Podele i razlike

Greši svako ko u javnosti razliku u stavovima, pa i značajnu, predstavlja kao podelu, ili čak nepremostivu podelu, oko ključnih nacionalnih i strateških pitanja.

Obavezni smo da čuvamo postignutu saglasnost u narodu oko svih bitnih pitanja za Srbiju, Srpsku, Srbe i sve građane.

S druge strane, naravno da nepremostive podele postoje i treba ih jasno i označiti.

Kada neko kaže da je za to da tzv. Kosovo bude država, da Srbija treba da uđe u NATO, da Republiku Srpsku treba ostaviti na cedilu da se sama bori za svoj Dejtonski status, da treba uvesti sankcije Rusiji, da se treba distancirati od Kine, da je u Srebrenici izvršen genocid, da u obrazovni program treba uvesti rodnu ideologiju, da se društvo i država moraju udaljiti od SPC, a uvek je reč o ljudima koji zastupaju sve te stavove, onda je između nas koji pripadamo drugom delu naroda, nas oko 90 odsto, i njih, zaista reč o podeli. Nepremostivoj podeli.

Takvo jasno i otvoreno označenje razlike kao nepremostive podele, koristi očuvanju postignutog jednistva u narodu, oko svih ovih bitnih tema.

Odbrana sopstvenih interesa

Ukazivanje na tu vrstu podela čini nas pripravnim, organizovanijim i čvršćim u odbrani sopstvenih interesa. Ne od te marginalne grupe naših sugrađana, koja je izuzetno prisutna u medijima, nego od zapadnih interesa, suštinski, naših zapadnih neprijatelja predvođenih Amerikom, koji traže da Srbija i većina nas sve to prihvati kao naše sopstveno dobro.

Razlike koje postoje unutar većine nas oko različitih pitanja treba prihvatiti kao normalan demokratski dijalog. I svi smo obavezni da ne prikazujemo onoga koji misli različito od nas kao nekoga ko je potpuno neprihvatljiv, da ne upotrebim reči koje se na žalost često čuju u javnosti.

Na primer, ja mislim da u Briselu 27. febrara nije prihvaćen predlog ugovora "o normalizaciji odnosa" tzv. Kosova i Srbije. Drugi ugledni ljudi misle da jeste. Možda sam ja u pravu, možda su oni u pravu. Ali svi se slažemo da Srbija ne sme da prihvati bilo šta što bi značilo uvažavanje državnosti tzv. Kosova, a što bi kasnije moglo državama koje nisu priznale tzv. Kosovo da bude razlog da promene svoj stav i da nakon takvog postupanja same Srbije, oni sada priznaju tzv. Kosovo kao državu.

To su razlike. One su normalne i ako ih kao takve prihvatimo, onda će i rasprava o temama o kojima imamo različite poglede takođe uticati na to da budemo jači, jedinstveniji i spremniji za odbranu od SAD i njenih satelita.

Jedna digresija. Smisao predloga ugovora "o normalizaciji odnosa" i nije u tome da se formalno dođe do priznanja tzv. Kosova od strane Srbije, nego da se Srbija saglasi sa odredbama koje su podobne da druge države koje do sada nisu priznale tzv. Kosovo to sada učine. Upravo kao se to dogodilo u slučaju Zapadne i Istočne Nemačke 1972. godine, kada je ugovor među njima sadržavao identične formulacije kao i ovaj koji se sada nudi Srbiji, u pogledu njihove državnosti.

Svako ko razlike prikazuje kao podele, bio toga svestan ili ne, slabi naše jedinstvo i saglasnost oko temeljnih pitanja, zbog toga što onda građani imaju utisak da su podele veoma brojne i nemaju stvarni uvid da smo mi u 90 odsto stavova na istoj strani. Takvi postupci direktno pomažu našim neprijateljima.

Jedinstvo je naša najveća snaga

Sasvim je moguće da, postupajući na pogrešan način, i ljudi koji su iskreno potpuno protiv međunarodne politike SAD doprinose stvaranju konfuzije u društvu i time slabe poziciju Srbije i srpskog naroda u celini.

Razume se, odgovornost je uvek najveća na vladajućoj grupaciji. Oni su posebno obavezni da sve kritike, sve različite stavove, primaju smireno i bez bilo kakvog omalovažavanja ličnosti koje iznose kritičke stavove prema politici vlasti ili postupcima vodećih ličnosti. U tome naša vlast veoma greši. Postupajući kako ne treba, sama vlast stvara utisak da su obične razlike zapravo nepremostive podele, i time slabe jedinstvo naroda koje imamo. A to jedinstvo je naša najveća snaga.

Sličnu grešku pravimo i kada analiziramo prošlost. Naročito u poslednjih 20-30 godina.

Prirodno je, i tako i treba da bude, da se utvrđuje i odgovornost određenih aktera u određenoj istorijskoj situciji. Ali mi to na žalost najčešće činimo da bismo dokazali da "onaj drugi" ne valja.

Smisao tih analiza i ukazivanje na te odgovornosti bi moralo, apsolutno bi moralo da bude, u tome da iz prošlih događaja izvučemo pouke.

Pod napadom smo. Utvrđenje krivice ne znači ništa, ako u drugom koraku ne izvučemo pouku o tome kako treba postupati ubuduće.

Kada prošlost sagledavamo iz perspektive sticanja dodatnih znanja za naše buduće borbe za slobodu, za odbranu, onda oštrica nikada nije uperena na ličnost koja je na našoj strani nešto pogrešila, nego na onoga ko nas je tada napadao. A isti je kao i danas.

Naravno, za one koji su svesno pomagali našim zapadnim neprijateljima, odgovornost se ima utvrđivati drugačije.

Pouke su od najveće važnosti

Mi, međutim, previše kritikujemo odgovorne u državi iako oni nisu želeli loše posledice koje su nastupile. Prosto se ili nisu snašli, ili nisu imali potrebna svojstva, ili su okolnosti tada bile mnogo teže, pa su oni uradili šta se tada moglo uraditi. I nepotrebno "kukamo" nad posledicama i propuštenim šansama. Dajte da se okrenemo onome što danas i sutra treba raditi kako se greške ne bi ponavljale, i kako bismo bolje predviđali poteze naših zapadnih neprijatelja. Da se mi bolje organizujemo, da mi koncipiramo našu strategiju razvoja…

Danas je krivica od manjeg značaja, a pouke su od najveće važnosti.

Ako prihvatimo da razlike ne predstavljamo kao podele, ako se usredsredimo na izvlačenje pouka iz grešaka koje smo učinili, naravno i iz dobrih poteza, onda ćemo znati i da odbranimo nacionalne i strateške interese i da koncipiramo strategiju sopstvenog razvoja koji će biti na dobrobit većine naroda. Tih oko 90 odsto ljudi moramo čuvati i kada se brane Srbija i Srpstvo, i kada se obezbeđuje dobar život i sreća za pojedinca. Narod ne sme biti zaboravljen kada je reč o povećanju kvaliteta svakodnevnog života.

Mnogo je posla za postizanje oba cilja, i zato svako od nas snosi odgovornost da ne izaziva podele tamo gde ih u osnovi nema.