U Teheran sam prizemljio 26. avgusta, nedelju dana posle godišnjice "prve obojene revolucije" tokom Hladnog rata. Bio je to državni udar koji su američke i britanske obaveštajne službe okončale 19. avgusta 1953, obaranjem vlade demokratski izabranog iranskog liberalnog, demokratskog i nacionalno orijentisanog premijera Mohameda Mosadeka.
Mosadek je postao heroj Iranaca 1951, kada je njegova vlada nacionalizovala anglo-iransku naftnu kompaniju, potez koji je ojačao želju zemlje za ekonomskom i političkom nezavisnošću. Usledio je prevrat koji su Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države organizovale protiv vlade Mosadeka, jedan od glavnih događaja u novijoj istoriji Irana.
Danas je Mosadek, zbačen po nalozima britanskog premijer Vinstona Čerčila i američkog predsednik Dvajta Ajzenhauera, uveliko zaboravljen u ove dve države, pa i u samoj Islamskoj republici. Iranci barem znaju više o puču u avgustu 1953. od većine ljudi u Ujedinjenom kraljevstvu, gde se najgori aspekti britanskog imperijalizma zanemaruju u većini školskih i univerzitetskih učenja istorije.
Zato se u Teheranu podsetih na svojevremenu izložbu u beogradskom Muzeju Jugoslavije, gde je na jednom eksponatu umetnik naveo "Izmišljeni razgovor Josipa Broza i Mohamada Mosadeka, 1952."
Te 1952. je Mosadeka američki časopis "Tajm" proglasio za Čoveka godine. Kao što to često čine američki mediji, ova nepoznata strana ličnost je nemilosrdno prikazivana kao negativac i ismevana kao fanatična i iracionalna budala, koja gura Irance ka komunizmu, siromaštvu i bedi. Za to vreme ga je uticajna komunistička (Tudeh) partija Irana nazivala "odbegli pas (saveznik) američkog imperijalizma."
Nasuprot tome, Mosadek je u Jugoslaviji, i doskorašnjim kolonijama, a sada nezavisnim državama Egiptu i Indiji, doživljavan kao heroj oslobodilac.
Bilo je to vreme kada je skoro čitava Afrika bila pod evropskom vlašću, a u SAD je praktikovana rasna podvojenost. U svojim vizionarskim reformama Mosadek je bio daleko ispred svog vremena.
Upravo je iranski primer inspirisao egipatskog lidera Gamala Abdela Nasera da pet godina kasnije zauzme Suecki kanal - još jedan korak kojem se Britanija odlučno suprotstavila zalasku imperijalne moći.
Posle Islamske revolucije 1979. i pada prozapadnog šaha, verski lideri su proglasili 20. mart, dan nacionalizacije nafte, državnim praznikom. Gradski savet Teherana je 2018. odlučio da se Naftna ulica preimenuje po Mosadeku. Prošle godine je na listu nacionalnog kulturnog nasleđa uvrštena Mosadekova limuzina, "pontijak" iz 1948, koja se čuva u muzeju u provinciji Alborz na severu zemlje.
Neki iranski akademici ocenjuju da je, bez obzira na vrednosti, jedna od Mosadekovih fatalnih grešaka bilo naivno verovanje u SAD.
"Mi nismo liberali poput (takođe od SAD zbačenog i ubijenog predsednika Čilea Salvadora) Aljendea i Mosadeka, koje je CIA mogla da otpiše," upozorio je 1979, tokom krize sa američkim taocima u ambasadi u Teheranu, ajatolah Ali Hamnei, sadašnji vrhovni lider Irana.
Ujedinjeno kraljevstvo reagovalo je na okončanje 60-godišnje eksploatacije iranske nafte povlačenjem svojih inženjera sa naftnih polja i slanjem Kraljevske mornarice da presretne tankere sa iranskom naftom, koju su kupile strane kompanije.
Na imperijalne ambicije Velike Britanije prema Iranu Mosadek je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija rekao: "Mojim sunarodnicima nedostaje najpotrebnije za život... Naše najveće prirodno bogatstvo je nafta... Međutim (...) naftna industrija praktično ništa nije doprinela blagostanju naroda... Ukoliko se pomirimo sa situacijom u kojoj Iranac igra ulogu običnog fizičkog radnika na naftnim poljima... i ako strani eksploatatori i dalje prisvajaju praktično sav prihod, onda će naš narod zauvek ostati u bedi."
Premijerova elokventnost nije sprečila London i Vašington da svrgnu izabranu vladu i obnove autokratsku vladavinu šaha.
Puč su organizovali britanski MI6 i američka CIA, čiji je glavni predstavnik u Teheranu Kermit Ruzvelt bio unuk bivšeg predsednika Teodora Ruzvelta (1858-1919).
Plaćali su agentima da mobilišu kriminalizovane gomile, i za podršku Mosadeku i protiv njega, te za podsticanje sukoba po Teheranu. Tada su intervenisali otpadnički generali i drugi oficiri koje je premijer odstranio, navodno da bi povratili zakon i red. U stvari oni su uhapsili Mosadeka, zatvorili parlament i vratili šaha na vlast.
Mosadeku je na brzinu suđeno za veleizdaju pred vojnim sudom. Premijer je tada poručio: "Da, moj najveći greh je što sam nacionalizovao iransku naftnu industriju i raskinuo sa sistemom političke i ekonomske eksploatacije (u ime) najvećeg carstva (Britanske imperije) na svetu... Svestan sam da bi moja sudbina trebalo da u budućnosti posluži kao primer čitavom Bliskom istoku prilikom razbijanja lanca ropstva i podređivanja kolonijalnim interesima."
Premijer je osuđen smrtnu kaznu, zatim na tri godine zatvorske kazne, a onda je stavljen u kućni pritvor do smrti 1967. u 85. godini. U Iranu do danas ostaju sumnja i prezir prema Velikoj Britaniji, koja se ponekad doživljava u gorem svetlu od "velikog Satane", SAD.
Postavlja se pitanje: Da li bi Vašington, da nije uspeo da lako i za sebe profitabilno svrgne Mosadeka, možda dvaput razmislio pre nego što je izveo pučeve u Gvatemali 1954, Kongu 1961. ili Čileu 1973?
Stiven Kincer, poznati novinar "Njujork tajmsa" (izveštavao je i u vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji), u knjizi "Svrgavanje: stogodišnjica promene režima u Americi od Havaja do Iraka", naveo je da su SAD oborile strane vlade 14 puta tokom 110 godina, između puča 1893. na Havajima i okupacije Iraka. Menjale su režime silom, na američki način, poput pite od jabuka.
Profesorka Lindzi O’Rurki sa Boston koledža je godine proučavanja 64 prikrivenih i šest otvorenih pokušaja promene režima pretočila u knjigu "Tajna promena režima: Američki tajni hladni rat". Po dr O’Rurkijevoj, tokom Hladnog rata su u 26 tajnih operacija SAD, zarad vlastitih interesa, "uspešno dovele na vlast prijateljsku vladu, ostalih 40 je propalo."
I Kincer i O’Rurkijeva ocenjuju da rezultati tih državnih udara uvek štete zemljama u kojima su izazvani, ali i bezbednosti SAD. Po profesorki, "zaverenička promena režima može uništiti ciljane zemlje.... posle svrgavanja vlade, zemlja je postala manje demokratska i veća je verovatnoća da će trpeti od građanskog rata, unutrašnje nestabilnosti i masovnih ubistava. U najmanju ruku, građani su izgubili veru u svoje vlade."
Podjednako je učešće Velike Britanije u pripremi državnih udara širom sveta, kako izričitih tako i tajnih. U većini slučajeva, to je bilo u saradnji sa CIA radi svrgavanja ili ubijanja demokratski izabranih lidera.
U izveštaju britanskog portala "Diklasifajd UK" od 1945. navedeno je ukupno 47 državnih udara u 27 različitih zemalja, ali bi brojke mogle biti i veće.
Poduža lista počinje planiranim ili obavljenim intervencijama u Ukrajini između 1945. i 1948; tajnim ratom za obaranje sovjetske vlasti u baltičkim zemljama od 1946. do 1952. i u Albaniji za zbacivanje Envera Hodže 1949–52. Završava se 2019, podrškom opoziciji u Venecueli protiv vlade Nikolasa Madura.
Pominju se i ciljani lideri poput Nasera, indonežanskog Sukarna, Kvame Nkrumaha iz Gane, libijskog Moamera el Gadafija… Navedeno je i ime Slobodana Miloševića i pokušaj njegovog ubistva 1992.
Portal okončava izveštaj u savremenom kontekstu, budući da Zapad ponovo pokušava da promeni vlasti u Iranu, ali i u Peruu. U stvari, rasprostranjeno je mišljenje da su obojene revolucije razlog današnje nestabilnosti u svetu.
Od kraja 20.veka, obojene revolucije su zahvatile Centralnu Aziju, bivši Sovjetski Savez i zemlje Istočne Evrope. "Kopajući duboko u ovim obojenim revolucijama, iza kulisa, verovatno ćete otkriti američke `crne ruke`", komentarisao je kineski "Global tajms". U oktobru 2020. je direktor spoljne obaveštajne službe Rusije Sergej Nariškin optužio SAD da se grubo mešaju u unutrašnje poslove suseda Rusije.
SAD su takođe stajale iza pobuna "Arapskog proleća", talasa antivladinih protesta i nasilja na Bliskom istoku. Građanski ratovi koji su usledili, zajedno sa izbegličkim krizama i ekonomskim padovima, koštali su zemlje regiona više od 830 milijardi dolara, prema analizi sa Arapskog strateškog foruma u Dubaiju još u decembru 2015. Region je pretrpeo velike promene, ali mnoge zemlje se i dalje nisu oporavile od teškog udara.
Sada u Iranu ističu kako, za razliku od vremena Mosadeka, zapadne sile imaju samo ograničen uspeh u manipulaciji iranskom politikom ili legitimnim protestima u toj zemlji. Ponavljanje događaja iz 1953. je samo pusto maštanje.
Islamska Republika je regionalna sila sa snažnim vojnim potencijalom koji se proteže daleko izvan granica države i izvanrednom verskom otpornošću na nepravdu. Povrh toga, regionalni i međunarodni kontekst danas se dramatično razlikuje od onoga pre 70. godina.
Poznati iransko-američki istoričar Ervand Abramjan je izjavio da je prevrat 1953. bio akt "imperijalizma u polukolonijalnoj državi". U sadašnjoj postkolonijalnoj eri i sve više multipolarnom svetskom poretku, SAD su manje sposobne da prete ili destabilizuju zemlju u razvoju.
Nastojanje SAD da Iran bude izolovan i oslabljen ugrožava regionalni i međunarodni mir i stabilnost. No, Islamska republika ne samo da može povećati troškove takvog neprijateljstva svojom regionalnom mrežom savezničkih posrednika i izuzetnim asimetričnim vojnim potencijalom, već se i ostatak međunarodne zajednice, pre svih Rusija i Kina, snažno protive politici Bele kuće prema Iranu.