Hrvatski analitičar Nebojša Babić za RT Balkan: Rat u Ukrajini skoro završen, Zapad je na kolenima

Nebojša Babić je nezavisni novinar iz Hrvatske, koji se bavi pretežno geopolitičkim temama i saradnik nekoliko nesistemskih portala u regiji. Babić ima i svoj, vrlo čitan blog "Altermejnstriminfo", na kome svakodnevno objavljuje geopolitičke komentare.

Povoda za ovaj  razgovor ima mnogo, pa i previše, počev od ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini, odnosno sukoba Rusije sa SAD, preko rata na Bliskom istoku, sukoba Izraela i Irana, sve do Afrike, koja se ubrzano dekolonizuje.

Ko je "razljutio ruskog medveda"? Šta se zapravo dešava u Ukrajini?

Pre svega, pozdrav svima onima koji prate RT Balkan i uredništvu, uz pohvalu za kritike "Reportera bez granica", koji su službeno prekorili vlasti u Srbiji zato što dozvoljavaju širenje "ruske propagande", iako je deklarativna uloga ove organizacije da brani slobodu govora svih novinara širom sveta.

Što se tiče pitanja ko je "razljutio ruskog medveda", lično sam uveren da kod Vladimira Putina osećaj ljutnje ne utiče na donošenje političkih odluka, posebno ne ovako velikih, kao što je sprovođenje Specijalne vojne operacije. Ali, došlo se do granice koja se nije smela preći, to je istina. Čak i papa Bergoljo, u maju 2022, govorio da je "NATO zalajao pred ruskim vratima".

Postoje ključni razlozi koji su doveli do ruskog vojnog odgovora. Prvi je savez Ukrajine i NATO-a. Kada je Tramp raskinuo ugovor sa Rusijom o projektilima kratkog i srednjeg dometa (INF), sporazum SAD sa Kijevom omogućio bi da se takvi projektili rasporede oko Harkova, čime bi bila matirana ne samo obrana Moskve, već i ruski lansirni centri i vojne baze iza Urala.

Rusija ne bi imala vremena da se odbrani. Njena nuklearna trijada bi se svela na "saniranje štete", umesto na recipročan odgovor. To je, u vojnom smislu, poraz, kojem neminovno sledi kapitulacija.

Drugo, Rusija je osam godina tražila da se provedu sporazumi iz Minska, kako bi zaštitila rusko i rusofono stanovništvo Ukrajine. Kijev je ovim sporazumima kupovao vreme da izgradi jaku armiju i da pokrene napad na Donbas i, verovatno, Krim. To je poznati model "Erdutskog sporazuma", koga je godinama hrvatski premijer Plenković nudio Porošenku, potom Zelenskom, kao "najbolje rešenje za integraciju okupiranih područja".

Sada možemo da se zapitamo da li je premijer Plenković bio samo NATO kurir na relaciji Kijev–Zagreb, i koliko je to njegova ideja, što je za raspravu. Ali, više nije ni važno.

Za odluku o početku Specijalne vojne operacije ključna su bila dva faktora: priprema za raspoređivanje američkih/NATO projektila u regiji Harkov. Drugi faktor je egzistencijalna pretnja ruskom i rusofonom narodu na jugoistoku Ukrajine.

Za drugi deo pitanja, što se upravo dešava u Ukrajini, mogu da budem kraći. Ruska je armija, nakon početnih grešaka, probila moćne prve linije, izgrađene pod Zelenskim, ali i "Porošenkove linije", dublje u pozadini.

Fizički je neutralisala većinu elitne žive sile ukrajinske armije i uništila ogroman deo starog ukrajinskog i novog NATO arsenala. Ako je 2022. i 2023. napredovala stotinjak metara, danas ruska armije dnevno prodire kilometrima u stepe bivše Ukrajine. Ali, ovde nije u pitanju teritorija. Radi se o iscrpljivanju NATO-a. Ukrajina više nema ekonomiju, ni ozbiljnu vojnu proizvodnju. U ovoj fazi svedočimo iscrpljivanju Severenoatlantske alijanse.

Sa druge strane, brojni generali NATO-a tvrde da nacionalni arsenala gotovo ispražnjeni, a finansije i ekonomije EU su u vrlo teškoj situaciji. Koliko dugo će građani EU pristajati na odricanja zbog Ukrajine, to ćemo ubrzo videti. Nemački i austrijski izbori su pokazali da je ljudima dosta rata i bacanja novca u ukrajinski bezdan.

Građani EU više ne žele da finansiraju ni ostale sulude eksperimente Evropske komisije, kao što je "zelena tranzicija" ili "stvaranje novog čoveka", nebinarnog, fluidnog, ili kakav bi već trebalo da bude. Ukrajina je samo poligon, na kome Rusija slabi vojni potencijal NATO-a, kao i ideologiju Kolektivnog zapada, koju ne prihvata najveći deo čovečanstva.

Izgleda da događaji na Bliskom istoku prestižu jedan drugi. Da li smo sada svi u ratu?

Ono što trenutno gledamo na Bliskom istoku jeste rat i svi smo delimično upleteni u taj rat. Ali, za sada, bez obzira na strašne patnje Palestinaca, bombardovanje Gaze i Bejruta, na odgovor Irana, još ne možemo da govorimo da smo svi učesnici rata. Pratio sam mnogo rasprava na tu temu, a niko, ali baš niko, da se priseti najvažnijeg detalja – Rusije.

Petog avgusta, tada već bivši ministar obrane Rusije Šojgu, posećuje Teheran i odgađa neposredni odgovor Irana na likvidaciju vođe Hamasa u Teheranu, što je, po definiciji, predstavljalo agresiju. Pominjalo se u medijima da je Šojgu ponudio oružje Iranu. Danas Iranci prikazuju video s ruskim "iskanderom-M", navodno sa iranskom modifikacijom, koji može da nosi nuklearnu bojevu glavu.

Ali, ono što niko nije pomenuo i što je svima promaklo: Putin je 18. septembra potpisao Ugovor o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu Ruske Federacije i Islamske Republike Iran. Dokument se može pronaći na službenim stranicama Kremlja, a mnogi, očigledno, pojma nemaju o čemu se ovde radi. Potom je ruski premijer Mišustin odleteo u Teheran i dan posle dolazi do velikog napada Irana na Izrael. Da li je to slučajnost? Ne bih rekao.

Prema dokumentu koga je potpisao Putin, Iran više nije "prijateljska zemlja", "partner", ekonomski, ili kakav god, već strateški partner u svim sektorima, što znači i u vojno-odbrambenom. Tako da, barem za sada, bez obzira na grozne scene koje gledamo i na obim neprijateljstava između Izraela i Palestinaca i Hezbolaha, na izraelske napade na Siriju i likvidaciju naučnika, generala i političara u Teheranu koje sprovodi Mosad, ovaj rat još nije dosegao intenzitet koji bi mogao da ugrozi čitav svet. Sada sve zavisi o odgovoru Izraela, da li će ga biti i kakav će biti.

Uglavnom, sada iza Irana, odnosno zajedno sa Iranom, službeno stoji Rusija, a Rusija svoja obećanja ne gazi.

Mnogi navijaju za Trampa na američkim izborima, ali ne treba zaboraviti njegovu izjavu da bi odmah gađao iranska nuklearna postrojenja. To nije šala, baš kao što je tokom prošlog mandata prvi dekret koji je potpisao bio raskid nuklearnog sporazuma sa Iranom. Mislim da, pod ovom američkom administracijom, koju Bajden, uzgred, uopšte ne vodi, neće biti globalnog sukoba na Bliskom istoku. Međutim, ukoliko pobedi Tramp, moramo biti spremni na sve. Iran će biti prva meta.

U svetu se formira, ili je već forimirana, "osovina otpora" američkoj hegemoniji. Sada imamo tri ključne globalne sile – SAD, Rusiju i Kinu. Kako vidite budućnost Evropske unije? Kakva će biti sudbina Evrope?

Što se tiče "osovine otpora Kolektivnom zapadu", ona je, u velikoj meri, izgrađena. Danas imamo velike organizacije kao što su BRIKS, Evroazijsku uniju, Merkosur, Afričku uniju, itd. U svim tim savezima su i Rusija i Kina.  Rusija se odrekla sovjetskog izvoza proleterskih revolucija i ne meša se u unutrašnje poslove drugih zemalja, baš kao i Kina.

Odgovor na pitanje o budućnosti Evropske unije leži u činjenici da EU radi sve suprotno tome. Većina u EU uopšte nije zadovoljna. Ovaj blok funkcioniše kao nekadašnji SSSR. Centralni komitet u Sovjetskom Savezu je bio institucija koja je, odozgo prema dole, odlučivao o svemu. To danas imamo i u EU. Narodi su frustrirani takvom, nakaradnom "demokratijom". To je mana koju EU neće preživeti, osim ako ne postane konfederacija nezavisnih država. U Evropi ne može postojati naddržava, koja bi stvorila "evropsku nadnaciju", jer to nisu uspeli ni SSSR, ni Austro-Ugarska, pa čak ni Jugoslavija.

Evropski narodi imaju jake patriotske, suverenističke i nacionalističke, pa čak i šovinističke političke frakcije, koje su deo nacionalnih parlamenata. Nisu isti Jobik u Mađarskoj i Orbanov Fides, ili "Zlatna zora" u Grčkoj i ostali evroskeptici. Nemačka ima paradoks da su komunisti  Sare Vagenkneht bliži stavovima koje zastupa Alternativa za Nemačku (AfD), nego takozvana desnica (CDU/CSU). Sve te kontradikcije silom i batinom pod kontrolom drži Evropska komisija, koju niko nije birao. Političko „uređenje“ sugeriše tmurnu budućnost za EU.

Drugo, EU je područje ograničenog suvereniteta, koji danas, s obzirom da se većina sveta otela hegemoniji SAD, služi isključivo američkoj financijskoj oligarhiji. EU šalje desetine i stotine milijardi američkom vojno-industrijskom kompleksu, koji potom "donira" oružje Kijevu.

Energija je drugi sektor gde su Amerikanci čizmom stali za vrat Evropskoj uniji. Tek kada otkupi sve viškove američke nafte i plina, Brisel može da kupuje energente od arapskih zemalja, Nigerije, Alžira, itd.

Ali, u ideološkom smislu, EU želi da stvori "novog čoveka", anacionalnog, bez tradicije, "okrenutog budućnosti", "ekološki osveštenog", što je prosečnom stanovniku ili nerazumljivo ili odbojno. Ljudi su time frustrirani. Tako se oseća većina stanovništva. Na ovo pitanje mogu da odgovorim retoričkim pitanjem: može li da opstane politički blok koji veliki deo stanovništva otvoreno mrzi, a tek mali deo, oni koji su deo tog političkog aparata, je zadovoljan postojećim stanjem?

Postoji jedna stvar koja je opasna u slučaju raspada, a to su, kako ih Putin zove, "spiljski nacionalizmi". Jer, ako evropski razlaz budu dogovarali Fides, stranka Marine Le Pen, AfD i drugi, onda ćemo se razići kao Česi i Slovaci. Ali, ako na vrh izbiju Jobik, "Zlatna zora" i slični, onda ćemo se razići kao Jugoslavija i SSSR, dve višenacionalne strukture, gde je, nakon raspada, buknulo na desetine što manjih oružanih sukoba, što pravih ratova.

Ovakva kakva je, EU nema budućnost. Samo je pitanje u kome smeru ćemo ići tokom neminovnih promena: prema konfederaciji, prema mirnom razlazu, ili ka ratu svih protiv svih.

Šta se danas dešava u afričkom Sahelu i u čitavoj Africi? I tu vidimo istu šemu: Rusija je prisutna uglavnom vojno, Kina ekonomski.

Afrika je danas najdinamičniji kontinent. Ko je mogao sanjati da će doći trenutak da afričke vođe doslovce proteruju Francuze, njihove vojnike i kompanije i zovu Ruse da ih zaštite?

U sva ta područja, na poziv lokalnih vođa, dolaze Rusi. Za Moskvu su svi dobrodošli kao partneri, izuzev islamističkih milicija. Vrlo malo zemalja u Africi i dalje ima marionetske prozapadne vlade, a tamo gde i dalje vladaju, to čine putem represije.

Što se tiče podele uticaja, Kina je godinama prisutna u Africi, gde je školovala lokalno stanovništvo na kineskim sveučilištima, izgrađivala infrastrukturu, stvarala srednju klasu, podizala standard, otvarala fabrike i ulagala u poljoprivredu i rudnike.

Sa Kinezima uvek imate situaciju u kojoj svi dobijaju. Mislim da u Srbiji to dobro znaju, a šteta je što je nama u Hrvatskoj, osim Pelješkog mosta, zabranjena saradnja s Kinom, zbog navodno "malignog kineskog uticaja".

Što se Rusije tiče, a to vredi i za Afriku i za Srbiju, ova zemlja od 2015. provodi diverzifikaciju uvoza, gradi industrije i širi poljoprivredu. Moskvi za sada ostaje vrlo malo prostora da ulaže u inostranstvo, za razliku od Kine. U Rusiji se u ovom trenutku intenzivno razvija vojna industrija, a to je razlog zašto Rusi nisu ekonomski toliko prisutni u Africi. Ipak, oni imaju dobru saradnju, što afričkim zemljama donosi povlašćene cena nafte i plina, povoljne ugovore za nuklearne elektrane i za kupovinu poljoprivrednih proizvoda. Sve to omogućava narodima Afrike da se otmu od neokolonijalnog jarma.

Naravno, Kini odgovara rusko vojno prisustvo u Africi. Kinezi su, osim toga, napravili prvu prekomorsku vojnu bazu u Džibutiju. To je ogroman vojni kompleks, na strateški važnom mestu, na samom Rogu Afrike. Uticaj Zapada očigledno slabi a, s druge strane, jača saradnja afričkih naroda sa Rusijom i Kinom. Kinezi i Rusi su prisutni na različite načine, ali im se interesi isprepliću i podudaraju, i tu nema sukoba.

Paralelno sa tim, kreću i drugi procesi svrgavanja dolarske monarhije – SAD.

Dedolarizacija je proces postepenog ukidanja korišćenja američkog dolara kao valute u međunarodnim transakcijama, što se odvija od početka 2010. godine. Najveći podsticaj tom procesu dala je Kina, još u oktobru 2013, kada je službeno najavila da će to biti njena državna politika, koja će se sprovoditi u svim sferama.

Proces dedolarizacije se naglo ubrzao u drugoj polovici 2014. godine, što je bio odgovor Kine na hirove američkih zakonodavaca oko usvajanja budžeta 2013, na američki projekt izbijanja ukrajinske krize, na pokušaj izvođenja "obojene revolucije" u Hongkongu i na neuspeh zapadnih zemalja da MMF preuzme kontrolu nad zemljama u razvoju. Stopa dedolarizacije je impresivna. Od 2014, gotovo svake nedelje stižu vesti o ukidanju korištenja dolara u različitim zemljama. Velike ekonomije u usponu, koje nisu podložne zapadnom uticaju, sve više jačaju ulogu u trenutnim globalnim financijskim institucijama, kojima dominiraju SAD i EU.

Razlog za dedolarizaciju je zloupotreba privilegovanog položaja u globalnom finansijskom sistemu. SAD i zemlje Zapada stvorile su ogromne spoljne dugove, koji ne mogu vratiti, zbog čega su se okrenule masovnom štampanju novca, u okviru takozvanog kvantitativnog ublažavanja (QE), čime vlastitu inflaciju izvoze u druge zemlje.

Kina je odlučila da stane tome na kraj, a od 2015, kada se lavina sankcija obrušila na Rusiju, Moskva je krenula u zajedničku bitku sa Pekingom. Do danas, za manje od jedne decenije, trgovina u dolarima je pala sa 80-90 odsto na sadašnjih 40 odsto. Tu su i bilateralna plaćanja u nacionalnim valutama, a spisak zemalja koje danas tako trguju je predugačak da bih ga citirao. Mnoge zemlje sve više kupuju zlato i rešavaju se američkog duga, koga su držale u državnim vrednosnim papirima. Rusija se rešila celog portfelja. Kina je, sa 1.300 milijardi smanjila udeo na 745 milijardi.

Peking više ne želi da rizikuje. To Americi stvara ogroman problem, jer mora da namiri potraživanja za kamate, a one se danas približavaju iznosu od 2.000 milijardi godišnje. Sve je više zemalja koje izlaze iz dolarskog sistema. SAD to mogu nadoknaditi samo na štetu preostalih vazala, a to su EU, Japan, Južna Koreja, Australija, itd.

Koliko dugo će vlade američkih "saveznika" plaćati ovo "prijateljstvo"? Saudijska Arabija i arapske zemlje su ove godine napustile 50 godina stari sporazum o petrodolaru, a to je ogroman udarac za američke finansije. Sada Arapi prodaju naftu kome hoće, za bilo koju valutu, a te valute mogu menjati za zlato ili za juan u Šangaju. Činjenica je da je globalna trgovina u dolarima pala na "jadnih" 40 odsto, od čega je 10 odsto trgovina SAD, dovoljno govori.

Ovaj pad je impresivan, a za FED i američko ministarstvo finansija katastrofalan, što se vidi po rastu duga, kojeg još silom prodaju vazalnim državama.

Ako je na početku proces dedolarizacije bio postepen, sada već poprima stihijske razmere, što se vidi po američkom nacionalnom dugu, koji trenutno iznosi 35.683 milijarde dolara. Godine 2013. američki dug je iznosio 16.738 milijardi dolara. Skoro sva trgovina se provodila u dolarima. Danas se ovaj proces bliži kraju.

Što se tiče EU, danas svedočimo slomu evra samo da spasimo FED i SAD. Zbog cenzure i medijske blokade mnogi i dalje veruju u "američko ekonomsko čudo". Ali, Amerika više nije ono što je bila 60-ih godina prošlog veka, kada je imala jaku srednju klasu, ekonomiju i neverovatno moćne finansije bez ikakvog duga.

Tada su Amerikanci radili i stvarali. Sada im 80 odsto BDP-a odsto čine usluge, samo 19 odsto je industrija i građevinarstvo i tek jedan odsto poljoprivreda. Dedolarizacija predstavlja neizbežan proces, koji su pokrenule etabliranih sile, kao što su Rusija i Kina, arapski svet, Latinska Amerika, a sada čak ni Afrika ne želi da plaća "reket" za komade bezvrednog papira.