Diktat i razumevanje

Objektivno (ne uzimam u obzir filozofski aspekt) Srbi su na strani Rusije u ratu u Ukrajini. Da li je to dobro za Srbiju i Srbe zavisi od analize koja nam utvrđuje da li je takav odnos racionalan/razborit ili nije. Kako razumemo šta nam valja činiti je proces donošenja odluke nakon prethodnih koraka.

Moguće je da je odnos prema Rusiji manje racionalan, ali da nam u sopstvenom građenju samorazumevanja veoma koristi (neka bude što biti ne može), a moguće je da je i sasvim racionalan, ali politički treba odmeriti u sklopu razumevanja sopstvenog interesa, od kratkoročnog do dugoročnog, šta treba raditi.

Objektivno se Kina i Srbija, Kinezi i Srbi kulturološki razlikuju. Razlike su očigledne i po veličini i broju stanovnika itd. Ali, da li samim tim ne možemo ništa iz kineskog iskustva rukovođenja državom, privredom i društvom da naučimo i primenimo kod sebe, zavisi od analize. Pa, ako analiza pokaže da je značajan deo toga moguće primeniti, rezumevanje nam daje odgovor o tome šta je za nas dobro učiniti, jer nije dobro sve što je i moguće.

Objektivno se EU suštinski (manje formalno) raspada. Analiza nam je potrebna da bismo razumeli zbog čega i u kom pravcu. A zatim treba da razumemo šta nam valja činiti.

O prvom slučaju govorim u ovom tekstu, a druga dva ću obraditi nekom drugom prilikom.

Pre nego što u najkraćim crtama prođemo kroz analizu navedene teme, da definišem i šta je to diktat.

To je formalni politički zahtev Zapada, preciznije, SAD i država koje bezuslovno prate spoljnu politiku SAD, zahtev sasvim javan ili manje javan da se Srbija mora ponašati na propisani način koji je Zapad odredio i to bez obzira na objektivno stanje, sa zabranom da se išta analizira i sa primenom sveobuhvatnih programa gušenja samorazumevanja u Srbiji.

Analiza i razumevanje programa gušenja samorazumevanja u Srbiji su veoma važni i zahtevaju više prostora, pa ću ih ostaviti za neki drugi tekst.

Kada govorimo o poziciji Srbije u pogledu rata u Ukrajini u analizi treba poći od nekoliko uvida.

Tehnike vladanja

Prvo, SAD su prisutne represivnim merama svuda u svetu. Nezavisno od uspešnosti, pokušaji finansijskog potčinjavanja drugih država i njihovih privrednih sistema su uvek praćeni i vojnim prisustvom. U samoj državi, ili u regionu. Uvek. Takvo ponašanje Amerike u dugom vremenskom periodu, uz neprekidnu primenu brutalne sile i sprovođenju agresija na druge države, nesumnjivo govori da ona želi da vlada celim svetom. I da njen najmoćniji segment, oličen u finansijskoj oligarhiji, ne može da uvećava svoje bogatstvo na duži rok, ako ne vlada celim svetom.

Tehnika vladanja se naravno sprovodi na razne načine, ne samo vojnom silom: kroz neopravdano učešće dolara kao valute i u međunarodnoj trgovini i u deviznim rezervama drugih država, kontroli bankarskog sektora i svih transakcija (ako je moguće) izvan SAD, obaveštajnim uplivima, kontrolom medija i da ne nabrajam dalje, sve do otvorenih vojnih agresija.

Drugo, da li se može razborito očekivati da se sam sistem globalističkog imperijalizma, koji vidimo kao spoljnu politiku Amerike, koriguje? Da li se vide naznake sposobnosti tog sistema da unutrašnjim snagama odustane od globalističkog imperijalizma?

Preduslov za to ležao bi u reformama finansijskog sektora Zapada koji bi za cilj imao obuzdavanje moći tog sektora, prvo, u odnosu na političke strukture SAD i njenih satelita, a zatim i u odnosu na druge privredne grane. Naravno, i u obuzdavanju vojno-industrijsko-obaveštajnog sektora.

Međutim, u SAD i drugde na Zapadu sve se odvija sasvim suprotno poželjnim tokovima, ako pod poželjnim podrazumevamo mir u svetu i fer poslovne odnose. Drugim rečima, sve ide sasvim u skladu s tim da taj sistem globalističkog imperijalizma nema sposobnost unutrašnjeg korektiva.

Kada imamo posla sa sistemom koji hoće da vlada celim svetom i koji se sam od sebe ne može promeniti, onda jedino preostaje ili da se dopusti da on vlada celim svetom i da svi postanemo neka vrsta njegovih modernih (ili klasičnih) robova, ili da se on zaustavi spoljnom silom.

Rat u Ukrajini je danas veoma važan proces zaustavljanja globalističkog imperijalizma u želji da vlada celim svetom, spoljnom silom koju neposredno primenjuje Rusija protiv njega, a posredno sve države koje nisu uvele sankcije Rusiji.

Osam godina napora

Kako znamo da u Ukrajini nije reč o ruskom imperijalizmu? Rekla nam je Angela Merkel, ako nas baš mrzi da trošimo više vremena na analizu.

Rusija je insistirala na sprovođenju rezolucije 2202 SB UN po kojoj se Ukrajini garantuje suverenitet na svim teritorijama na kojim je danas front. Zapad je to svesno sprečio. Koji bi imperijalista žrtvovao osam godina ukupnih napora da se očuva integritet Ukrajine, kako je to učinila Rusija? Naravno da je pitanje samo retoričko.

Drugi neoboriv dokaz da nije reč o imperijalnim težnjama Rusije je poslednji pokušaj da se sa SAD dogovori ukupna strateška sigurnost u decembru 2021. godine. Takav dogovor bi naravno uzeo u obzir bezbednosne interese i Rusije, ali bi istovremeno sasvim ograničio bilo čije imperijalne ambicije. Koji to sistem imperijalnog usmerenja predlaže sopstveno ograničenje imperijalnih namera?! To se nikada i nigde nije dogodilo.

Svi, prema tome, znamo da Rusija u pogledu Ukrajine nema nikakve imperijalne namere.

Da bi smo razumeli koje namere Rusija ima, moramo racionalno u analizi poći od toga da je ono što se događa u Ukrajini samo epizoda u namerama SAD da vladaju celim svetom. Pored toga, namere Rusije izvesno definiše i poseban interes Rusije u zaštiti Rusa u Ukrajini od etničkog čišćenja.

I vidimo da ceo svet predvođen Kinom (minus Zapad) to veoma dobro razume.

Racionalan stav

Razumemo i mi. Nezavisno od toga da li je svaki Srbin ili pripadnik druge nacije u Srbiji, odgovarajući na pitanja anketara ko je za sukob kriv i da li Srbija treba da uvede sankcije Rusiji imao baš sve ovo što sam naveo u vidu, ili nije, tek, stav više od 80 odsto ispitanih da su na strani Rusije u ratu u Ukrajini je racionalan. Nije utemeljen na pretpostavljenoj rusofiliji, nego na tačnom uvidu.

Kada se tome doda i sprečavanje preventivnom vojnom intervencijom više nego realne opasnosti od etničkog čišćenja Rusa u Ukrajini, što je nažalost nama Srbima veoma poznato kako se sprovodi ako vojne zaštite nema, onda je za nas Srbe ulazak ruske vojske u Ukrajinu i više opravdan nego za druge narode.

Pošto su ukupne žrtve u borbi, neophodnoj borbi za sve koji ne pristaju da budu robovi, protiv globalističkog imperijalizma najmanje kada svi udružimo snage, onda je za Srbiju najbolje da se pridruži državama koje su već izrazito u toj borbi.

Razumevanje se odnosi samo na to kada i na koji način Srbija može najviše da doprinese slamanju Zapada.

Odbrambena mera

Ne zato što bilo ko u svetu želi da Zapad bude slomljen, nego isključivo kao odbrambenu meru od tog imperijalnog Zapada. Reč je samo o slamanju imperijalne komponente Zapada, a posle neka žive kako god hoće. I naravno da će sa sa takvim državama sarađivati u punom obimu.

Osnovno razumevanje i za Srbiju i za sve ostale je da saradnja sa SAD nije sada na dnevnom redu, nego borba protiv Zapada. Sa osnovim ciljem da im ne dozvolimo da slamaju jednog po jednog protivnika. Jer, ako im to pođe za rukom, onda je sudbina čovečanstva u njihovim rukama za stotine godina unapred.

Vodeći, naravno, računa da naše žrtve u toj borbi budu što manje. Ali uz punu svest da smo mi direktno na udaru Zapada i da, ako mi napustimo druge koji se bore protiv njega, i oni će napustiti nas, a onda ćemo mi prvi platiti najveću cenu. Solidarnost u borbi protiv Zapada je naš najveći nacionalni i strateški interes u datim okolnostima. Naše žrtve će tako biti najmanje.

Ukratko, zaključak je sasvim suprotan od stavova svih koji nas plaše da ne smemo da se suprotstavimo jer ćemo nepotrebno stradati. Ne, stradaćemo nepotrebno ako se ne suprotstavimo.

Zahtevi na stolu

Diktat nam je na stolu. Da odmah priznamo tzv. Kosovo kao državu u istom kapacitetu u kome je to Srbija, kako su nam propisali predlozima ugovora i aneksom sa lirskim nazivom "normalizacija odnosa", prihvatimo nezakonitog međunarodnog predstavnika u BiH kao pašu čija se ne poriče i strance u Ustavnom sudu kao kadije, uvedemo sankcije Rusiji i da čitamo preuzete obaveze sa MMF svako veče pre spavanja, da slučajno sutra ne propustimo nešto da uradimo što je zapisano, ili ne daj bože prihvatimo ponudu nekog drugog investitora, koja je povoljnija od američke/zapadne.

Nama, u stvari, taj brutalni diktat Zapada veoma olakšava samorazumevanje neophodnosti da se stane na stranu svih onih koji se bore protiv njihovog imperijlaizma.

U ovim okolnostima, postupati mudro nikako ne znači uzmicati.