Danijel Pera za RT Balkan: Tramp pravi novu "duboku državu", pobeda Rusije je i pobeda Evrope
Tramp sprema SAD za nove sukobe, sa Kinom i Iranom, zbog kojih će, moguće je, zaboraviti na sukob sa Rusijom. Ali najvažniji za SAD je rat sa Evropom, koja, uostalom, nikad nije bila deo Zapada, kaže italijanski geopolitičar
Italijanski geopolitičar Danijel Pera je autor nekoliko zapaženih knjiga, poput "Od svete geografije do geopolitike", ili "Ukrajina na meti: Istorijska i geopolitička geneza Specijalne vojne operacije". Pera je i redovni saradnik italijanskog časopisa "Evroazija" i ruskog sajta "Geopolitika".
Za razliku od takozvanih trampista, koji u Trampu vide beskompromisnog borca protiv "duboke države", Pera tvrdi da je uloga novog američkog predsednika suprotna: da obnovi američku "duboku državu" i pripremi SAD za novu eru multipolarnosti.
Tramp sprema SAD za nove sukobe, sa Kinom i Iranom, zbog kojih će, moguće je, zaboraviti na sukob sa Rusijom. Ali, najvažniji za SAD je rat sa Evropom, koja uostalom nikad nije bila deo Zapada.
Američki izbori su završeni. Tramp i trampizam? Šta očekujete da će Trampova pobeda doneti Americi i svetu?
Pre svega, moramo uzeti u obzir činjenicu da na Zapadu, koji je pod kulturnom hegemonijom SAD. Svake četiri godine, hteli mi to ili ne, učestvujemo u američkim predsedničkim izborima i svaku put naši mediji govore: "Ovo je ključna prekretnica u istoriji", "Demokratija je u opasnosti", i tako dalje.
U stvarnosti, istorija ne funkcioniše tako. Na primer, proces kome prisustvujemo, a to je evolucija ka multipolarnom sistemu, ima veoma stare korene. To je proces koji se ne može zaustaviti, već samo ubrzati ili usporiti. U tom pogledu, izbor Donalda Trampa, paradoksalno, nije akcelerator procesa. Na šta tačno mislim? Glavni cilj nove administracije je da omogući prelaz SAD ka multipolarizmu kako bi one zadržale američku globalnu hegemoniju i moć američkog dolara. Treba uzeti u obzir da su glavni napori multipolarnih sila – a to su Rusija, Kina, Iran, i tako dalje – sada usmereni na dedolarizaciju i na izgradnju multivalutnog globalnog sistema.
Svrha trampizma je izgradnja novog svetskog poretka; postliberalnog, ali ipak zasnovanog na američkom prvenstvu. Drugim rečima, to je "konzervativna" verzija multilateralizma administracije Obame i Klintona. Štaviše, ne treba da zaboravimo da između američkih administracija uvek postoji neka vrsta geopolitičkog kontinuiteta. Tramp je pripremio teren za rat u Ukrajini, sa "Inicijativom tri mora", proširenjem prisustva NATO-a u Istočnoj Evropi, jednostranim odbacivanjem sporazuma sa Iranom na Bliskom istoku.
Tokom svog prvog mandata, Tramp je sistematski ignorisao prava Palestinaca i naredio ubistvo iranskog generala Kasema Sulejmanija u Bagdadu. To je bila prava polazna tačka ovog "svetskog rata".
Što se tiče unutrašnje politike, svedoci smo borbe unutar američkih oligarhija: s jedne strane, naftne i visokotehnološke industrije, koja ima interese i u vojnom sektoru, sa druge strane, transnacionalnih finansija i starog vojno-industrijskog kompleksa. Drugim rečima, to je pokušaj da se stara "duboka država" zameni drugom, obnovljenom "dubokom državom", pri čemu se zadržava najvažniji ideološki horizont, koji ostaje "očigledna sudbina SAD".
Glavni cilj nove američke administracije je reindustrijalizacija SAD.
U tom kontekstu, trebalo da shvatimo odnos između Trampa i Ilona Maska. Ovaj poslednji je ima veliki, megalomanski ego. Međutim, ovaj proces je započeo godinama ranije, za vreme Obamine administracije. Džozef Bajden mu je mnogo pomogao, zahvaljujući totalnom uništenju evropske privrede i nametanju za evropske zemlje samoubilačkog režima sankcija protiv Rusije.
Koji su planovi ove obnovljene "duboke države", koju možemo zvati i "Trampovom dubokom državom", za nove ratove? "Duboka država" ne može da živi bez novih ratova. Rat u Ukrajini je za Zapad očigledno izgubljen. Da li bi se na udaru mogao naći Iran?
Nova američka administracija već radi na različitim frontovima. S jedne strane, oni pokušavaju da uspore eskalaciju na Bliskom istoku, tako što ostaju u kontaktu sa iranskom ambasadom. Sa druge strane, jasno je da će se američka strategija fokusirati na obnavljanje doktrine masovnog pritiska na Teheran: više sankcija, agresivnijih od onih koje su već sprovedene, i progresivno opkoljavanje Islamske Republike.
Dugoročno, ne možemo isključiti ni sukob velikih razmera sa Iranom, što zavisi kako će reagovati Teheran. Novi napadi su opcija za kratki rok.
Međutim, Amerikanci će najpre pokušati da preseku kanale koji iz Teherana vode u Liban preko Iraka i Sirije, sa ciljem da ugase kapacitet takozvane osovine otpora da napadne Izrael. Konačni cilj je marginalizacija Hezbolaha u Libanu.
U tu svrhu, Tramp može da računa na Masada Boulosa: američko-libanskog milijardera, koji je otac muža Tifani Tramp, najmlađe Donaldove ćerke. Boulos je imao specifičnu ulogu u podršci Trampovoj izbornoj kampanji. Zahvaljujući njemu, Tramp je dobio podršku arapsko-američke zajednice.
Ali, Boulos je takođe koristan za promovisanje Abrahamskih sporazuma u Libanu, što znači pretvaranje Libana u protektorat Izraela: još jedan korak ka preoblikovanju Bliskog istoka, kako bi se stvorio geopolitički region koji će biti zavisan od tandema SAD-Izrael, što je stari projekat neokonzervativaca.
To bi im omogućilo da promovišu "put pamuka", koji je geopolitički projekat suprotan kineskom "Novim putem svile". Drugim rečima, to je opet stara priča: Zapad protiv Evroazije.
Očigledno je da nova administracija priprema pripajanje Gaze i Zapadne obale Izraelu.
Vens, Hegset, Rubio, Ramsvami, Tramp i njegova porodica, sa njihovim vezama sa jevrejskim pseudo-kultom Habada Luboviča su ultracionisti, koji će do kraja podržavati planove Netanjahua, Smotriča i Ben-Gvira.
Kako ocenjujete dostignuća ruske Specijalne vojne operacije u Ukrajini? I šta bi moglo da promeni odluka Bajdenove administracije da "dozvoli Kijevu da koristi američke rakete dugog dometa ATACMS za udar duboko u Rusiju", kao što je objavio "Njujork tajms"?
Što se tiče teritorijalnih dobitaka, Rusija oslobađa Donbas i, u narednim mesecima, prema mom mišljenju, treba da ubrza operacije. Kijevski režim je u velikim poteškoćama.
Međutim, za Rusiju, do sada još nije postignut pravi cilj: strateški poraz NATO-a. Inače, ovo bi bila pobeda ne samo Rusije. Evropa bi od strateškog poraza NATO-a imala višestruke koristi. U stvari, dok Rusija preorijentiše svoju geopolitičku perspektivu ka istoku, koju je Sergej Karaganov nazvao "Velikom evroazijskim projektom", Evropa i dalje trpi pritisak NATO-a, što treba da zadrži Evropu u svojevrsnom geopolitičkom zatočeništvu. Sada je Evropa sasvim usamljena. Nova Trampova administracija će pokrenuti otvoreni rat, i ekonomski i politički, protiv Evrope, a to je rat koji je započela Bajdenova administracija, što potvrđuje geopolitički kontinuitet vlasti u SAD.
Štaviše, Evropa je, uvek zahvaljujući SAD, imala "briljantnu" ideju da prekine evropske veze sa Rusijom. Dakle, pravi gubitnik je Evropa. Poraz NATO-a bi trebalo da osvesti Evropu, koja treba da shvati ko joj je pravi neprijatelj.
Neprijatelj je na Zapadu, a ne na Istoku. Evropa nije Zapad. Evropa trpi okupaciju Zapada. S tim u vezi, odluka SAD da Kijevu dozvole da koristi američke rakete dugog dometa je još jedno poglavlje rata Vašingtona protiv Evrope: očajnički pokušaj da se rat produži. Ali, po mom mišljenju, to neće imati veliki uticaj na vojnu perspektivu. Istu svrhu imala je i operacija NATO-a i Kijeva u Kurskoj oblasti. U tom slučaju, postojala su tri glavna cilja: Prvi je odvlačenje pažnje Rusije od Donbasa, drugi davanje Kijevu "poluge za pregovore", treći napad na gasne puteve ka Evropi.
Ovu inicijativu, koju su uglavnom sponzorisali Britanci, možemo smatrati totalnim neuspehom. Ali, jasno je da se NATO pre svega bori protiv evropskih interesa.
Postoji geopolitički kontinuitet, bez obzira ko je na vlasti u SAD. Za sada SAD insistiraju na ekonomskom odvajanju Zapada od Kine. Da li je u budućnosti moguć pravi, vrući rat sa Kinom?
Ovo je interesantno pitanje, jer Trampova administracija smatra Tajvan i saveznikom, koji joj obezbeđuje oružje i tako dalje, i ekonomskim rivalom SAD, posebno u pogledu proizvodnje mikročipova i drugih visokotehnoloških proizvoda.
Istovremeno, novi državni sekretar Marko Rubio je radikalni sinofob, čak i gori od Majka Pompea tokom prvog Trampovog predsedničkog mandata. Dakle, moramo razumeti da SAD nije stalo do mira na kineskim morima i da ih nije briga za Tajvan. Još jedan sukob je u njihovom interesu. Kao što je Henri Kisindžer jednom rekao: "Biti neprijatelj SAD je opasno, ali biti prijatelj je smrtonosno". Ukrajina zna ponešto o tome. Narod Tajvana to takođe mora da razume. Tajvan treba da pokuša da nađu način da sarađuju sa Kinom kako bi izbegli sukob.
Evropa, rekli ste, nije Zapad. Postoji li uopšte Zapad kao jedinstvena civilizacija, osim "severnoameričkog ostrva", koje kontroliše svoje vazale?
Kada je reč o Zapadu želeo bih da citiram norveškog naučnika Glena Dizena koji je jednom rekao: "Zapad je nesreća istorije, zasnovana na neobičnoj geoekonomskoj strukturi koja je u padu".
Takozvani Zapad je izgrađen na nekoj vrsti sekularne religije, u kojoj možemo istovremeno pronaći principe prosvetiteljstva i mesijanska očekivanja, koja potiču iz judaizma i protestantizma. Ova pseudoreligija je ideološka struktura Zapada i za hegemona je ključno da zadrži svoj primat. Spas uvek dolazi iz Amerike. Probuđena ideologija dolazi iz Amerike, njen protivotrov takođe dolazi iz Amerike. To je začarani krug.
Poput kapitalizma, koji proizvodi uvek nove potrebe, zapadna ideološka struktura proizvodi i tezu i antitezu, ali uvek ostaje u prostoru američke "predestinacije".
U tom pogledu, sudbina Evrope je čudna, jer je kulturološki porobljena kulturom, koja je rođena u otvorenoj suprotnosti sa evropskom, kao što bi rekao nemački pravni teoretičar Karl Šmit.
