Slučaj Fico, ili kako se slovački premijer trudio da ga ubiju
Možda je to tako izgledalo svedocima ali je jasno da Juraj C. nikako ne može biti odgovoran za atentat – krivo je podeljeno društvo i toksična atmosfera za koju je najviše kriva žrtva
U sredu 15. maja 2024. na jednom trgu u slovačkom gradu Handlova srela su se dva čoveka. Jedan je bio predsednik vlade, čovek koji opasno deli zemlju jer je ogrezao u korupciji i kriminalu, a drugi je delovao kao lik iz neke holivudske melodrame – piše pesme, radio je u prodavnici oružja i firmi za obezbeđenje ali oružje prezire i živi za slobodu medija i bezobalna ljudska prava. Onda je neshvaćeni pesnik i pacifista ispalio pet hitaca u omraženog političara, kojeg ne vole Si-En-En, Bi-Bi-Si i velika, mobilna armija nevladinih lokalnih i evropskih nevladinih organizacija ali ga, izgleda, voli dovoljan broj birača. Kojih je, izgleda, dovoljno da Fico postane pravo političko čudo u savremenoj političkoj istoriji sveta – on je jedini autokrata koji je gubio vlast i na nju dolazio četiri puta a da ga nisu optuživali ni za ogromne izborne krađe ni za državne udare. Ali je sigurno varao na sopstvenom atentatu.
Istini za volju, napadač je uhvaćen na licu mesta i odmah priznao šta je i zašto uradio. Ali to ne može da bude dovoljno. Zar će bilo koja osoba, naprednih ideja i nabijena informacijama sa garancijom trajanja od dve planetarne beskonačnosti, poverovati da je neki penzioner prišao autoritarnom lideru, rukovao se sa njim, verovatno mu nešto čestitao, rekao da samo tako nastavi, a onda izvadio pištolj i pucao pet puta. Možda je to tako izgledalo malobrojnim svedocima ili na kamerama, ali je jasno da Juraj C. nikako ne može biti odgovoran za atentat.
Stručna emancipovana slovačka javnost i najbolji zapadni mediji nemaju nikakve dileme da glavnog krivca za atentat treba tražiti u "opasno podeljenom društvu ili toksičnoj atmosferi". Opasni, psihički bolesnici ubijaju obično u sređenim, uspešnim demokratijama, ali u zemljama koje još nisu potpuno precizno odlučile gde su i gde idu, čiji lideri ne uspevaju da prođu kroz obaveštajno-medijske šablone, obično ubija atmosfera, podeljenost u društvu, socijalne frustracije ili nedostatak slobodnih informacija.
Jedino nije jasno kada je podeljenost društva u zemljama u kojima se održavaju regularni izbori blagotvorna a kada opasna za društvo. Kada je Buš Mlađi postao predsednik SAD jer je u društvu od 300 miliona ljudi imao 300 glasova više na Floridi, to je već poslužilo za divne marketinške storije o neuništivosti američke demokratije. Ali ako nesretni Fico pobedi jasnije i čistije od Buša, on nosi krst opasnih podela društva. Da je pobedio znatno ubedljivije, već bi bio diktator. Ovako je samo postao meta. Koja je opasna za slovačku demokratiju.
"Napad na Roberta Fica došao je u času kada Slovačka prolazi kroz još jednu političku krizu, vrtlog koji je on sam pokrenuo", objašnjava izveštač Bi-Bi-Sija iz Praga Rob Kameron koji, valjda zbog finansijskog vrtloga u koji je zapao britanski javni servis, nije uspeo da stigne do daleke Slovačke i tamo sazna nešto što nije saznao od svoje centrale, kako se god ona zvala.
Ratne sekire
"Za Roberta Fica i protiv njega – Slovačka je već dugo podeljena na toj liniji. Ratne sekire kao da neće moći da zakopa ni atentat na premijera koji vlasti nazivaju političkim zločinom", opisuje nadahnuto "Dojče vele", ali ostaje nejasno da li bi, eventualni uspeh atentata mogao da zakopa te ratne sekire u Slovačkoj.
Još je nejasniji deo naslova u kojem se kaže – atentat koji vlasti opisuju kao politički zločin. Kako bi ga trebalo opisati prema standardima nemačkog propagandnog servisa – pobunu malog, ugnjetenog čoveka zbog terora vlasti, glas vapijućeg u pustinji evropskih vrednosti ili...
"Atentat je proistekao iz toksične političke klime i preti da dodatno produbi polarizaciju u Slovačkoj. A kada govorimo o toksičnom okruženju, teško je ne pomenuti ko je glavni krivac za to – partija Smer (partija ustreljenog premijera)", govori profesor sociologije sa Univerziteta Komenijus u Bratislavi, koji zatim otvara dileme o sebi – da li je reč o sociologu ili suvlasniku neke kladionice. "Da ste me pitali, kladio bih se na napad na pripadnike opozicije a ne na premijera", kaže prof. Baboš koji svojim analizama pruža neku utehu zabrinutim građanima Srbije jer uvek mogu da vide kako i u zemljama EU, među najcenjenijim intelektualcima u krugovima zapadnih ambasada, ima i većih entuzijasta od naših socioloških, politikoloških eksperata. Na pitanje kako će se Fico, ako preživi atentat koji je sam sebi pažljivo pripremio, ponašati prema opoziciji, sociološki i kladioničarski genije odgovara na najvišem nivou – Mislim da su šanse 60-40. Plašim se da će biti osvetnički raspoložen.
Kao i gospodin Baboš, i zapadni mediji strahuju da bi vlast posle atentata pokušala da se obračuna sa onim liberalnim medijima koji su neshvaćenom pesniku objasnili da nema šanse za normalan život ako im premijer traži mirovne pregovore o Ukrajini, odbija da istoj šalje oružje i od iste prima neograničene količine poljoprivrednih proizvoda što ugrožava svoje građane koji, izgleda, više žive od žita nego od evropskih vrednosti.
Zato su strahovi od podeljenosti društva pojačani kada su se predstavnici vlasti usudili da kažu da su svete medijske krave ipak vodile skandaloznu hajku protiv Fica. "Istovremeno izražavam duboko gađenje prema onome što su liberalni mediji poslednjih godina napravili, kao i politička opozicija. Širili su mržnju prema Ficu, podigli su mu vešala", kaže potpredsednik vladajuće stranke Ljuboš Blaha.
Baka Jela
Kao u nekim talasima spina, narativ o uhvaćenom NN počiniocu i poznatom krivcu koji se i dalje nalazi u teškom zdravstvenom stanju stigla je i do Srbije sa nekoliko sati zakašnjenja jer internet ipak ostavlja utisak da smo mi deo svih evropskih procesa. "Atentat samo potvrđuje da autoritarni lideri kakav je nesumnjivo i Fico jako polarizuju svoje zemlje do granica veoma opasnih dimenzija i onda to može da navede ljude na ovako ekstremne korake", ocenio je jedan od najboljih spoljnopolitičkih analitičara Boško Jakšić, uz neko čudno ritmičmo klimanje glave držača mikrofona sa N1. Na zapanjujući strah da bi Orban mogao da dobije saveznika unutar EU, doajen srpskog novinarstva objasnio je da "Slovačka ima veoma razvijeno i snažno civilno društvo i teže prolaze pokušaji autoritarne vladavine poput Mađarske".
"Književnik od 70 godina pucao na slovačkog premijera. Prvo mi je pala na pamet ona očajna starica koja je ubila preduzimača", napisala je Biljana Lukić, nekadašnja bliska saradnica zaštitnika ljudskih prava i predsedničkog kandidata Saše Jankovića.
Ta "očajna starica" postala je svojevremeno junakinja društvenih mreža kojoj su stotine abonenata za borbu protiv nasilja i mržnje počeli da tepaju baka Jela.
Dobro je što je borkinji za ljudska prava ipak nešto palo na pamet, ali nije lepo što je palo na pamet samo broj ili cifra. I Juraj C. i baka Jela su imali isti broj godina. Osim slave na Tviteru i u opozicionim medijima, opis njenog herojstva dao je jedan od vodećih listova Hrvatske – ona je ubistvo obavila kako ne rade ni u najboljim trilerima, stavila je kačket, pištolj u ceger, javila se krvopiji, pucala u njega u vrat, pa u srce i overila ga u glavu dok je već ležao mrtav na zemlji. Ubila ga je kao da kupuje sveže ruže, napisao je sladostrasno talentovani hrvatski novinar.
"Nije baka ubila preduzimača. Već policija, tužilaštvo, sudstvo, institucije kojima je godinama prijavljivala maltretiranje. A koje rade u službi mafije a ne Građana", (literarna virtuoznost iz trećeg razreda osnovne kada deca žele da pokažu koliko cene učiteljicu pa koriste velika slova), napisao je tada režiser i funkcioner SPS u ostavci Srđan Dragojević, ali je velika šteta što nije snimio film o baka Jeli.
Naravno da ima zlonamernih ljudi koji veruju da kraljica srpskog Tvitera i liberalne, demokratske Srbije Biljana Lukić ima bilo kakve veze sa osobom istog imena i prezimena koja je svojevremeno učestvovala u preuzimanju Studija B, u to vreme jedine opozicione televizije u Miloševićevoj Srbiji.
Istini za volju, ta Biljana se nikada nije bavila politikom nego uređivanjem čitavog niza kulturno-suncobranskih događaja od izbora za mis Šumadije, Kosmaja, Zaklopače ili bilo kog kraja gde se našao neki bogati čovek pre kraj 20. veka. Ali ipak je nemoguće da bi ovdašnji liberali to dozvolili.
Figura žrtve
U čitavom, neopisivom slučaju Fico, koji je izgleda na početku kampanje sam izneo oružje na svoju scenu, posebno je zanimljivo da u hiljadama tekstova ili priloga o atentatu možete naći sve o problematičnoj figuri žrtve ali znatno manje o napadaču, osim da je bio radnik obezbeđenja sa literarnim ambicijama.
"Nisam nimalo iznenađena da je to uradio", kaže lokalna pesnikinja Marija Čubilova koja je sa atentatorom redovno išla u lokalni literarni klub romantičnog naziva "Duga": "Ja sam romantična i uvek gledam na lepe stvari, dok je on stalno pisao o ružnim, negativnim temama". Atentator, ako je zaista on, oštro je napao jednog člana grupe jer je pokazivao rezervu prema ukrajinskim nacionalistima, koji izgleda imaju veze sa simpatizerima nacizma. Pesnik i pripadnik obezbeđenja optužio ga je da je saradnik ruskih tajnih službi.
Ali u čitavoj priči nikome nije jasno kako niko nije mogao da primeti da je otvoreno govorio da je Slovačkoj potreban jedan Brejvik, čovek koji je počinio najveći individualni zločin u novijoj istoriji. Još je nejasnije kako ta veoma snažna, energična i bogata nevladina, proevropska zajednica nije primetila objavljivanje pesnikove knjige "Cigani i Romi", u kojoj se na veoma otvoren način širi rasizam, jer su oni "tumor u telu civilizacije koji nesmetano širi kriminal". Nema sumnje da je taj veoma bogati nevladin sektor oštro reagovao na veličanje Brejvika i rasizam koji je izneo pesnik Juraj, ali je to izgleda činio u sebi.
Na javnom servisu Srbije je ove nedelje počela da se emituje izvrsna serija o Praškom proleću, u kojoj nekoliko sjajnih režisera i umetnika opisuje kako su pomagali profesorima, režiserima i ostalim umetnicima da se domognu slobodnog sveta. Kao neka vrsta neopisivog istorijskog zapleta, koja u sebi već sadrži čuveni češki humor, navodi se kako su neki veliki intelektualci odlučili da stvaralačku slobodu i demokratska prava potraže na neobičnoj destinaciji – u Teheranu. Možda su dok su slušali "Slobodnu Evropu" ili "Glas Amerike" zaista poveravali da je režim šaha Reze Pahlavija jedina slobodna adresa istočno od Čehoslovačke, ali nije jasno da li su i kada primetili šta iranska tajna služba radi sa političkim protivnicima. I koliki su pre šaha napustili obećanu persijsku zemlju. Koja je, izgleda, ipak bila opasno podeljena.
