Predsednički izbori u SAD i Globalna većina: Dve paradigme istog carstva

Uoči predsedničkih izbora u Sjedinjenim Američkim Državama poruka glavnih zapadnih medija Globalnom jugu i Istoku je direktna: Donald Tramp, svojevremeni predsednik SAD i kandidat Republikanske stranke, predstavlja pretnju demokratiji u SAD, kao i interesima Globalne većine; Kamala Haris, sadašnja predsednica, i demokrate čija je predstavnica, možda imaju nedostataka, ali alternativa – dodatne četiri godine Trampove vladavine – još je gora.

Prema ovoj tvrdnji su u većini čovečanstva sumnjičavi. Obe partije carstva, demokratska i republikanska, zalažu se za ekspanzionistički imperijalizam koji je snagom oružja proširio korporativnu hegemoniju SAD. Mobilisale su ideologiju misionarske demokratije, ili širenje evanđelja zapadnog političkog sistema po onome što smatraju zaostalim nezapadnim svetom, kako bi legitimisale širenje imperije.

Posle Drugog svetskog rata SAD su zajedno sa satelitskim saveznicima uključene u ogroman broj ratova. Prema nepotpunim statistikama, između 1945. i 2001. godine, od 248 oružanih sukoba u 153 regiona sveta, SAD su pokrenule čak 201. Pored direktnog ratovanja, SAD su se mešale u unutrašnje poslove stranih zemalja, podržavajući ratove tuđim telima, pružajući oružje i municiju, obučavajući antivladine oružane snage, uzastopno podsticale pobune i pučeve u nizu država…

U martu 2021. je američka antiratna grupa Koud Pink objavila da su SAD i saveznici uzastopno bombardovali druge zemlje posle napada 11. septembra 2001, bacajući u proseku više od 40 bombi dnevno. U studiji poznatog Univerziteta Braun u Providensu, Roud Ajlend, procenjeno je da su tokom poslednjih 20 godina SAD – oslanjajući se na preko 750 vojnih baza širom sveta i više biliona dolara izdataka – dovele do "4,5 miliona smrtnih slučajeva i raseljavanja 38-60 miliona ljudi".

Uobičajeno je da se misli kako Demokratska stranka ima "multilateralniji" pristup svetskoj zajednici. Kako je uložila više napora nego republikanci da bi Ujedinjene nacije i NATO stajali iza imperijalnih avantura Vašingtona. Takođe, je podstakla Međunarodni monetarni fond (MMF) i Svetsku banku da preuzmu vodeću ulogu u obezbeđivanju ekonomske discipline u zemljama Globalnog juga.

No, samo je jedna demokratska članica Kongresa glasala protiv rezolucije za odobravanje invazije na Avganistan 2001. Uprkos nedostatku dokaza da je Sadam Husein posedovao nuklearno oružje, većina demokratskih senatora glasala je za učešće američkih trupa u invaziji na Irak 2003. Upravo je demokratski predsednik Barak Obama vodio kampanju koja je, grubo kršeći princip nacionalnog suvereniteta, srušila vladu Moamera el Gadafija u Libiji 2011, i od tada anarhija vlada u toj zemlji.

Tako su razlike u stilu dveju glavnih političkih stranaka u SAD beznačajne i marginalne u poređenju sa posledicama koje izazivaju. Osnov dvostranačkog konsenzusa američke elite – prodemokratske trgovinske i finansijske, a bliže republikancima industrijske i vojne – jeste širenje i održavanje "liberalnog" carstva kroz slobodnu trgovinu i kretanje kapitala. To je poredak koji je, uprkos ponekad uzajamnim žestokim svađama, predstavljen prividom političkog multilateralizma, legitimisan ekonomskom ideologijom globalizacije i pričama o liberalnoj demokratiji. Sve to štiti zapadni vojni savez, u čijem je središtu moć SAD.

Upućeni i u SAD smatraju da su predsednički izbori 5. novembra u stvari dve paradigme carstva. Jedna od njih, oličena u dvojcu Kamala Haris – potpredsednički kandidat Tim Valc, stara je demokratsko/republikanska ekspanzionistička vizija imperije koja nastoji da svet učini sigurnim za američki kapital i hegemoniju. Suprotno gledište Donalda Trampa i njegovog potpredsedničkog kandidata Džejmsa Dejvida Vensa smatra da se carstvo preterano proteglo i zagovara "agresivnu odbrambenu" poziciju pogodniju za supersilu u zalasku.

Trampova anti-multilateralna retorika "Amerika iznad svega" i navodno multilateralni slogan Harisove (i odlazećeg Bajdena) "Amerika se vratila" ne deluju na Globalnom jugu kao veoma različite. I Republikanska i Demokratska partija napadaju međunarodno pravo i institucije (i njihove predstavnike) kada nisu u skladu sa interesima SAD. Imperijalizam je i dalje na dnevnom redu i obe paradigme nanose štetu interesima 85 odsto svetskog stanovništva.

Upućeni smatraju kako sadašnje vođstvo demokrata nastoji da savezničke inicijative na liniji NATO ostanu glavno sredstvo za prisiljavanje i disciplinovanje zemalja Globalnog juga. Džo Bajden je pružio sveobuhvatnu podršku Izraelu, koji i beskompromisni republikanci smatraju jedinim pouzdanim saveznikom na Bliskom istoku; sledi politiku izolacije Rusije kakvu je vodio republikanac Džordž Buš mlađi podržavajući Ukrajinu od ranih 2000-tih; ojačao je NATO posle Trampa koji je potkopao moral američkih saveznika; proširio je sferu uticaja alijanse na Pacifik i pristupio potpunom obuzdavanju Kine…

U međuvremenu, sve više ljudi koji su igrali ključne spoljnopolitičke uloge u prethodnim republikanskim administracijama daju podršku demokratskom kandidatu Harisovoj. Činjenica da demokratska elita sada ima monopol nad zagovaranjem ekspanzionističkog imperijalizma u potpunosti je predstavljena tokom uvodnog govora Harisove na stranačkoj nacionalnoj konvenciji 23. avgusta. Tada je optužila Trampa da se odrekao američkog globalnog liderstva, nastojao da se odrekne NATO-a, te ohrabrio "Putina da napadne naše saveznike".

Harisova je odbila da udovolji prilično skromnom zahtevu da propalestinskom demokrati obezbedi govor na konvenciji. No, garantovala je da će oružane snage SAD biti "najsmrtonosnija borbena sila na svetu" i obavezala se da će "Amerika, a ne Kina, pobediti u nadmetanju u 21. veku".

S druge strane, ukoliko Tramp bude ponovo izabran, očekuje se da se SAD odreknu globalnog upravljanja i zauzmu nacionalističkiji pristup. Antiglobalisti i Tramp kao njihov predstavnik negativno gledaju na zelenu energiju, povećanje uloge međunarodnih organizacija, posebno UN i Svetske zdravstvene organizacije, optužujući ih za služenje interesima Kine. Tramp će verovatno nastaviti da vrši pritisak na Kinu "bičem", jačanjem vojne saradnje sa Indijom, Vijetnamom, Filipinima i Japanom koji imaju nerešene teritorijalne i druge zahteve prema Kini.

S obzirom na kontinuitet u spoljnoj politici SAD poslednjih decenija, stručnjaci iz Globalne većine ne očekuju velike promene u odnosima Vašingtona sa njihovim zemljama, bez obzira ko će biti izabran 5. novembra. SAD će verovatno nastaviti da usredsređuju svoje napore na suprotstavljanje Kini i podsticanje manihejskog pogleda na svet – "Zapad protiv Istoka", "demokratija protiv autokratije".

Mnogi na Globalnom jugu vide podelu sveta više po principu "Globalni sever protiv Globalnog juga". Ovo gledište zasniva se na dugogodišnjoj i ukorenjenoj nejednakosti koja deli zapadne sile na jednoj, i većinu svetskog stanovništva na drugoj strani.

Izraz "Globalni jug i istok" – posebno Indija, Kina, Afrika – ne znači da se zemlje na koje se ovaj pojam primenjuje zalažu za jedinstveni front protiv SAD i entiteta Globalnog severa. Unutar Globalne većine postoji dovoljno kontroverzi koje SAD koriste za održavanje zavisnog položaja "juga" kao jeftine proizvodne baze, dobavljača resursa sirovina i odliva mozgova.

Istorijski gledano, Globalni sever – iliti Kolektivni zapad – agresivno potiskuje inicijative Globalnog juga čiji je cilj stvaranje uravnoteženijeg i ravnopravnijeg međunarodnog sistema. Mnogi na Globalnom jugu ne vide veliku razliku između Trampa i Harisove kada se radi o podršci problemima zemalja u razvoju. Postupci obe administracije uglavnom se smatraju retoričkim i simboličkim.

U tom kontekstu, mnogi lideri zemalja Globalnog juga više se ne oslanjaju na SAD u reformi globalnog upravljanja. Oni traže nova partnerstva i alternativne multilateralne forume poput BRIKS-a koji im mogu pomoći da se zalažu za vlastite interese i obezbede međunarodno finansiranje za razvoj i borbu protiv klimatskih promena. 

Za veći deo zemalja Globalnog juga, američka spoljna politika i njeno formiranje modernog međunarodnog poretka obeleženi su dvostrukim standardima i kontinuitetom, osiguravajući dominaciju Zapada po svaku cenu, bez obzira ko je u Beloj kući. U središtu ove dominacije je ono što establišment u SAD naziva "poredak zasnovan na pravilima".

Suprotno konvencionalnom razmišljanju na Zapadu, Globalna većina nastoji da promoviše univerzalizam međunarodnih normi. Sa živim sećanjem na istoriju evropskog kolonijalizma, na Globalnom jugu naglašavaju potrebu za pravičnim sistemom koji bi zaista uzeo u obzir njihove perspektive i težnje.

To je različito od "poretka zasnovanog na pravilima" koji manjina nameće većini. Tim pre što na Zapadu često ignorišu ova pravila kada su primenjiva na njihove postupke.

Globalni jug dobro razume dvostruke standarde i prikrivene kriterijume svojstvene takvom poretku. SAD se lako pozivaju na međunarodno pravo kako bi uskratile legitimitet učešću Rusije u ratu u Ukrajini, a zatim namerno podrivaju ili napadaju iste zakone braneći vlastite invazije, okupacije i izraelske ratne zločine.

Kao rezultat toga, mnogi u arapskom svetu sada na SAD gledaju kao na najveću pretnju stabilnosti i bezbednosti. Skoro 94 odsto arapskog sveta ne odobrava Bajdenovu snažnu odbranu krajnje desničarske i najekstremističkije vlade u Izraelu i njeno naoružavanje dok ona čini masovno nasilje u Gazi. Zbog spoljne politike na Bliskom istoku SAD su u opasnosti da izgube Globalni jug.

Stajanje SAD i NATO uz režim u Kijevu pod sloganom "sa nama ili protiv nas", osuda i uvođenje sankcija Rusiji, dodatno je polarizovala veliki deo čovečanstva koji ne želi da zauzme bilo koju stranu. Takav stav mnogih zemalja odražava njihovo rastuće — i objedinjujuće - odbijanje da budu prisiljene na haos, dok se usredsređuju na vlastite prioritete.

U 2024. je čovečanstvo u početnoj fazi multilateralizma. Hitna je potreba za reformom institucija nastalih 1944. godine – MMF, Svetske banke i sistema upravljanja kako bi oni prergledno i pravedno služili savremenom multipolarnom svetu. Do sada je vladala dvostranačka posvećenost Vašingtona korišćenju takvih međunarodnih institucija za promociju geopolitičkih interesa SAD.

U međuvremenu, zemlje Globalne većine stvaraju strateška mini partnerstva, uspostavljaju nove trgovinske i valutne veze, uvode savremene tehnologije i medijske strategije. Pojavljuju se novi lideri: Kina sa svojom ambicioznom politikom; postojanost Rusije izolovane od Zapada; Indija, orijentisana na diplomatiju, mnogi regionalni centri moći kao što su Indonezija, Iran, Pakistan, Nigerija... Život buja i posle izbora u SAD.