Kolumne i intervjui
Politikolog Mateuš Piskorski za RT Balkan: Spoljnu politiku Varšave kontrolišu Vašington i London
Nadam se da će sukob u Ukrajini označiti kraj američke dominacije na našem kontinentu i omogućiti Poljskoj da postane više suverena i više poštovana u međunarodnim odnosima, kaže u intervjuu za RT Balkan poljski politikolog Mateuš Piskorski
Mateuš Piskorski je poljski politikolog, koji je osnovao je Evropski centar za geopolitičke analize i stranku Promena (Zmijana) 2016. godine. Za poljske zvaničnike, reč je o "ruskom Trojanskom konju u Evropi". Piskorski odbacuje ove optužbe kao besmislice. Kako kaže, njegova stranka je "stranka običnih ljudi".
Piskorski je hapšen u "demokratskoj Poljskoj", u maju 2016, neposredno pred samit NATO-a. Zapravo, stranka Promena je, kako tvrdi Piskorski, "stranka mira" – ona se zalaže za ekonomsku saradnju sa Rusijom i napuštanje NATO-a.
"Mi smo za izlazak Poljske iz NATO-a, a Severnoatlantski pakt je instrument SAD. Ne želim da u evropskim zemljama budu stacionirani američki vojnici. Želim da Evropa nastupa suvereno na međunarodnoj sceni, i u vojnom smislu, a ne da bude puki instrument SAD", kaže Piskorski.
Šta se dešava u Poljskoj danas? Spolja gledano, izgleda da je čitava Poljska obolela od rusofobije. Da li Poljska zaista želi rat sa Rusijom?
Rusofobija je, još od ranih 90-ih, suština poljske spoljne politike. To je jedan od glavnih temelja identiteta Poljske u međunarodnim odnosima.
Rusofobija u Poljskoj počiva na dva osnovna izvora: istorijskoj ogorčenosti, koja izvire iz složene istorije poljsko-ruskih odnosa u prošlosti; drugi je delovanje manipulativnih instrumenata, koje je establišment koristio još od osnivanja savremenog poljskog državnog modela.
Manipulativni instrumenti počivaju na tome što postoji plodno tle u uticaju poljske ozlojeđenosti, emocijama i istorijskim stereotipima. Ipak, ne postoje pouzdani izvori ni podaci koji pokazuju stvarni nivo rusofobije u poljskom društvu.
Imam utisak da su problemi izazvani ukrajinskom masovnom imigracijom poslednjih godina doveli do smanjenja nivoa rusofobije. Nažalost, ponavljam, nemamo dovoljno podataka, niti pouzdanih istraživanja javnog mnjenja, koja bi to pokazala.
Rekli ste da je Crkva u Poljskoj u dubokoj krizi već nekoliko decenija. Da li je "materijalizam Poljske crkve", "praznina u sistemu vrednosti", u osnovi duboke poljske krize?
To nije samo poljska kriza. Mislim da su problemi Poljske direktno povezani sa etikom i identitetom koji je, nakon pada Istočnog bloka, gurnuo Poljsku u zagrljaj Zapada. U stvari, smatram da su sve zemlje istočne i centralne Evrope postale žrtve ekstremno individualističkog liberalizma.
Nisam pripadnik Poljske katoličke crkve, tako da, kao spoljni posmatrač, mogu samo da primetim neke trendove. Prema mom mišljenju, katolicizam više nije alternativa za mlađe generacije Poljaka. Crkva je u dubokoj krizi, posebno zato što je sveštenstvo pokušalo da direktno utiče na politički život zemlje, umesto da svoju privlačnost gradi putem "meke moći".
Prema crkvenim statistikama, neki regioni Poljske napuštaju verske običaje i katoličku crkvu. U regionu u kome sam ja rođen, a to je severozapadni deo Poljske, samo 64 odsto ljudi sebe smatra katolicima, dok je u jugoistočnim regionima ta cifra veća i iznosi oko 80 odsto. Ovi podaci potiču iz 2021. godine i nemaju nikakve veze sa imigracijom iz Ukrajine.
Poljski budžet je, pritom, jedan od najmilitarizovanijih u Evropi. Kupuje se, ne pitajući za cenu, isključivo oružje proizvedeno u SAD.
Izdaci za vojsku i oružje najveći su u savremenoj istoriji Poljske. Poljske vlasti su potpisale ugovore uglavnom sa američkim vojno-industrijskim kompleksom, ali postoje i ugovori sa Južnom Korejom (tenkovi K2).
Poljska vojska je praktično razoružana, što je posledica činjenice da smo većinu naoružanja poslali u Kijev. Zato se Poljska sada iznova naoružava.
Međutim, vredi pomenuti da poljska vlada kupuje uglavnom ofanzivno oružje, a ne i odbrambeno oružje – protivraketne sisteme, dronove radioelektronske sisteme, itd. Ovi rashodi dovode do budžetskog deficita i duboke finansijske krize.
Poljska gradi zid i kopa rovove prema svom istočnom susedu, Belorusiji, a to nije baš najbolji recept za suživot. Poljska, Belorusija i Rusija će uvek biti susedi. Zar nije neophodno graditi dobre odnose sa njima? SAD su prilično daleko.
Takozvani istočni štit na granicama sa Belorusijom, Rusijom, a možda, u budućnosti i sa Ukrajinom, jedan je od najskupljih projekata poljske vojske.
Ipak, kao što smo videli tokom nedavnih sukoba, od Ukrajine do Bliskog istoka, rovovi i betonski bunkeri nisu od koristi u savremenom ratu, gde rakete, avioni i dronovi imaju presudnu ulogu. Po mom mišljenju, a i prema mišljenju nekih vojnih stručnjaka, čitava ideja je beskorisna i papreno skupa. Ona košta milijarde dolara. Možda ćemo jednog dana saznati ko je zaradio za ugovorima sa poljskom vojskom.
Imati dobre odnose sa svim susedima, uključujući Rusku Federaciju i Belorusiju, trebalo bi da bude nešto očigledno, a potreba za tim ne treba da se objašnjava.
SAD su prilično daleko, ali Vašington i London, odnosno anglosaksonska osovina, kontroliše poljsku spoljnu i odbrambenu politiku. Govorimo o Poljskoj: zemlji koja više nije suvereni subjekt u međunarodnim odnosima.
Šta očekujete od nove američke administracije?
Očekujem ozbiljne unutrašnje protivrečnosti unutar nove administracije i "duboke države". Prema mom mišljenju, Trampov povratak na vlast bio je moguć zato što je deo "duboke države" i interesnih grupa mislio da će njegova administracija biti korisnija za ostvarivanje njihovih ciljeva. Nova administracija uključuje neke zanimljive ljude na visokim pozicijama, poput Roberta Kenedija Mlađeg ili Tulsi Gabard.
Ipak, pesimista sam, i to iz očiglednog razloga: interesi SAD su u suprotnosti sa interesima kontinentalne Evrope. Tramp će, očigledno, koristiti različite metode u postizanju američkih strateških ciljeva, ali će nastaviti da sledi glavne smernice američke politike. Uopšte ne verujem da će njegova administracija, kao i strukture koje stoje iza nje, prihvatiti da postanu jedna od nekoliko regionalnih sila u multipolarnom svetu. Naprotiv, oni će pokušati da očuvaju američku hegemoniju.
Poljsku niko ne voli, to su vaše reči. Oni samo žele da zarade novac na poljskim fobijama i da isuše poljski budžet.
Naravno, niko ne voli Poljsku. Mada se nekome sviđa poljska kultura, filozofija, pa, možda, čak i Poljaci. Ali, to nije bitno u međunarodnim odnosima, u kojima postoje samo interesi i geopolitički projekti.
Poljska politička klasa je odavno pristala da igra ulogu oruđa anglosaksonske osovine, odnosno Volstrita. Da bi legitimisali svoju politiku, oni koriste i zloupotrebljavaju postojeće fobije.
I očigledno je da mnogi ljudi zarađuju veliko bogatstvo zbog trenutnog statusa Poljske.
Sve je počelo u Poljskoj, sa sindikatom Solidarnost, i mitom o papi Vojtili. Šta je sa mitom o papi Vojtili u savremenoj Poljskoj, a gde je sada Leh Valensa?
Prema poljskom papi nazvane su ulice i trgovi u svakom mestu. Gde god da pogledate, vidite Vojtiline spomenike. Naravno, on je deo nacionalne mitologije, a njegova figura se koristi za podršku raznim političkim projektima.
Ali, mlađim generacijama je toga dosta. Za njih, to je vrsta masovnog idiosinkratičnog kulta, iza koga stoji zvanična propaganda. Ono što je zanimljivo i prilično depresivno u vezi sa tim, jeste da se Crkva i vladajuća klasa sećaju Vojtile na veoma selektivan način. Na primer, niko se ne seća njegovih kritika agresije SAD na Irak, kao što su svi zaboravili i na njegova izrazito negativna mišljenja o neoliberalnom kapitalizmu. Poljski papa je postao simbol lišen svakog značenja i bilo kakve značajne poruke.
Prošli put sam sreo Leha Valensu pre dve godine. On je prilično star, ali uprkos tome, on, ponekad, iznosi zanimljiva mišljenja. Naravno, i on ima sopstvena ograničenja.
I, ono što je veoma važno: učestvovao je u unutrašnjim političkim sukobima i razmiricama, zbog čega je izgubio deo kredibiliteta za veliki deo poljskog stanovništva. Bilo kako bilo, mislim da bi Valensa mogao da nam ispriča neke zanimljive stvari, posebno kada je reč o istoriji Poljske u poslednjih pola veka.
Kada će se konačno promeniti stvari u Poljskoj?
Kada se SAD politički, vojno i strateški povuku iz Evrope. Tada će Poljska postati zemlja sposobna da efikasno manevriše u multipolarnom svetu i da izgradi prave odnose, ne samo sa svojim susedima, već i sa svim supersilama, koje će biti zainteresovane za uzajamno korisne odnose.
Nadam se da će sukob u Ukrajini označiti kraj američke dominacije na našem kontinentu i omogućiti Poljskoj da postane više suverena i više poštovana u međunarodnim odnosima.
