Jedno viđenje cilja ruske politike u Ukrajini

Podrazumeva se da je odnos Rusije prema Ukrajini i Ukrajincima veoma složen i da nije reč o jednom cilju. Sve moguće dimenzije su tu isprepletane: istorijske, kulturološke, religiozne, ekonomske, vojno-strateške, porodične isprepletanosti i ukratko, nabrajanje uopšte nije moguće da bude iscrpno.

U ovom tekstu govorim samo o dimenziji u kojoj Zapad preko Ukrajine ratuje sa Rusijom i predlažem jedno novo sagledavanje ishodišta odgovora Rusije na taj napad.

Radi lakšeg praćenja argumentacije prvo iznosim tezu: Rusija želi da postigne potpuni poraz imperijalističke politike Zapada prema njoj, a tim i bitno slabljenje te politike na svim drugim meridijanima u svetu.

Ovih dana se na sve strane piše o novoj ruskoj raketi (s pravom), ali ćemo ovde analizirati slamanje imperijalizma Zapada kroz uslove Rusije koji se moraju ispuniti da bi ona pristupila pregovorima o prekidu vatre. Oni govore o ciljevima Rusije čak i više od oružja.

Rusiji se u dužem vremenskom periodu prigovara kako nije spremna za mirno rešenje sukoba u Ukrajini, na šta rukovodstvo dosledno odgovara da to nije tačno, ukazuje na istorijat neprekidnog insistiranja Rusije da se sve reši mirnim putem i ističu se preduslovi koji se danas moraju ispuniti da bi se pristupilo pregovorima o prekidu vatre.

Ti uslovi, javno komunicirani više puta sa ruske strane su:

• brzo povlačenje vojske Ukrajine sa teritorija oblasti (luganske, donjecke, zaporoške i hersonske) koje su sada u sastavu Rusije,
• garancije da Ukrajina nikada neće biti deo bilo kog vojnog saveza (naravno da se misli na NATO) i da na njenoj teritoriji neće biti raspoređena bilo kakva ofanzivna vojna sredstva koja bi mogla da ugroze Rusiju,
• vraćanje svih kolektivnih i ličnih prava Rusima (jezik, crkva, pravo na političko organizovanje, imovinska prava itd),
• ukidanje svih sankcija Zapada prema Rusiji.

Pogledajmo pažljivije šta svaki od njih zapravo znače.

Povlačenje ukrajinske vojske vodi zapadnu politiku u priznanje potpunog poraza politike izigravanja Minskih sporazuma i rezolucije SB UN 2202 iz 2015. godine, po kojoj bi sve ove oblasti ostale u sastavu Ukrajine. Večito laganje Zapada i nepoštovanje bilo koje preuzete obaveze sada im se obija o glavu na taj način što se pokazuje da takva politika vodi velikim nepotrebnim teritorijalnim gubicima Ukrajine koja je slepo, neodgovorno i nepametno sledila takvu politiku Zapada.

Garancije da Ukrajina ne može nikada biti članica NATO obesmišljava čitavu politiku državnog udara Zapada iz 2014. godine koji sada zovemo "Majdan". Prevrat je napravljen baš zato da bi Ukrajina ušla u NATO, odnosno bila trajna pretnja po bezbednost, suverenitet i teritorijalni integritet Rusije. To je ujedno obesmišljavanje čitave politike širenja NATO na istok nakon raspada SSSR i početak reverzibilnog procesa.

Vraćanje svih prava Rusima u Ukrajini suštinski znači denacifikaciju i eliminaciju rusofobije iz Ukrajine, kao glavne ideologije Zapada prema Rusiji i Rusima. To je slamanje kulturološke dimenzije zapadnog imperijalizma prema Rusiji.

Ukidanje svih sankcija koje je Zapad uveo Rusiji podrazumeva priznanje promašenosti politike izolacije Rusije, priznanje da je jedina ispravna politika saradnja u oblastima u kojima postoji ekonomski interes za saradnju i da nema govora o tome da će se obnova Ukrajine vršiti sredstvima Rusije.

Sve su ovo preduslovi da bi se uopšte moglo razgovarati o prekidu vojnih dejstava ruske vojske. Ovako postavljeni jasno govore o tome da je cilj potpuno slamanje imperijalističke politike Zapada prema Rusiji za vreme sagledive budućnosti. I to slamanje se ima postići sada. Dok Rusija ima nesumnjivu tehnološko-proizvodnu prednost u oružju i sposobnostima svoje armije.

Odbijanje Zapada da prihvati pregovore danas će ih samo voditi do još većeg poraza sutra. U naredne dve godine. I pod tim ne mislim samo na sukob u Ukrajini, nego na sudar SAD i Kolektivnog zapada sa snagom novog multipolarnog sveta koji danas prepoznajemo kao BRIKS+ i ŠOS. Taj sudar će sve vodeće ekonomije Zapada uvesti u recesiju (ili je pojačati za one koji su već u recesiji) iz koje nema izlaza na imerijalistički način.

Najgore će biti najvećim državama u Evropi. I tu je sad ključni momenat: 2027. godine kada su izbori za predsednika u Francuskoj, a lako je moguće da će doći do vanrednih izbora i u Nemačkoj i to u uslovima totalnog poraza imperijalističke politike u Ukrajini, debakla NATO i teškoj recesiji vodećih ekonomija Evrope. U tim uslovima sasvim je realno da ključne države EU preuzmu snage koje podržavaju multilateralizam. I to će biti prelomni udarac zapadnom imperijalizmu i u samom zapadnom svetu.

Stavovi koji se često čuju u Srbiji, da je tačno da se svet menja, ali da su stvarne promene, opipljive za nas, još uvek veoma daleko (10-15 godina) potpuno su netačne. I predstavljaju suštinsko nerazumevanje svetskih tokova. Uprkos tome što se gledaju iste činjenice koje su razmatrane i u ovom tekstu. Ne radi se o tome da "treba biti informisan", nego o tome da je razumevanje konteksta i smisla različitih politika ključno za pravovremene odluke u Srbiji. Besmisleno je ići ka EU i veoma smisleno ići ka BRIKS + formatu. A za početak dodatno formalizovati saradnju Mađarska, Slovačka, Republika Srpska, Srbija. Prigrliti multilateralizam što pre kao osnovnu polugu snage Srbije i u zaštiti svojih državnih i nacionalnih interesa i u pogledu zdravog ekonomskog rasta.