Dva scenarija kontrole Ormuskog moreuza

Kada govorimo o kontroli Ormuza onda imamo načelno dva moguća scenarija: ništa ne prolazi moreuzom, ili nešto prolazi po dogovoru sa Iranom (to je stanje koje imao u ovom trenutku).

U najgorem scenariju u kojem kroz moreuz ništa ne prolazi, bilo zato što Iran ne dozvoljava plovidbu, bilo zato što je došlo do eskalacije rata pa je Iran na agresiju SAD i Izraela odgovorio uništavanjem svih proizvodnih kapaciteta u regionu, tako da  tankeri nemaju šta da voze (a možda su i potopljeni), nastaje slom svetske privrede.

U tom slomu ne prolaze, naravno, svi jednako.

Nedostajuće količine nafte i gasa se ne mogu nadomestiti ni maksimalnim povećanjem proizvodnje SAD i Rusije koje su inače najveći proizvođači na svetu, pa tako ni Kanade ni Brazila. Venecuela tu nije tema, zato što u naredne tri godine Venecuela uopšte ne može da poveća proizvodnju, bez obzira na to što ima pojedinačno najveće potvrđene rezerve nafte na svetu.

Naš izbor

Predviđanja ruskog ekonomiste: Kako osvojiti svet u pet koraka

Naravno da će Rusija prioritetno svoje viškove opredeliti za Kinu i Indiju. Uz razumevanje da su njihove potrebe veće od maksimuma koji Rusija može da im obezbedi.

SAD će prioritetno snabdeti Japan i Južnu Koreju.

Najveću udarac će pretrpeti EU i Australija, pošto prosto za njih neće biti dovoljno nafte i gasa. Govorim samo o najvećim ekonomijama i najvećim proizvođačima.

U dužem roku naravno da će se naći novi izvori energenata, ali to nije moguće uraditi u drugoj polovini ove godine kada će sve rezerve koje države imaju biti iscrpljene, pa ni u narednoj, ni 2028.godini.

Šta to bilansno znači za Kinu. Od ukupnih energetskih potreba Kina oko trećine dobija iz obnovljivih izvora energije (sunce, vetar, nuklearna energija), nešto malo manje od polovine iz uglja i ostatak su nafta i gas. Oko 18 odsto.

Od toga otprilike trećinu Kina proizvodi sama. Dakle, u pitanju je 12 odsto njenog bilansa. Od toga uvozom samo iz Rusije Kina može da obezbedi oko polovinu svojih nedostajućih potreba. I ako pretpostavimo da će oko dva odsto moći da nabavi u konkurenciji na slobodnom tržištu ( to znači po bilo kojoj ceni), dolazimo do toga da u najgorem scenariju Kina ima problem kako da nadomesti četiri odsto svojih bilansnih potreba. Sigurno, jedan deo može povećanjem proizvodnje uglja i to odmah. A za preostalih tri odsto će u prvom trenutku rešavati racionalizacijom potrošnje i povećanjem produktivnosti.

Kriza u Ormuzu, profit u Teheranu

Važno je uočiti da ako Kina poveća obnovljive izvore za samo dva odsto, problem energenata iz Ormuza neće dovesti do smanjenja BDP ( naravno samo po sebi, ali hoće posredno zbog smanjenja privrednih aktivnosti u državama u koje Kina izvozi).

Sa druge strane, šta će biti zaključak svih država u pogledu energetske stabilnosti– da se mora hitno investirati u obnovljive izvore. A tu je Kina apsolutno dominantna u fotovoltaikama i vetro-generatorina u svetu i deli prvo mesto u "preseku" cene, efikasnosti, pouzdanosti nuklearnih elektrana sa Rusijom, s tim da Rusija ima najbolje rešenje u pogledu nuklearnog otpada na svetu. Naravno Kina je lider i u električnim automobilima i svim vrstama baterija.

Pametan je potez premijerke Japana što je odmah otputovala kod Trampa ( pregrmela poniženja) i obezbedila sporazum o prioritetnom snabdevanju Japana od SAD. Koliko išta što se dogovori sa Trampom vredi, to je drugo pitanje, ali premijerka je uradila sve što je do nje, da zaštiti interese Japana.

Japan počinje ispuštanje državnih rezervi nafte zbog sukoba u Iranu

Indija je u vrlo teškoj situaciji. Nešto će dobiti od Rusije, ali mnogo manje nego Kina, a ostatak neće imati gde da kupi.

Dobra strana, u nevolji, je u tome što Indija može jedan deo problema da reši racionalizacijom lične potrošnje. Ukupno uzevši, recesija je za Indiju neminovna.

EU je takođe poziciji da neće imati negde oko 6 odsto nafte i oko 40 milijardi kubika gasa. Kod gasa sam sabrao ono što im neće doći kroz Ormuz i gotovo izvesno uskraćivanje gasa od Rusije. Ne samo zbog onoga što je Putin rekao, da nema razloga čekati 2027.godinu kada EU zatvara tržište za ruski gas i da treba odmah tražiti nova tržišta, nego i zato što će Kina odmah tražiti nove količine i gasa za sebe ( pored nafte).

Oba udarca su značajna, ali je nedostatak gasa razarajući. Zato što je EU raskidom normalnih odnosa sa Rusijom sebe već dovela na ivicu održivosti (uz strahovitu deindustrijalizaciju koja je već sprovedena i ogroman pad standarda građana zbog visokih cena energenata) i svaki dalji i najmanji potres na tom polju ih direktno vodi u recesiju, pa u depresiju. Sve i kada bismo zanemarili druge faktore koji ih i inače ove godine vode ka recesiji.

Vučić o nabavci gasa: Rusija pouzdan partner, nadam se razgovoru sa Putinom

Za Srbiju to znači da hitno predsednik Vučić treba da zakaže razgovor u Moskvi i proba da obezbedi za Srbiju jedan i po dan proizvodnje nafte Rusije. To je oko 2 miliona tona , što bi nas spaslo, da uz naše izvore nafte ( oko 1 milion tona), racionalizaciju i recesiju koja će i nas zahvatiti možemo da funkcionišemo. Sigurno se ni Kina ne bi protivila da se tako mali deo za nju, ustupi Srbiji.

Ako se nastavi sadašnji režim, da se tankeri za Kinu i Indiju propuštaju, onda se manjak može nadomestiti povećanjem proizvodnje drugih proizvođača.

O đubrivu, za koje nema rešenja, koliko god da Rusija kao veliki proizvođač poveća svoju proizvodnju, ako bi bila zaustavljena, ne smem ni da mislim. Bukvalno bi novih 700 miliona ljudi bilo gladno u svetu. Ali mislim da će ti brodovi prolaziti nesmetano.

Nafte će biti, ali po kojoj ceni.

Cena

Ako Ormuz bude potpuno blokiran, onda o ceni ne možemo da raspravljamo, zato što je to događaj koji se dešava prvi put u istoriji i nemamo alatke za analizu. Osim banalne činjenice da će cena biti mnogo, mnogo viša od sadašnje.

Ako ostane u ovom režimu saobraćaja kroz Ormuz, onda će cena biti stabilizovana na oko 100-120 dolara po barelu. Ali u dužem vremenskom periodu.

Rat i kriza: Šta Trampov napad na Iran znači za svetsku ekonomiju | Dan uveče

To znači inflaciju i veliki pad životnog standarda. Naročito u SAD, zato što oni imaju lošu železnicu i ogroman deo robnog transporta obavljaju kamionima, pa će se povećana cena transporta preliti na sve proizvode i zato što voze kola koja troše mnogo benzina. I to pogotovo pristalice MAGA pokreta, tj. Trampovi birači.

Manja kupovna moć znači manju tražnju, a to onda znači pad BDP. I recesiju. Recesija, ili trendovi ka recesiji, znače pad cena akcija, a to onda povlači zaustavljanje kreditnih linija, opet put ka recesiji, ali sada iz drugog ugla. Dalje panično zaduživanje države, ali sada po znatno većim kamatama, što može dovesti do kraha berze obveznica i takođe izazvati nelikvidnost u jednom delu finansijskog sektora. I opet put ka recesiji, sada iz trećeg ugla. Rast kamata na 30.godišnje obveznice SAD može dovesti do kraha tržišta nekretnina što je samo po sebi dovoljno za recesiju.

Ukratko, ako ovo potraje sa Ormuzom, ne samo da Tramp gubi u novembru, nego ceo politički sistem SAD može da doživi udarac od koga se nikada više neće vratiti na stare staze zaluđivanja ljudi u korist dela jednog procenta najbogatijih.

Da li će se neko ipak obogatiti u Americi, s obzirom na to da su lideri u proizvodnji nafte i gasa. Hoće, Trampovi poznanici. Ali će birači teško osiromašiti.

Sumrak dolara: Započeti procesi su nezaustavljivi | Dan uveče

Kod Rusije je drugačije. Glavne kompanije su državne, pa ekstra profit ide u  korist finansijske stabilnost zemlje, a Putin je upozorio već privatnike da visoke prodajne  cenu moraju da iskoriste na način da prvo vrate dugove domaćim bankama, pa tek onda da slobodno raspolažu ostatkom. To u SAD nije moguće ni izgovoriti, a kamo li sprovesti.

Visoko cene odgovaraju onima koji imaju najveću produktivnost i najveću dodatu vrednost svojih proizvoda, tako da cene same po sebi neće bitno negativno uticati ni na Kinu , ni na Indiju ni na Japan.

Valuta

Iran je uslovio prolazak tankera i onima koji nisu prijatelji, ali ih ne smatra ni izrazitim neprijateljima, ukoliko je plaćanje u juanima.

Skupe lekcije iz Crvenog mora: Zašto je Ormuz još veći zalogaj za Zapad

Odmah je jasno da je to udarac na tzv.petrodolar. U pravcu oslobađanja sveta od zavisnosti od dolara, koju SAD koriste kao oružje za pritiske/iznude u pravcu prelivanja bogatstva od onih koji to bogatstvo proizvode, ka SAD kao svetskom finansijskom parazitu koji to bogatstvo isisava.

Da li je to udarac koji će nokautirati dolara. Nije, naravno. Ali na delu je već mnogo takvih udaraca. Pravljenje alternativnih platformi koje zaobilaze svift. Pravljenje novih institucija koje se bave istim poslovima kao MMF i Svetska banka. Uvođenjem plaćanja u domaćim valutama bez posredovanja dolara. Uvođenjem digitalnih platformi, pre svega u juanu.

Stariji će se setiti, kada je Mate Parlov postao profesionalni šampion u boksu, udarac kojim je nokautirao protivnika bio je sasvim osrednju. Ali je usledio nakon 100 takvih udaraca prethodno i protivnik je eliminisan.

Tako i ovde, valuta plaćanja neće biti onaj udarac kojim je dominacija dolara okončana, ali jeste u u onih 100 koji će na kraju odvesti do toga da, kod nekog sledeće istog ili čak slabijeg udarca, dolar prestane da bude oružje SAD.

Kada samo letimično sagledamo stanje stvari, ko to do sada još nije učinio, uskoro će zapamtiti reč "Ormuz" za večita vremena.