Izbori u Engleskoj i Francuskoj – priča o imperijama u potrazi za vladarom

Javnosti nepoznati marketinški genije iz Londona smislio je da britanski premijer Riši Sunak 22. maja po dosadnoj i jakoj kiši raspiše izbore, dok se sa razglasa čula pesma "Stvari mogu da budu samo bolje" – neformalna laburistička himna sa kojom je Toni Bler naneo najteži poraz konzervativcima od Drugog svetskog rata.

Iako se pokisli Sunak iskreno nadao, stvari nisu bile nimalo bolje ni tog dana, ni 4. jula – Dana nezavisnosti, ali Amerike. Kiša je za vreme njegovog obraćanja padala samo jače, a na kraju te čudne kampanje torijevci su doživeli novi izborni potop. Riši Sunak je završio karijeru kao jedini britanski premijer kojem američki predsednik nije uspeo da dobro zapamti ime i prezime, ali to ne znači da nema nade, jer Džozef Bajden često putuje kroz vreme, pa će umesto Rašida Sunokija, narednih meseci možda najaviti da će sa Sunakom nastaviti dobru saradnju.

Ako je već proteklih godina uspevao da sarađuje sa pokojnim Miteranom ili Kolom, onda će neuporedivo lakše to činiti sa Sunokijem ili Sunakom, Rašidom ili Rišijem, jer su obojica ili možda četvorica u naponu snage, makar ostali bez funkcije.

Život i delo samog Rišija Sunaka kao da najbolje odslikava suštinu savremene fasadne demokratije u kojoj se lideri osnovnih principa, ili ideja pridržavaju samo za vreme nekih velikih praznika, ili za potrebe snimanja filma, u kojem demokratija uvek pobeđuje protiv zlih arapskih, slovenskih, mandarinskih terorista, u zavisnosti koji su teroristi te godine u modi u holivudskoj fabrici gluposti. Iako su njegovi roditelji nekada davno bili srećni što su iz istočne Afrike stigli u imperiju "u kojoj sunce nikada ne zalazi", njihov sin je među pet glavnih ciljeva njegovog kabineta stavio – zaustavljanje imigracije.

Kao bivši ministar finansija i ekonomski konsultant "Goldman Saksa", insistirao je na štednji i gvozdenoj poreskoj disciplini, ali je nekako zaboravio da precizno prijavi porodičnu imovinu vrednu tričavih milijardu evra. 

U anketama običnih građana, vernih glasača konzervativaca, posebno se izdvaja jedan od najvećih političkih gafova u savremenoj istoriji – na proslavi 80 godina Dana D, kada su engleske i američke snage zaista ušle u kopnene okršaje sa Hitlerom, Sunak je sebi dopustio da napusti ceremoniju kako bi dao intervju za televiziju. Iako će cinici reći da se takva glupost i može razumeti, jer se iskrcavanje na normandijske plaže dogodilo pre nego što su njegovi roditelji iskrcali na englesku obalu, taj nedostatak razumevanja lidera tradicionalističke partije za tradiciju, i takvo nepoštovanje za stogodišnje veterane, kao da je bio poslednji ekser u njegovoj karijeri.

A njegova liderska karijera je počela kako je završila – u dugoj borbi za lidera stranke izgubio je od Liz Tras, koju britanski mediji sa lakoćom opisuju kao najgoreg i najkratkotrajnijeg premijera u istoriji Velike Britanije. Za šest nedelja ništavne vladavine uspela je da ostvari nešto istorijsko – da bude poslednja zvanična obaveza kraljice Elizabete, koja joj je dala mandat, i zatim tiho umrla i prva monarhistička obaveza njenog sina kralja Čarlsa, koji je primio njenu stavku... i osetio neke tegobe.

Već poraženi Sunak vraćen je sa klupe sa rezervne igrače, jer vrh konzervativne elita više nije imao snage i ideje za nove blamaže. Ali je možda Sunak imao.

Zato je i kampanja u najstarijoj demokratiji na svetu bila jedna od najdosadnijih u savremenoj političkoj istoriji. Glavnu dramu izazivala su sporenja analitičara da li će vladajuća stranka doživeti katastrofalno ili, pak, tragično poniženje. Lideru liberalista Kiru Starmeru nije ostalo da posmatra kako se urušava torijevski establišment i izgovora parole o promenama, novim ljudima za novo vreme, velike misli da bi bilo dobro ako bi dobro živeli mnogi a ne neki, kao i ostale besmislene fraze u kojima se davi savremena politika.

Kampanja i njen ishod imali su isti stepen neizvesnosti kao promena stražara ispred kraljevske palate, ali sami rezultati predstavljaju jedan od najzanimljivijih fenomena u protekloj deceniji.

Zahvaljujući jednokružnom većinskom sistemu, odnos osvojenih glasova i osvojenih mandata je za balkanske analitičare sa brojanicama u ruci pravo političko čudo. 

Laburisti su sa 35 odsto glasova osvojili skoro dvotrećinsku većinu u parlamentu, trećeplasirana Reformska stranka Najdžela Faraža, koja je sa 15 odsto glasova napravila najveći uspon, dobila je samo 4 od 650 mandata (0,6 odsto), dok su liberalni demokrati sa 13 odsto osvojili 17 puta više mandata od Faražovih reformista.

Veliki izborni pobednik, lider laburista, osvojio je svega dva posto glasova više od bivšeg lidera Džeremi Korbina (zbog najslabijeg odziva birača u proteklih pet decenija je pobednik Starmer zapravo imao 400.000 glasova manje od Korbina), ali je Korbin doživeo izborni debakl, a njegov naslednik istorijski trijumf. 

Za britansku demokratiju je, ipak, dobro što nisu imali prilike da čuju eksperte sa beogradskog Fakulteta političkih nauka, a posebno ne one koji su se dodatno usavršavali na famoznom i najuticajnijem Univerzitetu na Balkanu, Donja Gorica, koji je navodno u vlasništvu Mila Đukanovića, dok još rektor Veselin Vukotić nije navodno već zaista u zatvoru zbog kriminala i korupcije. Taj trust mozgova uporno objašnjava da niko ko nema 50 odsto glasova na parlamentarnim izborima nipošto ne sme da "obnaša" vlast, iako je u svim zapadnim evropskim demokratijama veoma teško naći primer da je neka partija uspela da sama osvoji više od 50 odsto glasova.

Od proverenih demokratskih zemalja to se dešavalo i u Crnoj Gori, ali je ta zemlja imala najbolji sistem istraživanja i rada "dor tu dor", koji je organizovao kavački institut za izborne strategije, ali u ostatku Evrope takvih primera ima malo. Zato bi i naši eksperti morali da odu na čaj u rezidenciju i pitaju kako je moguće da u kolevci demokratije, koja na Balkanu ima svetlu edukativnu ulogu, neko sa 35 odsto glasova može da dobije dve trećine mandata.

Isti procenat glasova dobili su u drugoj velikoj evropskoj, kolonijalnoj demokratiji  sledbenici "ekstremne desnice", ali tamo izbori imaju i drugi krug koji se pretvorio i  poslednju odbranu republike, demokratije, evropskih vrednosti. Bivši degolisti, komunisti, socijalisti, ekolozi, žuti prsluci i crni frakovi, ponovo su napravili veliko nacionalno okupljanje protiv istovetnog pokreta. Ako bi se kojim čudom desilo čudo, Francuska bi u ponedeljak osvanula kao blokirana zemlja, jer velika demokratija ne sme dozvoliti da vlast osvoje antievropske opcije, ma koliko glasova osvojile.

Pre više od dve decenije, potpisnik teksta našao se u Francuskoj kada se odigrao prvi veliki referendum za odbranu republike i demokratije. Tada je veoma nepopularni Širak u prvom krugu predsedničkih izbora jedva dobio 20 odsto glasova, ali je Francuska bila šokirana što je u drugi krug prvi put ušao Žan Mari Le Pen, otac sadašnje predsednice, sa 18 odsto. Nije bilo ni medija, ni stranke, organizacije, univerziteta, konjičkog kluba, ili udruženja boćara, koji nisu bili deo kampanje.

"Možete da glasate i za lopova ali nikako za fašistu", "Mrzi vas da izađete na birališta, ali molimo vas da izađete makar sa štipaljkom na nosu", glasile su parole na platoima, zidovima. Kada je kampanja završena, desilo se da je nepopularni Širak dobio 82 odsto glasova, što nije mogao da sanja ni De Gol u najslavnijim danima. Le Pen jedva da je uspeo da zadrži glasove koje je imao u prvom krugu. Na poslednjom predsedničkim izborima, njegova ćerka je ipak uspela da osvoji 42 odsto, iako se opet dogodilo nacionalno demokratsko okupljanje protiv njenog okupljanja.

Iako kampanje u dve kolonijalne imperije deluje kao veliki sudar svetova, one u suštini imaju duboko  jedinstvo – u jednoj i drugoj zemlji vođene su ozbiljne i plemenite rasprave o kvalitetu doručka u obdaništima, da li treba smanjiti upotrebu šećera i masnoća u staračkim domovima, kako smanjiti štetnost izduvnih gasova iz automobila, ali na marginama svih rasprava ostala je činjenica da svet opasno klizi ka globalnoj katastrofi, neopisivim razaranjima.

Moguće je da se podrazumeva da u takvim evropskim zemljama ratovima ne mogu biti predmet debate, jer bi svaki vlasnik drugačijeg mišljenja odmah bio osuđen kao izdajnik ukrajinskih interesa. Ili je već odavno obavljena podela prema kojem nekada velike zemlje i civilizacije mogu da glume tu ulogu u dalekim, poluznačajnim zemljama, ali u ozbiljnim svetskim krizama više nema prostora za improvizaciju.

I dok se Britanija i Francuska budu oporavljale od dosadne ili dramatične kampanje, ostaje nejasno gde se nalazi njihov svetionik za ponašanje u krizama. Jer i u američkom establišmentu nemaju rešenje za rebus o predsedniku, koji bi u dubokoj državi mogao da se kandiduje pod uslovom da ga ne snimaju i posmatraju. A veštačka inteligencija nije još napravila boljeg kandidata.

Jedna od vesti koja je unela malo humora u apokaliptičnu stvarnost odnosila se na odluku naslednice dinastije Dizni, Abigejl Dizni, da obustavlja sve donacije i pomoć dok se Bajden ne povuče iz trke. Bajden je rekao da ne ide nigde. Možda bi i otišao negde ali "Dizni" je već obustavio pomoć.