Nijedna domaća ili svetska nevladina organizacija za demokratsku kontrolu bezbednosnog sektora nije najavila, ali nema nikakve sumnje da će ova godina proteći u obeležavanju velikog civilizacijskog jubileja – 100 godina od stvaranja prve, moderne i demokratske policije na svetu. Te davne 1924. je jedan mladić po imenu Džon Edgar Huver postao prvi direktor novoosnovanog Istražnog biroa koji će uskoro prerasti u čuveni FBI – organizacije koja će ubedljivije i jasnije povlačiti granice između demokratije i komunizma, američkog sna i sindikalnih noćnih mora.
Iako je FBI, barem, formalno bio javna policija, najviše uspeha imao je u neograničenom prisluškivanju, praćenju privatnih života levičara, sindikalista, sumnjivih umetnika i ljudi koji su detinjasto verovali da se u američkom snu može sumnjati u taj san.
Sigurno u istorijskim arhivama već postaje tone dokumenata koji pokazuju da kongresni komiteti, nevladine organizacije ili američke preteče Sonje Biserko nisu davali mira Huveru sve dok nije objasnio zašto je prisluškivao, pratio i iz javnog života odstranjivao hiljade izuzetnih umetnika, intelektualaca, ali u odbranu prvog šefa demokratske tajne službe mora da se kaže da je istovremeno pratio spavaće sobe ili trpezarije osam američkih predsednika i 16 američkih ministara pravde, koliko ih je dočekao i ispratio za sve vreme svog bezobalnog mandata.
Vlasnik svih američkih tajni
Možda bi neke tanane liberalne duše rekle da je period od 48 godina Huverove vladavine svim američkim tajnama predug čak i za tako veliku demokratiju kao što je američka, ali su svi ti predsednici, ministri pravde valjda dobro znali da li je Huver više štitio njihove privatne sramote ili nacionalne uspehe. Ako Huvera niko nije birao ni smenjivao, osam predsednika i neutvrđeni broj ministara, savetnika za nacionalnu bezbednost, predsednika kongresnih komiteta za nacionalnu bezbednost birani su po najvišim demokratskim standardima.
I da sam Bog nije izvršio demokratsku kontrolu vlasnika svih američkih tajni i pozvao ga na onaj svet u naponu snage, u 78. godini, možda bi Huver sačekao kraj hladnog rata i objasnio kako se treba boriti protiv komunizma koji se samoubio i gde naći nove opasnosti jer se demokratija mora braniti čak i kada nema neprijatelja.
U brojnim istorijskim svedočanstvima navodi se da je baš te 1972. Ričard Nikson razmišljao kako da se nekako reši Huvera, ali se nebeska tajna služba izgleda grubo poigrala sa nesrećnim predsednikom – posle Huverove smrti nije pronađen nijedan papir ili dosije koji bi pokazao kako je FBI decenijama pratio i prisluškivao predsednike, kongresmene, naučnike i umetnike. A sam Nikson će biti prvi predsednik koji je primoran da podnese ostavku jer je uhvaćen u prvom pokušaju da prisluškuje političke protivnike.
Najneverovatnija anegdota
U Huverovoj privatnoj istoriji borbe za američku demokratiju kao najneverovatnija anegdota svakako se izdvaja njegov pokušaj da spreči slavnog borca za ljudska prava i najboljeg propovednika američke nade Martina Lutera Kinga da dobije Nobelovu nagradu. Kingovim saradnicima je saopštio da pastor iz Džordžije mora da odbije Nobelovu nagradu jer će, u protivnom, čitava američka javnost saznati koliko je doktor King nemoralan, jer je Huver, uz prećutnu saglasnost liberalne braće Kenedi, detaljno pratio i beležio susrete ikone američkih crnaca sa devojkama po raznim motelskim sobama.
Nije, jedino, poznato uz čiju je saglasnost ili demokratsku kontrolu Huver tajno pratio seksualne avanture braće Kenedi.
Ostaje poznato da je bio besan kada se "čovek koji je imao san" ipak usudio da primi Nobelovu nagradu. U dobrom filmu Klinta Istvuda prikazuje se kako je teško pogođenog Huvera pokušavao da smiri njegov dečko Klajd Tolson, koji je istovremeno bio i višedecenijski pomoćnik direktora FBI.
Priča o čuvaru demokratije i osnivaču moderne tajne policije će se svakako već čuti tokom jubilarne 2024. i u Beogradu ćemo od stotina eksperata za demokratsku kontrolu bezbednosnog sektora već saznati šta je to od Huverovih tekovina odolelo zubu vremena, koje metode su i danas primenjive u društvima duboke demokratije i nešto dublje države a koja se nikako ne bi smeli sprovoditi u društvima u kojima je sve nekako plitko, osim fondova za demokratsku kontrolu policije, vojske i tajnih službi.
Otisci prstiju
Kriminolozi su, recimo, jedinstveni u oceni da je tehnika uzimanja otisaka prstiju deo Huverovog nasleđa koje je svakako donelo veliku korist u borbi protiv kriminala. Ali nisu nimalo jedinstveni kada je reč o čuvenom Huverovom zakonu iz 1938. zvan FARA (Zakona o registraciji stranih agenata) koji je i danas na snazi u vodećoj demokratiji na svetu.
Za odbranu američke demokratije je i posle 86 godina od usvajanja zakona veoma korisno da se svako ko od strane države primi pare za bilo kakvu političku aktivnost mora registrovati kao strani agent u SAD, ali bi bilo krajnje pogubno ako bi isti zakon koristile bilo koje druge zemlje koje iza sebe nemaju prebogatu Huverovu istoriju odbrane demokratije. Huver i njegov intimno-obaveštajni partner Tolson bili su pioniri u promovisanju LGBT prava unutar tajnih, policijskih koridora, ali nikako ne bi bilo dobro ako bi i današnje službe nastavile njihovu praksu progona i obračuna sa svim LGBT-osobama.
U godini velikog jubileja će se, svakako otkriti, kako su tokom pola veka Huverove demokratske misije, kongres, mediji i brojni svetionici ljudskih prava, prethodnici ili uzori Hjuman rajts voča, Amnesti internešenela, Reportera bez i sa granicama kontrolisali njegov rad.
I da li su iste mehanizme kontrolisali kada su, recimo, izvori iz Pentagona slagali medije a mediji svoje čitaoce i gledaoce da Sadam ima oružje za masovno uništenje zbog čega treba masovno uništiti jednu zemlju i narod.
Ili kada ovih dana američko-britanska vojska bombarduju Jemen jer je neko otkrio da odatle preti opasnost za demokratski život Amerikanaca i Britanaca. Sigurno postoje ti tajni, demokratski mehanizmi sa seminara koji civilizaciju razdvajaju od džungle i koji nam govori da je svet posle prvog veka Huverove demokratizacije službi zaslužio nekoliko dana bez rata, državnih udara, bombardovanja u kojim nije poznato da li se dobija više barela ili gubi više ljudskih života.
Druga crvena strava
Na prvi pogled marginalno, ali suštinsko pitanje koje na silnim seminarima o veku službe koja je sačuvala američku i zapadnu demokratiju neće dobiti odgovor glasi sasvim jednostavno – kako je to Čarli Čaplin ugrozio američku državu i demokratiju? Zbog čega mu je 1952. zabranjen povratak u SAD?
U lovu na levičarske veštice, nazvanom Druga crvena strava, nastradalo je bez ikakvog osnova na hiljade intelektualaca od čoveka koja je izumeo atomsku bombu, Openhajmera, do Artura Milera, Orsona Velsa, Lilijan Helman, Artija Šoa, Leonarda Bernstina. Ali zašto je nastradao Čaplin, jedino ime američke kulture koje je razbijalo sve gvozdene i ideološke zavese, političke i ekonomske barijere?
Zvanično objašnjenje glasilo je da je odbio da svedoči ili, preciznije, da cinkari sve levičare ili sindikaliste koje je poznavao, ali i dalje nije jasno šta bi to moglo da tako naljuti Huvera i predsednike koji su klimali glavom, ukljućujući i šampione liberalizma braću Kenedi, na Huverovu odluku da se Čaplin amputira iz američkog društva. Da se njegov lik izbriše iz popularne američke kulture kao što su disidenti brisani sa Staljinovih kolektivnih slika? Osim što je ostao iskrivljeni štap koji visi u vazduhu.
Da li je Čaplin kriv zato što je snimio "Velikog diktatora" u kojem ismeva Hitlera i Musolinija znatno pre roka, dok Amerika čvrsto stoji na stanovištu da treba izbegavati rat, čak iako stižu vesti o pogromu Jevreja ili razaranju evropskih zemalja. Ili je tajnoj službi više smetalo što se njegova kreativnost otrgla kontroli pa je on postao jedini holivudski stvaralac koji je na tragikomičan način opisivao tržišnu privredu, sa radnicima na večitoj traci ("Moderna vremena"), beskućnicima koji pokušavaju da nađu posao, ukradu hranu iz elitnih restorana...
Čaplin je u Ameriku došao prvi put 1973. godine, da dobije nagradu za životno delo. Otišao je i nije se više vraćao. U holivudskoj sali je te noći doživeo burne ovacije velikih glumaca, režisera koji decenijama nisu rekli ni reč o progonstvima najvećeg od njih, ali su godinu dana posle Huverove smrti shvatili da je, ipak, došlo vreme za demokratiju. Vreme je pokazalo da ni tada nisu znali čemu aplaudiraju. Ili da su bili samo bolje obučeni delegati u nekoj sali kojem se aklamacijom odobrava doživotni mandat lideru koji, kao i Huver, nikada nije demokratsi izabran.