Drugi normandijski rat

"Dok nas traje, delićemo svet po tome na kojoj strani je ko bio i čime se zaklinjao 1914. godine. Jer leto 1914, žarko i mirno leto, sa ukusom vatre i ledenim dahom tragedije na svakom koraku, to je naša prava sudbina."

Ovako je sredinom tridesetih godina prošlog veka  jedan diplomata i pripadnik Mlade Bosne sa ozbiljnim književnim darom opisao značaj 1914. godine. Diplomata se zvao Ivo Andrić, a njegova kasnija remek dela samo su dodavala težinu njegovoj oceni početka Velikog rata, Mlade Bosne, starog svetskog poretka ili nove jugoslovenske zajednice.

Ali kao što je značaj Andrićeve ocene nedavne istorije rastao kako je on postajao jedan od najvećih evropskih pisaca, tako su u knjigama uglednih zapadnih istoričara srpski heroji iz 1914. godine postepeno pretvarani u ekstremiste, teroriste i sumanute ubice jer su se tokom devedesetih godina Srbi našli na drugoj strani zapadnih demokratija.

Tako je uoči obeležavanja 100 godina od izbijanja Prvog svetskog rata ugledni profesor sa Kembridža Kristofer Klark napisao čuvenu knjigu "Mesečarenje", u kojoj su meci Gavrila Principa zapravo bili pravi uzrok Velikog rata u koji je carska Rusija gurnula saveznike iz Velike Antante, Francusku i Englesku kako bi zaštitila "malu srpsku braću".

Između Gavrila i Velikog rata

Tako je jedan momak koji još nije postao punoletan, za kojeg je Crnjanski napisao da ima jedinstveno ime sastavljeno od arhanđela i načela, posthumno pretvoren u najpoznatijeg teroristu.

Posle Srebrenice i opsade Sarajeva, Srbe ne možemo tako lako opisivati kao žrtve, govorio je Klark, koji je dobio najbolje recenzije svih velikih zapadnih listova zbog revolucionarnih otkrića o korenima Prvog rata. 

Pre Klarka, knjigu o Prvom svetskom ratu objavio je američki istoričar Šin Mekmekin pod naslovom koji ništa ne skriva od čitaoca: "Ruski koreni Prvog svetskog rata".

Profesor istorije sa Bostonskog univerziteta Leri Vulf objavio je rad u kojem je pokušavao da se obračuna sa Rebekom Vest, glavnim advokatom Srbije u periodu posle Prvog rata u zapadnom svetu.

U opširnom tekstu o njenom uticaju na balkansku istoriogafiju, autor opisuje kako je Rebeka Vest u Sarajevu pokazala razumevanje za srpske ubice, dok je navodno bila veoma neraspoložena prema izvesnoj Gerdi, supruzi njenog domaćina u Srbiji, koja je dok su obilazili francusko groblje u Makedoniji pozvala da se "zamisle o svim tim ljudima koji su poginuli za gomilu Slovena".

Margaret Mekmilan, dekan koledža Sent Entoni sa Oksforda, dok je radila na knjizi o Prvom svetskom ratu, obećavala je da u njoj neće štedeti Srbe. I svi ju joj poverovali jer je u prethodnu knjigu o Versajskoj konferenciji nekako uspela da ubaci Radovana Karadžića.

Velika Klarkova uteha

Nošeni snishodljivim stavom da istorije malih naroda uglavnom zavise od simpatija velikih sila, brojni srpski mediji su sa olakšanjem prihvatili Klarkovu velikodušnu ocenu da "Srbi nemaju razloga da se stide Gavrila Principa", kao da je preterao kada je pripadnika Mlade Bosne posthumno, čisto radi stila, učlanio u Al Kaidu.

A onda se u februaru ove godine dogodilo čudo o kojem ni Klark, ni Mekmilanova svi zapadni istorijski revizinisti nisu mogli ni sa sanjaju. Iz svih istorijskih i dokumentarnih emisija o Drugom svetskom ratu  neverovatnom gumicom izbrisan je narod koji je u njemu odigrao najveću ulogu i podneo najveće žrtve. Naš slučaj, ispostavlja se, bio je samo vežba za ovo što je usledilo.

Prema zapadnim TV kanalima, Drugi rat počeo je herojskim ukrcavanjem u Denkerku, u koji je nemačka vojska izgleda saterala, u to vreme nadmoćnije i bolje opremljene britanske i francuske divizije, a završio je iskrcavanjem u Normandiji.

Neverovatna pažnja posvećena je istorijskoj bici u Ardenima, okončanoj krajem januara 1945.godine, za koju je britanski premijer Čerčil rekao da je reč o najvećoj pobedi američke vojske u Evropi.

U toj najvećoj pobedi američke vojske stradalo je 10.000 američkih vojnika, a u opsadi Lenjingrada, u zemlji koja se ne spominje u silnim emisijama Histori i ostalih dokumentarnih kanala, život je izgubilo milion nenaoružanih i nemoćnih ljudi – žene, dece, staraca i nesrećnika koji nisu imali dovoljno snage i zdravlja da izdrže opsadu nacista.

NN vojska i NN narod

Najveća kopnena pobeda zapadnih saveznika nad Hitlerovom vojskom u Evropi dogodila se nekoliko meseci nakon što su neka NN vojska i neki NN narod oslobodili veći deo istočne Evrope i slomili kičmu Hitlerovom režimu.

Niko nije utvrdio koliko je filmova, emisija snimljeno i knjiga napisano o komunističkim disidentima poput Trockog i ostalih koji su nakon pada nestajali iz arhiva i brisani sa zajedničkih fotografija. Bili su to savršeni primeri za crveni totalitarizam.

Ali niko nije objasnio kako se zovu sistemi iz kojeg se naknadno iz istorije brišu čitavi narodi. Ili sistemi u kojem se ignoriše 20 i više miliona ljudi koji su poginuli pre najveće zapadne pobede u januaru 1945? 

Šta se, zaista, dogodilo između ukrcavanja u Denkerku i iskrcavanja u Normandiji?  

Na kojim su to frontovima Hitlerove divizije toliko oslabljene da su ih iste one snage koje su bežale od njih u Denkerku, lako pobeđivale u Francuskoj, Belgiji ili Holandiji krajem 1944. i početkom naredne godine?

Odbrana Moskve i Lenjingrada izgleda su bili samo propagandni mitovi, tek treba proveriti kod nezavisnih izvora da li su se uopšte dogodili Staljingrad ili Kursk, ali je izvesno da su u Evropi postojali snažni pokreti otpora u Francuskoj, Poljskoj ili, recimo, Danskoj u kojoj su radnici tiho štrajkovali jer su radili usporeno u nacističkim fabrikama.

Treba se nadati da će autori, istoričari već napraviti potresne filmove o velikim žrtvama koje su pokreti otpora protiv nacizma imali u Estoniji, Letoniji ili Litvaniji. Pod uslovim da iste pronađu.

Rušenje okupatorskih spomenika

Do tada će Evropa, koja je za svoj praznik proglasila dan pobede nad nacizmom, mirno i bez ikakvog znaka nelagode posmatrati kako se u baltičkim zemljama ruše na stotine spomenika poginulim borcima Crvene armije jer je reč o spomenicima okupatora. Jer su pre dolaska okupatora živeli u nekoj nepoznatoj slobodnoj zemlji, o kojoj se gubi svaki trag, osim sećanja na lidera koji nije bio dobar slikar ali se borio protiv komunističkog zla.

Pre ruskog naroda, sa liste pobedničkih savezničkih naroda decenijama je bio izbrisan ili sasvim marginalizovan najveći narod na svetu, koji je takođe imao deset puta više ljudskih žrtava od svih zapadnih saveznika zajedno.

Kada sam upitao jednog poslovično opreznog kineskog novinara koliko je to vređalo osećanja običnih ljudi, odgovorio je da ih nije toliko vređalo što su umanjivane kineske žrtve, koliko to što su zaboravljana japanska zverstva.

„Bilo je dovoljno što smo bili van Ujedinjenih nacija da nas izbace i iz istorije. Posle posete Niksona su počeli da nas vraćaju, a za par decenija možda i mi počnemo da pišemo svetsku istoriju.“