjda mora oduzeti tabla na bazenu zbog table u Morinju.

Uloga cajke u srpsko-hrvatskim odnosima

A o čuvenom brodu, koji je došao u Tivat još 1990. na remont kao i mnogo puta ranije i ostao do danas, ne može se govoriti mimo istorije napisane u četiri ruke. Niko ne zna šta bi Hrvati još mogli da zatraže, od haljina Tereze Kesovije do parčeta mauzoleja na Lovćenu jer je to ipak delo Ivana Meštrovića, koji je izveo drugi Hrvat Andrija Krstulović, a novac je skupljala i Matica hrvatska.

Već je zaboravljeno da je zvanični Zagreb  2015. zatražio od Beograda da mu vrati Povijest Hrvatske – skulpturu Meštrovića koja se zove i Majka Hrvata. 

Za utvrđivanje prava na vlasništvo bilo je dovoljno samo ime, osećaj da im se može, ali je nevolja što je u Arhivu Srbije pronađena uplatnica kojim se dokazuje da je kralj Aleksandar platio iz svog budžeta 200.000 dinara Meštroviću autorski honorar i 55.145 dinara za troškove prevoza i izradu kipa.

Pokojni kralj igrao je važnu ulogu i u nastanku broda Jadran jer je za njegovu izgradnju uplatio više novca nego sva naseljena mesta u Dalmaciji i Istri zajedno, dok su u donatorskoj akciji građani tadašnjeg Velikog Bečkereka (Zrenjanin) dali osam puta više sredstava od Splita u koji se brod mora vratiti ako Crna Gora želi da uplovi u evropsku luku. Možda bi i crnogorska vlast mogla da kaže kako je jedini kralj koji rođen na Cetinju dao najviše novca, ali su ga već u istoriji definisali kao okupatora koja je oterao austrougarske oslobodioce, a dobar deo njih vratio u Hrvatsku.