Niko to nije znao, niti je mogao naslutiti, ali dan pre dolaska predsednika Kine u Srbiju dogodilo se veliko naučno otkriće tokom gostovanja dopisnika nedeljnika "Nedeljnik" iz Rima i ostatka sveta Željka Pantelića. Ovaj novinar renesansnog zanimanja i živopisne biografije razbio je istorijske stereotipe prema kojima Kina od dinastije Ming nije napadala druge zemlje.
Sasvim ležerno je objasnio da je Kina izvršila agresiju i ugrozila teritorijalni integritet Filipina izgradnjom veštačkih ostrva. Ta veštačka ostrva nastala su u moru koje se, valjda, još zove Južno kinesko. Ili je možda posle neke američke arbitraže već dobilo naziv Severno filipinsko.
Priprosti ljudi iz srpskih čaršija veruju da bi Kinu valjalo izuzetno ceniti jer je uspela u nemogućoj istorijskoj misiji – za 50 vekova postojanja bila je jedina moćna, bogata zemlja koja se neuporedivo više branila nego napadala. Ta posebna civilizacija je napravila najveću građevinu na svetu, odbrambeni zid dugačak 8.851 kilometar od stepa Srednje Azije do Južnog mora, ali joj to nije nikako pomoglo da u vodećim zapadnim medijima u ovom veku ne postane prva asocijacija na ekspanzionizam ili osvajanje.
Ako Kina pokuša da osvoji Tajvan moraćemo da branimo to ostrvo, poručili su u više navrata američki predsednik Bajden i mala armija licenciranih geostratega, zanemarujući činjenicu da sve zemlje na svetu, uključujući SAD, priznaju da je Tajvan deo Kine.
"Berlinski zid 21.veka će biti Tajvan, dok Hong Kong svakim danom postaje Gdanjsk našeg doba", napisao je u jednoj kolumni junak sa početka teksta, ali nije jasno na kojoj strani se nalazi Kineskog zida nalazi Hitler 21.veka.
U tom strahu od Kineza koji dolaze i (ne)milosrdno osvajaju svet, srpska opoziciona, evroentuzijastična scena dočekala je predsednika Kine Si Đinpinga i doživela malo, dvodneno nacionalno preobraženje.
Ljudi koji su godinama neumorno objašnjavali da su priče o nacionalnim interesima ostale u dalekoj prošlosti, a želja da se bude ravnopravan u odnosima sa SAD ili EU samo dokaz niske inteligencije ili visokog ideilizma, iznenada su u svom rečniku našli reči nacija, država, izdaja. Početkom maja Leta gospodnjeg 2024. počeli su snažno da se bore za nacionalne interese, ravnopravnost i ponos Srbije.
Kada je pre nekoliko godina Velika Britanija prvi put u istoriji dala zlatne kraljevske kočije jednom stranom lideru bio je to primer velike ozbiljne države kako se odnosi prema, ne samo predsedniku Kine, nego i velikom ekonomskom partneru.
Tu istu ozbiljnost i brigu o interesima svoje zemlje pokazao je početkom nedelje i predsednik Francuske Emanuel Makron kada je, sa odglumljenim uživanjem i ponosom, po kiši, sa Đinpingom gledao tradicionalne folklorne tačke.
Ali Srbija, naravno, nije ni Engleska ni Francuska. I te silne crvene zastave okačene po Londonu ili Parizu nemaju boje kao zastave u Beogradu. A osobe koje svakog 4. jula sa budističkom, mandarinskom smirenošću čekaju sat ili dva po suncu kako bi se približile američkom ambasadoru, smatraju da je Srbija pokazala preteranu servilnost prema kineskom lideru, koji je, valjda, samo jedan od osam milijardi jedinki na planeti Zemlji.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić učinio je sve da se prikaže snishodljivim liderom, stao je Pokret slobodnih građana u odbranu nacionalnog i državnog dostojanstva jer, valjda, postoji neopisiva opasnost da "Srbija bude ulazna luka Evrope za kineske proizvode".
"Srbija, zemlja bez strategije i samopoštovanja", tako glasi rečenica kojom počinje jedan od komentara na sajtu N1. "Kakva je sadašnja politička garnitura na vlasti, ne postoji ništa što neće predati, prodati ili zarad sopstvenih interesa, a takvi su najbolji za saradnju pa su i posete stranih državnika, bojim se, više iz koristi i ne toliko dobronamerne", tako bi glasila duboka misao nove zvezde na analitičkoj sceni Srbiji i starog voditelja B92 Igora Brakusa koji je decenijama pokušavao da bude duhovit na račun nacije, predaje, prodaje, vere i pronevere.
Samu posetu obeležio je pravi medijski triler jer je izvesni kineski državljanin više puta pitao novinara N1 za koga radi i usudio se da ga fotografiše, na šta je novinar odgovorio kontrapitanjem pitanjem, ali je tajanstveni Kinez bahato ćutao i nije odgovorio ko je. "Jučerašnji slučaj je primer neprihvatljivog, bahatog ponašanja kineskog državljanina. Ostao je anoniman, ali čak i da je bio član obezbeđenja kineskog predsednika, njegovo ponašanje je bilo neprimereno i neprihvatljivo", objasnio je bivši poverenik za dostupnost informacija Rodoljub Šabić za portal "Nova".
U seriji neopisivih spoljnopolitičkih analiza kao posebno zanimljiva se izdvaja ona o porukama koje Kina i Srbija šalju NATO i EU jer je poseta tempirana na 25. godišnjicu bombardovanja kineske ambasade, što se opisuje kao događaj koji je probudio kineski nacionalizam. Zar Srbija nije mogla da zamoli velikog prijatelja da dođe malo kasnije nego da tako iritiramo naše glavne partnere, kao da se pitaju prvaci evroatlantskih integracija. A ubistvo troje novinara je postalo samo događaj. Dok letak sa napisanim pretnjama, bačen pred neku redakciju, nije događaj već krunski dokaz o fašizaciji srpskog društva.
"Si Đinping je svoju posetu Francuskoj izabrao da dopuni posetom Srbiji i Mađarskoj, zemljama 'kineskog zamorčića' u Evropi, gde Kina ima najveći uticaj. To se posebno odnosi na Srbiju, koja je bukvalno postala kineski zamorac u Evropi. Nema drugog ovakvog primera, nema nijedne zemlje koja je postala kineski poligon za svoje tehnologije, za kredite i kineske kompanije koje bukvalno grade sve i svašta, direktnom pogodbom, bez tendera, daleko od očiju javnosti, tamo nije mesto gde je toliko prljavih Kineza instalirana tehnologija, daje bakar i zlato u bescenje, gde zaduživanje raste kao kvasac, gde niko ne misli kako će se vratiti. Tipičan odnos kolonizatora i kolonije, umesto evropske obaveze transparentnosti", ocenio je doajen komunističke, slobističke i dosovske diplomatije Srećko Đukić za list "Danas".
Isti list prenosi pisanje svetskih listova, navodeći da poseta predstavlja prst u oko Evropi, kao i da "Peking pretvara Srbiju u svog Trojanskog konja za upliv u Evropu". Ocenu je dao privredni dnevni list "Lezeko" iz Francuske, zemlje u kojoj je kineski predsednik počeo svoju evropsku turneju tokom koje se Makron istinski trudio da dodatno proširi kineski "Pojas i put" ka Evropi, a da ga niko ne poveže sa Trojom.
Da nije bilo posete kineskog lidera, osobe bez diplome Ekonomskog fakulteta ne bi nikada saznale da zemlja koja ulazi u investicije izgleda ima nameru da nešto zaradi, a kompanija koja kupi rudnik ima pakleni plan da isti eksploatiše. I da zemlje, velike i male, ne mogu da imaju ljubavne romanse, već da se iza svega, navodno, valjaju interesi. Kao i da je teško ostvariti ideal ravnopravnosti sa zemljom koja ima 200 puta više stanovnika.
"Ljubav između Kine i Srbije bila bi kao ljubav između slona i miša", slikovito objašnjava ekonomista profesor Miodrag Zec, i dodaje da to postoji samo u stripovima i samozatajno pitao kako će da završi miš u takvoj ljubavi.
Čitava galerija eksperata upozorila je na opasnost da postanemo zavisni, jer će valjda Evropa veoma lako podneti što ima trgovinsku razmenu od 425 milijardi evra, desetak milijardi manje nego što imaju sa SAD, ali će Srbija jako teško podneti razmenu od šest, sedam milijardi.
Zar nije bolje uzeti novac iz bezobalnih evropskih pretpristupnih fondova, lamentiraju eksperti, uvereni da negde u Briselu nesuđeni donatori sa nadom i strepnjom čekaju mejlove iz Beograda. Sa nekim dobrim projektom i potvrdom o ispunjenim uslovima. Na upozorenja da bi Beograd morao da pogleda na globus i vidi gde se nalazi, neki zanesenjaci odgovaraju da je Kina zaista daleko, ali je njena ekonomija tu.
Evropska unija je neuporedivo bliža, ali članstvo u njoj deluje nešto dalje od Kine.
Ozbiljnu zabrinutost kod građana mogla bi da izazove analiza glavnog ekonomiste Stranke slobode i pravde, poslanika Dušana Nikezića koji je u intervjuu N1 zamerio državi što sa Kinom nije definisala količine rude koje se iz RT Bor vade i povećala rudne rente.
"U poslednjih 12 godina vlast je praktično poklonila najveće srpske industrijske resurse i najveća nalazišta bakra i zlata", rekao je Nikezić koji je bio pomoćnik ministra a zatim ministar finansija u vladi Mirka Cvetkovića, koji je pre toga radio u firmi Nikezićevog oca Zvonka, jednog od najzaslužnijih za uspeh srpske ekonomske tranzicije do 2012. godine.
U vremenu velike ostrašćenosti treba priznati da je vlada u kojoj je Nikezić bio ministar finansija RTB Bor sačuvala od prekomerne eksploatacije. Neki mediji poput Insajdera pisali da je kanadskoj firmi Lavalin bez tendera, kao da je reč o kineskoj kompaniji, dala posao izgradnje Topionica vredan zanemarljivih 100 miliona evra, ali je vrednost posla porasla tri puta.
Kada je Cvetkovićeva vlada položila zakletvu, dug RTB iznosio je 800 miliona, a po isteku mandata više od 1,2 milijarde evra. "Dokle treba da idemo? Do dve milijarde, do pet milijardi. Neko bi morao da nam kaže i da građani shvate da će svaki novi gubitak RTB Bor neko morati da plati, nema ko do građana Srbije", pisao je tadašnji glavni urednik NIN-a Milan Đulibrk. Možda je to dosta koštalo, ali je ta vlada sačuvala ključne resurse po ceni od 115 miliona evra godišnje za to jedno preduzeće.
A onda su došli Kinezi sa opasnom namerom da kopaju po rudniku, umesto da kopaju po našim džepovima.