Zapad protiv Zapada, ili o Trampovoj strategiji 2025

Trideset strana Trampove nedavno objavljene strategije zasnivaju sa na tri postulata: kontradiktorno, otvorena pljačka i nerealistično.

Kontradiktornost

Logičke besmislice strategije će se provlačiti i kroz druge delove ovog teksta, sada samo o prvoj i najočiglednijoj.

Tvrdi se da su SAD bile na ivici ponora, a onda se pojavio "heroj protagonista" Tramp i preokrenuo stvari. Što odmah u ovih devet meseci, što na način u produžetku razrađen u strategiji za naredne godine.

Temelji, glavne poluge koje omogućavaju Trampu da postiže uspeh jesu nadmoć SAD u vojsci, finansijama i novim tehnologijama.

Pitanje je jednostavno, ako te prednosti SAD postoje, na osnovu čega se tvrdi da su prethodne politike, od završetka Hladnog rata do Trampa, dovele SAD u težak položaj. I obrnuto, ako tih prednost danas nema, na čemu Trampova strategija zasniva svoj optimizam.

Pošto "strategije" nikada nisu napisane za široku publiku, nego baš za one koji se profesionalno bave temama od odlučujućeg značaja za jednu naciju, to znači da je autor uveren da ta "elita" neće primetiti navedenu kontradikciju. Za šta nije ni potrebna naročita pamet. Ili autori veoma greše, ili je elita SAD na lošijem srednjoškolskom intelektualnom nivou.

Pljačka

Osnovni stav iznet u strategiji je da nema više vladanja, ni navodno ambicije vladanja, celim svetom, nego ima deo sveta koji treba da bude američki i deo koji je pod uticajem izazivača, a to je Kina.

Američki deo, pored tzv. Kolektivnog zapada, obuhvata i Južnu Ameriku.

Cilj je razviti SAD i obuzdati Kinu.

Kako se SAD razvijaju? Tako što opljačkaju svoju sferu uticaja, to će reći Zapad. U celoj interesnoj sferi SAD, u svakoj od država, ima nešto što je interesantno američkim kompanijama i nešto što je po mišljenju SAD od strateškog ekonomskog značaja. Sve to ima da pripadne Americi. I to ne tako što će se raspisati tenderi i za strateški važne stvari, nego direktnom pogodbom, iz ruke u ruku, pravo u američke džepove. Piše – direktnom pogodbom.

Direktna pogodba znači da se kupuje jeftino. Ostaje onda prilično prostora za korupciju političara tih država i, verovatno, strategija upravo na to i računa sve i ako to ne izgovara.

Drugi zadatak Zapada je da na svojim teritorijama potiskuje Kinu i sapliće njihove kompanije koliko god može i kad god to može. A zahtev je – uvek i svuda.

Ako žele da budu u taboru prijatelja SAD, onda sve bitno moraju da prepišu njima i da se sukobe sa Kinom na štetu svojih interesa i onda će SAD da snažno podrže njihov suverenitet, u ostatku ostataka onoga  što se pod suverenitetom uobičajeno podrazumeva.

Taj koncept se sasvim precizno objašnjava i opisuje rečju "neokolonijalni" položaj, ali sada je to u koncepciji strategije definisane kao suverenitet država, a ne neke tamo nadnacionalne konstrukcije.

Trampov antiglobalizam je i dalje brutalni imperijalizam, samo sada okrenut pre svega prema Zapadu, pošto je izvan te "sfere uticaja" raniji globalistički imperijalizam potpuno nadigran i potisnut.

Nerealno

Loše prikrivena lukavost strategije ogleda se u tome što se tlapnja za razdvajanjem saradnje Rusije i Kine sada vidi u zadatku SAD da ubede Evropu da Rusija nije vojna pretnja. To bi trebalo da omekša Rusiju i tako ostavi Kinu više izolovanu.

Koliko to omekšava Rusiju vidimo u rezultatima posete Indiji i u stavu u pogledu Venecuele. Prethodno je završena još jedna runda operativnih sastanaka za realizaciju čeličnog prijateljstva sa Kinom.

Mnogo je zanimljivije to ubeđivanje, da Rusija nije pretnja (kao što naravno i nije), u odnosnu na Evropljane. Na toj osnovi se nagoveštava bitno smanjenje vojnog prisustva SAD uz ostajanje zahteva da se budžeti za NATO povećaju na 5 odsto BDP.

Zašto? Ako Rusija nije pretnja, čemu jačanje tih armija, koje jačanje bi i inače samo ubrzalo slom privreda država članica NATO.

I još veća kontradiktornost, zašto bi se te države potčinile brutalnoj neokolonizaciji od strane SAD, ako pretnje invazijom od strane Rusije nema? Kada i ako te pretnje nema, onda je mnogo bolje i daleko isplativije biti kolektivno kao Evropa u BRIKS+ formatu, nego želeti da se bude u taboru SAD. Neverovatna kontradikcija nečega što sebe doživljava kao "strategiju".

Da Zapad uđe u ekonomski sukob sa Kinom, nakon što su prekinuli odnose sa Rusijom, pa već je i "samo" to ekonomsko samoubistvo. Čak i bez predaje svega vrednog i interesantnog Americi.

Na kojim osnovama se uopšte zasnivaju ti stavovi, osim na pretnjama?

Ali pretnje su besmislene ako u ishodu ne postoji vizija boljitka. A nje nema. Muke evropske (i drugih iz Kolektivnog zapada), a korist američka. I još se kaže da će SAD podržati suverenističke partije u EU. Pa kako ćeš onda od suverenista dobiti saglasnost da ih neokolonizuješ, a da se istovremeno zavade sa Kinom i to tek što su došli na vlast.

I da li se razume da taj dolazak na vlast teško da može da se ostvari pre 2027. godine, a strategija se bavi periodom do 2030. Drugim rečima, za pretežni period na koji se strategija odnosi sve rečeno uopšte ne može da se primeni (pored drugih već navedenih razloga).

Sve jedno besmislenije od drugog. Naročito kada se zna da su premise neistinite: SAD nisu najveća vojna sila, one nisu lider u istraživanju i razvoju i finansijski uticaj Amerike je dominantan  na Zapadu, ali  uopšte nije u ostatku sveta koji čini okosnicu borbe i sada već izgledne pobede nada zapadnim imperijalizmom.

"Mudrost" oko koncepta obuzdavanja Kine kada je Tajvan u pitanju je zadržavanje postojećeg stanja. Kao da ne postoji, ako ništa drugo, skorašnje  iskustvo Minskih sporazuma.

Svako zamrzavanja postojećeg stanja je samo eufemizam za pripremanje Japana, Južne Koreje i Filipina, uz Tajvan naravno, za vojno jačanje i neki budući sukob sa Kinom. Ne može se ni naslutiti šta je stratezima u glavi kada misle da će Kina to prevideti u svom čitanju ove strategije.

Umesto zaključka

Dve teze: ne može se vladati svetom i Rusija nije pretnja, jesu izraz real-politike. Globalistički imperijalizam je doživeo potpuni slom, a NATO je na pragu potpunog poraza u sukobu u Ukrajini, pa se to uvažava i Tramp pokušava da se  izvuče pre definitivne kapitulacije da ne bi bio povezan sa porazom. Ako išta ne podnosi, to je vezivanje poraza za njegovo ime.

Ali temeljno nerazumevanje sveta ostaje. Svet ide ka međunarodnom poretku bez imperijalizma, a put je kroz dovođenje do nesumnjivog poraza zapadnog imperijalizma. Sama borba zahteva viziju pravednog sveta, inače bi imperijalizam u tom sukobu pobedio. Bio on globalistički ili suverenistički.

Nije prihvatljivo ni Kini, ni Rusiji ni Indiji, ni državama BRIKS-a, ŠOS-a, državama Afrike ili Južne Amerike, da se govori o sferama uticaja. Jedino se može govoriti o sferama strateške bezbednosti najvećih nuklearnih sila. To da. A uticaja – ne. To se apsolutno ne razume, ni u strategiji, ni kod najumnijih zapadnih teoretičara onoliko koliko ja uspevam to da pratim (minus Emanuel Tod i slični).

Kod nas se podela koja je na delu u svetu vidi kao sukob "globalizma" nasuprot "suverenizmu". Postoji ta pukotina unutar Zapada, ali ona nije određujuća. Borba je protiv imperijalizma, a tu borbu mogu voditi samo suverene države uz međusobnu saradnju (najvažnije su BRIKS i ŠOS) u kojima nema prenošenja sopstvenog suvereniteta na nadnacionalne entitete, nego se realizuju zajednički interesi kroz zajednička tela i organe isključivo na bazi konsenzusa.

Suverenitet sam po sebi takođe može biti imperijalan, i zato opasan.

Na kraju, možemo biti veoma zadovoljni ovom strategijom SAD. Ona vodi ubrzanju sloma zapadnog imperijalizma, zato što će ubrzati sve procese država Evrope da se suprotstave SAD, odnosno, u kontri, SAD će značajne resurse prinude morati da troši na Zapad da bi ih kolonizovali.

Kako će ceo "projekat" izvesno biti neuspešan, to će značaj Rusije i Kine, zatim Indije i drugih toliko ubrzano jačati da ćemo zaista za samo nekoliko godina videti jedan mnogo bolji svet.