Fenomen Aljbin Kurti – čovek koga Zapad nagrađuje što mrzi dijalog
Od prvog pojavljivanja u javnosti do danas, Kurti je glavni kapital sticao napadajući albanske lidere koji su spremni da razgovaraju sa "zvaničnim Beogradom"
Ime Aljbina Kurtuja prvi put se pojavilo u srpskoj javnosti pod potpuno neobičnim okolnostima – doajeni liberalne Srbije okupljeni oko ugaslog lista "Naša borba" njemu i kolegama iz albanskog studentskog protesta dodeljuju početkom 1998. nagradu za toleranciju. Ta nagrada praćena je tekstovima i naslovima, plitkog obrazovanja i duboke manipulacije, o kosovskom Če Gevari koji se bori za toleranciju. Sva dotadašnja saznanja i istorijske činjenice ukazivali su da su se mitskom latinoameričkom revolucionaru ljudi širom sveta divili zbog čitavog niza vrlina – hrabrosti, nepotkupljivosti, harizmatičnosti, posvećenosti, spoljne ili unutrašnje lepote ili fanatičnog idealizma. Jedino još niko nije zavoleo najpopularnijeg revolucionara zbog tolerancije.
Hodajuća ikona svetske pobune bio je i glavni simbol borbe protiv američkog imperijalizma, dočim je nepoznati student iz Prištine delovao samo kao jedan od provincijalnih izvođača radova američke službe protiv "neprilagođenih država".
"Ogromni izgledaju njihovi napori da budu mirni, dostojanstveni i strpljivi, ali i spremni, odlučni i uporni u svojim legitimnim zahtevima i istrajni u odbijanju svoje diskriminacije", napisao je u predlogu za dodeljivanje nagrade Miroslav Hristodulu, desna ruka Žarka Koraća i poslanik u srpskom parlamentu, koji je nestao iz javnog života kao i list kojem je predlog uputio. U nadahnutom predlogu taj prerano potrošeni i nikada shvaćeni politički genije objašnjava da su "nenasilje albanskih studenata u mišljenju, delima i rečima, kao i iskazana kultura u protestovanju, bele majice i bedževi kao identifikacija, njihove knjige i protestni proglasi koje su nosili na demonstracijama – najveći doprinos promovisanju tolerancije među ljudima".
Na velikoj svečanosti u hotelu "Hajat", koju su donekle poremetili protesti novinara lista zbog neisplaćenih plata i honorara, dolazak Kurtija i ostalih studentskih lidera očekivali su članovi impozantnog žirija nagrade za toleranciju Fransiz de Suza, lični izaslanik generalnog sekretara Saveta Evrope, Aron Ruds, generalni sekretar Evropske helsinške federacije i Sonja Biserko, koja je krajem prošlog veka predstavljana kao predsednik a kasnije predsednica Helsinškog odbora za ljudskog prava. Možda je Kurti i krenuo da primi nagradu za toleranciju ali ga je sa puta bratstva i jedinstva nešto skrenulo – više sile, niski motivi ili samo loša saobraćajna signalizacija, ostaće tajna za trust mozgova druge Srbije.
Nekoliko nedelja kasnije, Kurti je završio u Oslobodilačkoj vojsci Kosova, koja je te 1998. definisana u zapadnim demokratijama kao teroristička organizacija. Ostaće zauvek nepoznato kako bi i na kojoj etničkoj zajednici Kurti sprovodio mere tolerancije, da ga u tome nisu omele srpske vlasti.
Od prvog pojavljivanja do danas, Aljbin Kurti, ipak, predstavlja neverovatan polički femomen, jer je i pre i posle bombardovanja Srbije, i kao studentski lider i lider velike stranke, glavni politički kapital stvarao na odbijanju dijaloga, kompromisa sa nečim što se tri decenije opisuje kao "zvanični Beograd". I za to odbijanje dijaloga bio uvek nagrađen.
Komedija zabune
Kao mladić optuživao je tadašnjeg glavnog lidera kosovskih Albanaca Ibrahima Rugovu za kompromisersko, kukavičko ponašanje prema beogradskim vlastima, ali je po osnivanju stranke Samoopredeljenje nastavio da optužuje saborce iz OVK, Hašima Tačija ili Ramuša Haradinaja da su izdali Kosovo, bacao suzavac u skupštini zbog Briselskog sporazuma i ulazio u fizičke obračune sa svim liderima koji bi se usudili da pregovaraju o bilo čemu sa predstavnicima srpske vlasti.
Zato i deluje da zapadne sile, njihove obaveštajne filijale za četvrt veka ali i sam Kurti nisu napravili nijedan iskorak – uoči bombardovanja su najradikalnijem krilu albanskih separatista dali nagradu za toleranciju, a danas su zakletom i doslednom borcu protiv dijaloga dodelili ulogu da vodi istorijski dijalog sa Beogradom. I kao što mu je nagrada za toleranciju bila beznačajna u odnosu na OVK, tako mu je i dijalog samo neka scenska igra izmeću jednostranih, represivnih akcija protiv srpske manjine. Tako je i najnoviji susret u Briselu, koji se dogodio posle devet meseci prekida, završio u novom – prekidu. Ili kao još jedan politički performans nestašnog albanskog lidera pod moćnom zaštitom, uverenog da dijalozi i sporazumi imaju smisla samo ako će se njima potvrditi ono što se nalazi u planovima američke, britanske i nemačke službe.
Kurti je na kraju briselske diplomatske drame odbio da razgovara sa Vučićem, dok Srbija ne ispuni tri uslova – od kojih se dva odnose na "punu primenu Ohridskog sporazuma" a jedan na izručenje Milana Radojičića Kosovu.
"Hteli su priznanje Kosova, znao sam da nisu spremni na razgovor. Oni su hteli de jure priznanje, to su tražili, ali nisu hteli da razgovaraju. Mi smo hteli da razgovaramo o svakom sporazumu, kako da rešimo probleme. Oni za to nisu spremni i takve ih stvari ne interesuju. Sastanka sa Kurtijem nije bilo jer Kurti nije hteo da se sretne sa mnom. Neće čovek da me vidi", rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, razbijajući šumu diplomatskih, besmislenih fraza o pregovorima, dobroj volji i zajedničkoj evropskoj budućnosti.
Kao u nekoj komediji zabune, visoki predstavnik EU Žozep Borelj rekao je da "ne može samo EU da želi normalizaciju odnosa dve strane, ako one ne mogu da se dogovore kako da krenu napred". "Ne možemo mi umesto njih da primenjujemo dogovoreno", dodao je deprimirani i odlazeći Borelj koji je izgleda zaboravio da je EU ikada bila garant Briselskog sporazuma, u kojem je pre 11 godina garantovano formiranje Zajednice srpskih opština.
Na stotine domaćih evroentuzijastičnih stručnjaka, političara, diplomata pa i licenciranih boraca za što veće lokalne nadležnosti lokalnih samouprava, do sada je uložilo ogroman napor da objasni kako Zajednica srpskih opština zapravo i nema suštinski značaj za položaj kosovskih Srba, da je reč o nekakvoj pukoj formi, ali nikako nije jasno čemu toliko protivljenje formiranju tako nevažne zajednice. Sam Kurti je kao glavnu argumentaciju izneo da ne želi stvaranje srpskog entiteta kao da je reč o nekakvom tumoru u kosovskoj demokratiji. Ali ako Beograd ne sme nikada i nikako da se bavi Srbima na Kosovu, Kurti naprosto ima moralni imperativ da brine o albanskoj braći na Balkanu.
Pogaženi sporazumi
Ono što se obično lažno predstavlja kao međunarodna zajednica nije reagovala na zastavu Velike Albanije koja je bila istaknuta tokom Kurtijeve prošlogodišnje posete albanskom delu Severne Makedonije, tokom koje je intonirana samo kosovska himna. Jedino je sada već bivši predsednik Stevo Pendarovski zatražio da se kazne svi organizatori neformalne Kurtijeve posete Tetovu, ali je kažnjen samo on i poslat u istoriju.
Jedna od najzanimljivijih istorijskih anegdota iz prošlog veka odnosi se na rođendanski poklon koji je nacistički lider Adolf Hitler dao šefu nemačke diplomatije Joahimu fon Ribentropu. Na proslavi mu je je vođa Rajha poklonio posebno ukoričene mirovne sporazume koje je Ribentrop potpisao a Nemačka pogazila. Ta anegdota se dugo koristila kao ilustracija banditskog, raspojasanog pogleda na međunarodno pravo, ali je nekako, sasvim diskretno, uvedena praksa da postoje sporazumi koji su napisani da bi se poštovali i oni koji nisu poštovani ni dok su bili pisani.
Rat u Bosni je okončan potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, ali su se visoki predstavnici ili kolonijalni upravnici BiH istinski potrudili da objasne da nije važno šta piše u sporazumu nego kako se tumači duh Dejtona, uz pomoć neke kugle ili magične sile.
Rat NATO-pakta protiv Srbije i Crne Gore okončan je Kumanovskim sporazumom i čuvenom rezolucijom UN 1244, ali se čitava diplomatska mašinerija bavila time da natera Srbiju da prihvati realnost a ne sporazume ili rezolucije.
U decembru 2022. godine, nekada najmoćnija političarka u EU Angela Merkel izjavila je da je cilj Minskih sporazuma zapravo bio samo da se kupi vreme za Ukrajinu, dok je bivši predsednik Ukrajine Petar Porošenko potvrdio da su sporazumi potpisani kako bi Ukrajina imala vremena da reformiše armiju i stvori mećunarodnu koaliciju protiv Rusije.
