Lorenco Marija Paćini je vanredni profesor političke filozofije i geopolitike, konsultant za strateške i obaveštajne analize iz Italije.
SAD su obolele od kolektivne šizofrenije, tvrdi Paćini u intervjuu za RT Balkan, a poreklo ove bolesti nije teško pronaći ukoliko se obratimo američkoj istoriji: Amerika je nastala kao društvo kriminalnih izopštenika, otpadnika, koji su proterani iz engleskih zatvora. Otuda i "fiziološka potreba" Amerikanaca da se stalno dokazuju kao "najjači".
U stvari, sam pojam "američke nacije" je laž, smatra italijanski geopolitičar, jer su SAD su stekle samo formalnu, a ne i suštinsku zavisnost nezavisnost od Londona. Otuda potiče stalna američka potreba za ekspanzijom, što je nasleđe britanske talasokratije (vladavine putem mora), čak i po cenu nuklearnog rata.
Najveća žrtva američkog ekspanzionizma je, međutim, Evropa, primećuje Paćini. Evropska unija danas baca milijarde dolara na Kijev, ali to ne može da promeni osnovnu činjenicu u ovom sukobu: Ukrajina je izgubila rat, a uslove mira će diktirati pobednici. To je uzrok ekonomskog kolapsa EU.
Za Sjedinjene Američke Države nuklearno odvraćanje nije samo politički ili strateški, već egzistencijalni problem, napisali ste. Zašto SAD imaju "fiziološku potrebu" da se dokazuju kao najjača globalna sila? Čak i po cenu pretnje nuklearnim ratom?
Da bismo razumeli ovu vrstu kolektivne američke šizofrenije, moramo pogledati američku istoriju. SAD su nastale invazijo na prekomorske teritorije, koje su izvršili kriminalni izopštenici, odmetnici proterani iz prenaseljnih britanskih zatvora. Ove teritorije su dobile naziv "Amerika".
Oni su potčinili starosedeoce, pljačkali ih i pretvarali u robove. Ovi kriminalni otpadnici pretvorili su se u kasnije u "očeve hodočasnike", u osnivače "novog sveta". Lepa mala bajka, koja veoma dobro zvuči. Posle dugih godina unutrašnje i spoljne borbe sa britanskom krunom, koja je zastupala svoje interese, američki narod su stekli formalnu, ali ne i faktičku nezavisnost od Londona. "Američki narod" je oksimoron, laž. Pravi narodi tih zemalja nikada nisu imali mogućnost da o bilo čemu odlučuju, istrebljeni su i zatvoreni u rezervate. SAD su nastale zahvaljujući istorijskom, kulturnom i vojnom nasilju.
Od početka ove žalosne afere do danas, SAD su zadržale doslednu liniju prekomorskog ekspanzionizma, koji predstavlja nasleđe talasokratske doktrine Ujedinjenog Kraljevstva.
Amerika je ogroman kontinent, u kome ima mesta za sve, ali Amerikanci su potomci Engleza, koji nisu navikli da žive na geografski malom prostoru. Oni su osetili potrebu da se utvrde svoj kolektivni ego izvan kontinentalnog kopna. To je fiziološka potreba, sa psihološkim implikacijama.
Ukoliko napravite objektivnu analizu govora predsednika, ministara spoljnih poslova i vojnih vođa SAD, naći ćete upornu želju za širenjem, osvajanjem, dominacijom, eksploatacijom. Rat je, naprosto, egzistencijalna potreba Amerikanaca, koji su se uključili u Drugi svetski rat ne zbog napada na Perl Harbor, već zato što su još pre toga počeli sa ekspanzijom na istok.
Na zapadu izgrađene su vojne baze na granicama stranih država, na koje su SAD vršile vojni i diplomatski pritisak. Šta je američka flota radila na Zapadu, u Havajskom zalivu? Spremali su se za "veridbu na moru". Džinovske čelične palate (ratni brodovi) nisu porinute u okean zbog izleta na plaži. Bajka o odbrani integriteta SAD je kolosalna istorijska laž. Oni su stvorili odgovarajući kazus beli (razlog za rat), kao što to često rade. Veoma su dobri u provociranju, a zatim i u okrivljavanju drugih.
Isto se ponovilo 1945, sa atomskom bombom i stvaranjem "doktrine nuklearnog odvraćanja". Kada su shvatili da je njihovo nuklearno oružje najmoćnije na planeti, rešili su da nateraju ceo svet da to prihvati i stvorili su veoma "neuravnoteženu ravnotežu", gde su oni mogli da rade šta god požele, dok su svi ostali morali da slušaju, pod pretnjom istrebljenja.
Zapravo, SAD su u međunarodnim odnosima nasilnici. A, kako nas uči psihologija, nasilniku je potrebno odobrenje, priznanje za njegova maltretiranja i stalna pažnja. Ako ovi elementi nedostaju, siledžija se ljuti.
Danas se nuklearno odvraćanje promenilo. SAD više nisu jedina nuklearna sila. Pojavili su se i drugi igrači, koji sede za međunarodnim bezbednosnim stolom i ne slažu se sa Amerikancima. Oni su postali većina. To je situacija "mnogih protiv jednog".
Iz tog razloga, Amerikanci danas žele da ponovo potvrde svoju nuklearnu aroganciju, jer gube primat. U geopolitičkom smislu, gubitak primata je gubitak razloga za život.
Ovo je u očiglednoj vezi sa ratom u Ukrajini, koga su izazvale SAD. To nije rat Rusije i Ukrajine, već rat Vašingtona/NATO protiv Rusije. Kako ocenjujete trenutno stanje na ukrajinskom ratištu?
Trenutna situacija na frontu može se posmatrati kroz nekoliko fokusa. Sa čisto strateškog stanovišta, Rusija je za dve i po godine nastavila da oslobađa teritorije, iscrpljujući neprijatelja u konvencionalnom rovovskom ratu. Neprijatelj više nema ljudstva ni naoružanja, nema više čak ni volje da se bori. Ukrajina nikada nije mogla da pobedi, to je bilo jasno od prvih dana sukoba. Zato je dobila finansijsku i drugu pomoć sa Zapada.
U ekonomskom i političkom smislu, SAD su oprale nešto novca i prepustile Kijevu neke zalihe, dok Evropa rasipa milijarde, što izaziva ekonomski kolaps. Ovome treba dodati i ekonomske sankcije protiv Rusije. SAD su uzrok ekonomskog slabljenja Evrope, koja je rat u Ukrajini mogla da iskoristi za početak emancipacije od američke dominacije. Ali, Evropa više ne može da uradi ništa, osim da se bori u posredničkom ratu, gajeći nadu da će spasiti evropsku ekonomiju prelaskom na ratni kolosek.
Ova politička podrške Ukrajini je, u najmanju ruku, smešna; ne podržavaju je narodi Evrope, koji su se uglavnom navikli na potčinjavanje i eksploataciju.
S Ukrajinom je završeno; u međuvremenu, ispunjavajući naloge SAD, evropske zemlje su izgubile svaku mogućnost da se usmere ka multipolarnom svetu.
Šta se zapravo desilo, i šta se trenutno dešava u Siriji?
Počnimo sa onim što se dogodilo. Informacije su relativno oskudne, veoma zbunjujuće i nije ih lako prikupiti.
Prvi korak ka razumevanju ovoga je konstatacija da je sirijskoj vojsci naređeno da se povuče iz Alepa. Vojnici nisu pobegli i nije bilo pobune. Horde Al Kaide nisu pobedile vojsku, jer se sirijske snage nisu borile. Jednostavno su prepustile teren. Da bismo razumeli zašto je doneta takva odluka, treba da sagledamo širu sliku.
Ovo je bio pravi "blickrig": iznenadni napad koncentrisanom vojnom silom na određenoj tački fronta. Kada su horde Al Kaide probile do auto-puta M4, pokušaji da se odbrani grad prouzrokovali bi masovne žrtve, i među civilima i vojnicima.
U takvim slučajevima ne može se mnogo učiniti. Prva opcija je da se branite po svaku cenu. Inače se može igrati na kartu vazdušne superiornosti, jer je mnogo lakše bombardovati konvoje terorista Al Kaide iz vazduha na auto-putevima nego se boriti protiv njih unutar gradova. Ili se možete odlučiti za razdvajanje neprijatelja na džepovima, kojima je moguće upravljati.
Sirijska vojska nije pretrpela mnogo žrtava tokom povlačenja i uspela je da sačuva živu snagu, u zemlji sa manje od 20 miliona stanovnika.
Sirijska vojska je vodila rat na nekoliko frontova: protiv turskih hordi na severu, Amerikanaca na istoku, Amerikanaca i Tekfirista na jugu i, na kraju, protiv Izraela.
Rat Hezbolaha protiv Izraela i rat Rusije protiv Ukrajine povećali su nedostatak ljudstva. Pokušaj kontranapada bi, najverovatnije, imao za posledicu pad Damaska pre nego se to dogodilo.
Izrael je je bio spreman za ulazak, samo je čekao pravi trenutak, i to je uradio čim su stvari počele da se raspadaju, a poraz Sirijaca postao neminovan. Ovo je, možda, najvažniji razlog za povlačenje iz Hame i Alepa. Izrael je najveća pretnja Siriji, horde Al Kaide su samo čekale da Sirijcima bude odvučena pažnja.
Nije slučajno što su poslednjih meseci Turska i Izrael zauzele nove delove sirijske teritorije kako bi ostavrili svoje neokolonijalne ambicije. Čitava Sirija je, najzad, pala u ruke terorista. „Neočekivane“ posledice će uskoro stvoriti novu supraregionalnu krizu: talas novih izbeglica, čiji se broj procenjuje na oko 1,5 miliona ljudi, već su krenule ka Evropi, što je izuzetno teško kontrolisati.
Ovaj poraz je bio brz i stvaran, ali njega nije moguće objasniti ukoliko ne sagledamo širi kontekst – koncert između SAD, Izraela, Turske, Rusije i Irana.
Bašar el Asad je odigrao svoju ulogu. Da li je izdao svoj narod? Verovatno je prodao ono što mu je ostalo kako bi spasio sebe. Irak, Liban, Jemen su pred padom, Iran će se suočiti sa ogromnim rizicima. Palestinski narod će ponovo platiti posledice. Asad je sada u moskovskom azilu. Videćemo šta će on imati da kaže.
Prvi scenario uključuje uspostavljanje Sirijske Demokratske Republike, koji bi uključivao savez raznih frakcija, uprkos ideološkim razlikama. Ova opcija je teško izvodljiva, mada bi je podržale je Turska, Rusija, SAD i evropske zemlje, jer bi to sačuvalo integritet Sirije.
Drugi scenario je stvaranje Islamske Republike Sirije, gde bi predstavnici Hajat Tahrir el Šama činili okosnicu nove vlade. U tom slučaju, Sirijom bi upravljali predstavnici salafista, koji ne dele ideološko neprijateljstvo prema Izraelu i SAD.
Treći scenario uključuje stvaranje antišiitske države u Siriji pod kontrolom Izraela. Njena doktrina bi se zasnivala na antiiranskoj orijentaciji i blokadi libanskog šiitskog pokreta Hezbolah.
Četvrti scenario predviđa stvaranje Savezne Republike Sirije pod kontrolom SAD, što znači balkanizaciju, podelom na male marionetske države.
Peti scenario za Siriju predviđa njenu podelu i raspad. Ako opozicija i zemlje koje je podržavaju ne uspeju da postignu sporazum, građanski rat u Siriji će ponovo eskalirati. To bi, na kraju, dovelo do potpunog kolapsa Sirije.
Teško je zamisliti bilo koji drugi način.
Sada je pao Damask, grad star 4.000 godina, a sa njim i cela Sirija. To je jedan od najstarijih kontinuirano naseljenih gradova u svetu i, svakako, najstarija prestonica u kojoj je bilo sasvim normalno biti Aramejac, Asirac, Grk, Rimljanin, Arapin, Osmanlija ili Sirijac. Sirija je istorijski predstavljala bedem protiv Izraela, osvajanja Mongola i krstaša. Damask je samo oličenje istorije Bliskog istoka, četvrti grad islama i jedan od najvažnijih centara hrišćanstva.
Sirija je bila raskršće trgovine sa Istokom i sa pustinjom. Bila je milenijumski simbol tolerancije verskih i kulturnih različitosti, između hrišćana, sunita, šiita, Alavita, Jevreja. Sve do ovog trenutka.
Šta ostaje posle svega? Najpre, mnogo straha. Džihadisti su plaćeni od CIA i MI6, tu je Erdogan sa svojim snovima o uskrsnuću Otomanskog carstva, Bibi Netanjahu, koji po svaku cenu želi "veliki Izrael" od Nila do Eufrata. Oni će pokušati da kupe lojalnost onih koji nisu pali u borbi.
Evropska unija se godinama davi u sve dubljim krizama, a sada je stupila i na put vojne konfrontacije sa Rusijom. Koren duboke evropske krize vidite u evropskoj "apsolutnoj poslušnosti Vašingtonu". Kakva je to "smrtnosna zamka" u koju je upala Evropa?
Odgovor je zapravo vrlo jednostavan: ta smrtonosna zamka nije od juče ni danas, već iz 40-ih godina prošlog veka, kada su Amerikanci i Britanci dobili rat i započeli vojnu invaziju Evrope. Amerikanci su se predstavljali kao "oslobodioci", ali oni nisu napustili jednom osvojene teritorije. Poraženi ne mogu da odlučuju o svojoj budućnosti, to je zakon rata. Evropljanima je nametnuta igra i stvoreni su uslovi kojih se ne mogu osloboditi.
Anglo-američka vladavina je predviđena da traje večno. Amerikanci su imali niz planova da pomognu Evropi, kako bi kupili naklonost naroda, ekonomski oživljavajući okupirane zemlje, koje su dobile izvesnu autonomiju.
Ali Amerikanci ikada nisu govorili o slobodi, već su obučili generacije poslušnih političara, nesposobnih da pronađu alternativu. Jedini izlaz iz ove zamke je novi rat u Evropi.
Kakve promene očekujete od novog/starog predsednika Donalda Trampa. I da li uopšte očekujete nešto od njega?
Očekujem od Trampa upravo ono što očekujem od bilo kog drugog američkog predsednika: ništa dobro.
Tramp je gvozdeni cionista, čovek transnacionalnih moćnika visokih finansija, Amerikanac koji želi da Ameriku ponovo učini velikom. Njegov MAGA moto svi znamo. Ali, šta to zapravo znači? Učiniti Ameriku velikom, po američkoj logici, znači povratiti njenu moć na globalnom nivou, odnosno vratiti moć SAD da kontrolišu svet, da ponovo budu hegemon. Ovo je bila jedina američka veličina.
Ne znam ništa kulturno veliko ili vredno pažnje, barem ne uporedivo sa kulturnim bogatstvom Evrope, ili Persije, ili Kine, itd. Reč je o pukoj vojnoj moći, kako konvencionalnoj, tako i hibridnoj.
Celu novu vladu koju je izabrao Tramp čine gvozdeni cionisti, antiiranski i antikineski nastrojeni, zagovornici ponovnog osvajanja Evrope. Ukratko, vraćanje statusa kvo, pre početka tranzicije u multipolarni svet. Ne vidim zašto neko treba da bude srećan zbog ove političke "novine".
Tramp je liberal i kapitalista, koji se zalaže da već deregulisane američke finansije uvedu još više poreza na siromašne i više privilegija za bogate. On zagovara veće investicije u ratnu proizvodnju kako bi se podigli određeni sektori domaće privrede. Ne promovišete ponovno naoružavanje ako nemate nameru da vodite ratove. Tokom svog prvog mandata, Tramp nije započeo nikakve nove ratove, ali je nastavio stare i počeo je da se sprema za buduće. Podsećam da je on naredio ubistvo iranskog generala Kasema Sulejmanija. On je žestoki promoter "Velikog Izraela" i eshatološke obnove Trećeg hrama u Jerusalimu, što nam pokazuje šta će Amerikanci raditi na Bliskom istoku.
Tramp je uveo u vladu i jednog od kumova transhumanizma, Ilona Maska, koji je izraz privatizacije strateških sektora u rukama jednog „čoveka-države“.
Lično verujem da SAD zaslužuju istinsku renesansu, ali onu renesansu koja dolazi odozdo, od reafirmacije američkog „hartlenda“. To znači da bi trebalo početi od domaćih pitanja, od rešavanja delikatne građanske ratne situacije, od siromaštva, od nacionalnog duga, od krize dolara koja je takođe domaća, i od nekontrolisane imigracije, a možda i od preispitivanja prava preživelih autohtonih zajednica, koje, prema mom skromnom mišljenju, imaju pravo da budu saslušane. Možda grešim. Voleo bih da je tako.
Većina zemalja u svetu nije podržala huškanje Zapada na rat protiv Rusije, već su se okrenuli perspektivi multipolarnosti, na čelu sa Rusijom, Kinom, Indijom i drugim zemljama BRIKS-a. One su izabrale put koji je nezavisan od Zapada, put sopstvenog razvoja. Ovo je dokaz da je Fukujama pogrešio. Istorija ne samo da nije završena, već je čak počela iznova i o tome će morati da se napišu nove i dugačke stranice.
Zaokret ka multipolarizmu je, po mom mišljenju, prirodan odgovor na maltretiranje Amerikanaca, koje je propagiralo unipolarizam 20. veka kao "konačno rešenje". Globalizam ne može da pobedi, jer je sam po sebi dosadan i filozofski nedosledan. Multipolarni izbor je jedini u ovom trenutku koji može omogućiti budućnost čovečanstva, sa njegovim raznolikostima, bogatstvom i lepotama; to je jedina koja promoviše "paks multipolaris", pravi mir, koji prati poštovanje, prihvatanje različitosti i saradnja. Ljudi su umorni od patnji kako bi nahranili interese nekolicine. I, postepeno, počeli su da se pojavljuju različiti modeli, sa unutrašnjom revolucijom koja dovodi do promena.
Verovatno će to potrajati mnogo godina, ali ovaj proces je već počeo. Rusija i Kina su postale nosioci ove transformacije, ali na nama je da to ostvarimo. Svako od nas je neophodan u ovoj promeni; nije moguće nikome preneti odgovornost, ovu epohalnu težinu, o kojoj ćemo jednog dana čitati u istorijskim udžbenicima.