Pad lošeg školstva

U trenutku kad se na stajalištu novosadske železničke stanice obrušila nadstrešnica, nevelika grupa prosvetnih radnika okupila se ispred zgrade Skupštine Republike Srbije u Beogradu kako bi ‒ treći put zaredom od početka ove školske godine ‒ iskazala gnev zbog svog materijalnog položaja, ali pre svega zbog urušavanja svog dostojanstva i ugleda.

Učitelji i profesori s pištaljkama oko vrata i duhovitim natpisima u rukama nisu mogli znati šta se tog časa zbiva u drugom gradu, vesti ipak dolaze sa zakašnjenjem, ali čuvši kakva se tragedija desila, nisu zanemeli, jer je veliko stradanje posledica ne samo lošeg graditeljstva ili loše ekonomije, već pre svega ‒ lošeg školstva.

Između ova dva događaja koja su se zbila istoga dana postoji kauzalna nit, premda se ona nenametljivo otkriva i neće biti logična mnogima. Da bi se jedna silovita konstrukcija obrušila na prolaznike, potrebno je da pred nepravilnostima njene gradnje zažmure mnogi, oni koji sede u radnoj sobi i pišu nacrt, kao i oni koji se tim nacrtom rukovode.

Može se s pravom sumnjati u kompetencije izvođača radova, mogu se proveravati svakojaki spisi i utvrditi odgovornosti, ali nad svim ovim stručnim i nestručnim pitanjima lebdi pitanje drugačije vrste ‒ kako je dopušteno da se amaterstvu pokloni tolika raskoš ili: kako su neznalice postale rukovodioci moći?

Odgovor na ovo pitanje pogrešno je tražiti na onim mestima gde se tragedija dogodila, jer su takva mesta tek posledica upornih pogrešaka. Odgovor je uvek u uzroku koji nije artikulisan nedavno, naprotiv, on je prepoznat odavno i gnev prosvetnih radnika u vezi je sa njime.

Pođe li se dalje u prošlost, razgovetno se vidi kako je odluka da se svaki kognitivno sposoban član društva pošalje u školu ‒ prihvaćena oberučke, jer je takva prilika dozvolila mnogima da se oslobode težačkog posla i late se lakšeg zanata. Porodice su u ovom dopuštenju društvene zajednice videle plemenitost sistema ‒ svaki pojedinac imaće makar osnovno obrazovanje, što znači: naučiće čitati i pisati, i ovladaće znanjima koja će ga spasiti tame i zla, rekao bi naš pesnik na pragu prosvetiteljstva Gavril S. Venclović.

Ova misao jeste bila razumno skrojena, u veku buna i ustanaka nije se samostalnost mogla samo puškom steći, bilo je neophodno da se horizonti prošire i da se misli na budućnost, a u njoj je sloboda jalova ako jedan narod sa osvojenom slobodom ne zna šta će, pa je neprosvećenost spontano guši. Dakle, obrazovanje jeste bilo oružje u ratovima, ne samo kod nas već i mnogim drugima evropskim državama.

Međutim, kao i u psihologiji: ono što čoveku u jednom trenutku omogući preživljavanje, u drugom postaje balast, ili da kažemo ovako: oružje koje nam dozvoli da ukrotimo protivnika u jednom času, ako nastavimo da ga na leđima teglimo, postaće kasnije teret koji će naše telo iskriviti i nećemo više biti sposobni da se krećemo.

Naravno da je ideja o prosvećenosti naroda ideal modernog doba i svako ko bi se tome protivio pokazao bi da ne razume kako društvo napreduje i kojim magistralama treba da se kreće, ali naše vreme pokazuje neodrživost takvih zahteva i, nažalost, sunovrat prosvećenosti: društvo koje teži da poduči svakoga, na kraju neće podučiti nikoga.

Vredni mislioci prošlog veka, među kojima su Kristofer Leš i Žil Lipovecki, pisali su o masovnom školovanju kao kompenzaciji za druge socijalne razlike ‒ ponudićemo školstvo svim našim građanima, uverićemo ih kako time oni postaju ravnopravni sa svima ostalima, ne bismo li na taj način prikrili neravnopravnost koju namerno skrivamo, a ona je u vezi s novcem i kapitalom.

Rečju: ponudićemo obrazovanje sirotinji kako bi se time utišao njen bunt i iscrtala sasvim kriva mapa, da se sirotinja za nešto pita i da uopšte ima pravo glasa. Tako škola postaje okean tišine ‒ nastavni program bira one sadržaje kojima bi trebalo da se podstakne slobodna misao, a ona je već unapred ugušena nemogućnošću da se jasno izobrazi i artikuliše. Prosvetni sistem postao je dom za učenike, mesto gde će boraviti đaci, ali gde se neće nužno učiti, jer prioritet nije učenje, već idealizacija uobrazilje ‒ čovek je slobodan onda kad je s knjigom u ruci.

Na takvom mestu knjiga je ukras ili deo proizvoljnog enterijera, zato što knjiga ne obavezuje učenika ni na šta: on je ne mora pročitati, niti mora dalje razmišljati o njenim sadržajima, jer čitav didaktički proces podrazumeva jedno predrazumevanje ‒ učenik ne može biti isključen iz škole zato što bi takav gest proizveo siloviti gnev, a zadatak škole je da gnev uguši, iako ga u svojim romantičarskim sadržajima raspiruje.

I danas, više nego ikad, škole su postale učmale sredine u kojima se zaposlenima ne da da bilo kako u struci i svojim kompetencijama napreduju ‒ sem pohađajući seminare koji mahom ne služe ničem naročito ‒ a isto tako nije dato ni učenicima da učine boljim svoja znanja zato što u svakom odeljenju mera mora da bude prosek ili ona grupa đaka koja bi rado da ne ide u školu.

Neretko će bolji učenici primetiti da se često ili skoro uvek moraju prilagoditi slabijima i da zbog toga ne napreduju očekivano, iako se i oni kojima se bolji prilagođavaju ne trude mnogo, pa su i jedni i drugi uvek na gubitku. Kad je tako ‒ a treba zaviriti u bilo koju srpsku školu danas, nesentimentalno, no s milošću ‒ onda je jasno zašto je sve više nezadovoljstva u onim zgradama gde bi trebalo da bude najviše radosti: niko nije tamo gde bi želeo da bude ili niko nije onakav kakav bi hteo da bude.

Izmešale su se posude ‒ da bi se čestito radio posao u nastavi, nekad je potrebno završiti i tri fakulteta, a plata je kao da nijedan nije upisan; da bi dobar učenik mogao da uči od svog učitelja, učitelj mu se mora posvetiti, i on to ne stiže, baveći se onima koji ne bi da idu u školu, a sistem ih je naterao, pa su takvi pojedinci postali teret i porodici i društvu.

I zaista, naši duhovni i materijalni gubici danas su u vezi sa spretnošću slabih, a ne sa greškama jakih. Nepopularnost loših ocena i ponavljanja razreda ‒ istina, i zbog lenjosti rukovodilaca nastave ‒ dozvolila je da svaki učenik bude dostojan škole, iako to ne bi trebalo tako da bude, jer se nijedna pojava ne može realizovati u svom apsolutnom učinku.

Učitelji i nastavnici prećutno su se sporazumeli da zarad opšteg mira i ličnog komfora ne staju na muku onima kojima je obrazovanje ‒ muka, pa ih puštaju i ne čine ništa da se posumnja u njihovu sposobnost da pohađaju nastavu, te logično, kad je na auto-putu mnogo vozila, teško je utvrditi ko je prestupnik, radari se gase.

Tako biva i danas u obrazovnom sistemu: pošto smo dopustili da svi idu u školu i završavaju razrede, onda se i greške moraju tolerisati, jer ukoliko se vidi ko i koliko greši ‒ ne poznaje, na primer, u višim razredima tablicu množenja ‒ takav se mora sankcionisati, možda napisati preporuka da školu ne pohađa, a takva odluka protivreči unutrašnjoj logici kapitalističkog svetonazora. Svaki čovek mora da bude obrazovan kako bi u toj opštoj lagodnosti svaki čovek bio ućutkan. Paradoksalno ‒ oružje za slobodu u jeku srpskih ustanaka s početka devetnaestog veka danas postaje sredstvo masovnog ućutkivanja; i što je čovek danas obrazovaniji, manje je kadar da izobrazi nelogičnosti sistema čiji je deo.

Ipak, sve što je protivprirodno vremenom priroda sama obelodani kao svoju falinku ili nelogičnost. Tamo gde se stvori prisilni mir ‒ dogodi se nemir, u srpskim školama: nasilje. Tamo gde se na sva zvona govori o materijalnom blagostanju i stručnosti ‒ dogodi se opšta beda. I kad prosveta zajauče, sramotno duvajući u pištaljke ‒ bude jasno kako je ućutkano sve ono čega već dugo nema: prava da se iskaže neću i ne.

Zadatak intelektualca morao bi biti da se ne složi sa onim što vidi pred sobom, jer će jedino na taj način pokazati duhovnu budnost ili kako je neko jednom bio napisao, možda čak i na nedavnim protestima ‒ ukoliko svako misli isto, onda zapravo niko ne misli dovoljno.

Pad nadstrešnice u Novom Sadu i velika tragedija koja se desila nisu samo posledica loše upravljačke politike ‒ iako se to ne može osporiti ‒ već materijalni dokaz odluke s kojom su se manje-više u prosveti danas svi složili: sve ćemo dopustiti zato što je dozvoljeno da se sa nama zbiva ono što drugi odluče.

I premda je nezadovoljstvo dobrog učenika i kasnije dobrog radnika pokazatelj sistemskih grešaka, mnogo je, čini se, važnije kakva je pozicija lošeg đaka u tom sistemu. On se proći ispod radara, niko ga neće zaustaviti u napredovanju, jer ga nema ko zaustaviti, međutim, u jednom času ‒ i taj čas treba dočekati ‒ zaustaviće ga njegovo (ne)delo. Postaće jasno šta je sposoban da uradi, odnosno nesposoban da ispravi. Pokušaće da zataška grešku, da opere ruke, ali će ga krivica proganjati, zato što čovek ne živi sa drugima koje može utišati, već živi sa sobom.

I zbog te samoće i progonstva lošeg đaka danas je potrebno ‒ više nego ikad u istoriji srpskog obrazovanja ‒ svoju misao ozvučiti i ne dozvoliti tišinu. Neko sluti kako će se i ova serija protesta prosvetnih radnika završiti na istoj tački na kojoj je počela, što je možda istina, ali ako se nakon onog što znamo i što nije tajna, sakrijemo i pomislimo da je na tom skrovitom mestu bezbedno, setimo se da nigde nije bezbedno kad se lošem đaku ‒ onom koji nikad nije smeo da kroči u školu ‒ dozvoli da se izvuče.

Konačno, kada se svi izvuku ‒ jedni u bedi, drugi u trijumfu ‒ ko će ostati da se seća nastradalih? Ako prestanemo da se sećamo, onda nam ni škola više neće biti potrebna.