Kako dalje (2. deo)

Neophodno je principijelno stati u zaštitu međunarodnog pravnog poretka. Samo tako će nas nadolazeći svet multipolarnosti uočiti kao faktor koji je znatno važniji od svog objektivnog ekonomskog i vojnog značaja. Taj politički zamajac će tako postati naša najveća razvojna šansa i ujedno glavni štit odbrane sopstvenih nacionalnih interesa

Kada tvrdim da "imamo pare" onda mislim na dve ogromne finansijske poluge koje ne koristimo: devizne rezerve i primarnu emisiju.

Mi devizne rezerve držimo u zapadnim bankama. Od bruto rezervi koje su oko 21 milijarde evra, oko dve imamo u zlatu koje je navodno u NBS, negde oko četiri milijarde su obavezne rezerve poslovnih banaka na depozite, i oko tri milijarde moraju da se koriste za tekuće bilanse u spoljnoj trgovini.

Dakle, preostalih oko 12 milijardi evra držimo imobilisano od privrednog sistema Srbije. Zašto? Pa, zato što smo neokolonija koja se od milja zove država na putu evropskih integracija. Ne postoji propis koji nam nalaže da tako postupamo, nego mi to radimo da bismo bili moderni i da bi nas MMF pohvalio.

Taj novac treba staviti u funkciju tako što će se oko četiri milijarde iskoristiti za depozite u državnu banku (ili sve u Banku Poštanska štedionica, ili pored nje vratiti iz stečaja Beobanku koja nikada nije ni trebalo da ode u stečaj). Na taj način bi učešće državne banke u našem finansijskom tržištu bilo znatno povećano. I privreda bi napokon imala banku koja je u stanju da finansijski prati veće privredne poduhvate. I u zemlji i u inostranstvu.

Od preostalih osam milijardi treba napraviti suvereni investicioni fond. Imaju ga mnoge države, za našu javnost je verovatno najznačajnije da ga ima i Norveška (kojoj se veruje da vodi računa o svojim građanima). Samo stručnim upravljanjem ovim fondom Srbija bi mogla da ostvaruje godišnji prihod od oko jedne milijarde evra.

Za razliku od deviznih rezervi koje "dobrovoljno" držimo u zapadnim bankama, postoji propis koji zabranjuje NBS da daje kredite i/ili otkupljuje državne hartije od vrednosti (obveznice). Dakle, sve ono što kolonizatori propisuju da njihove centralne banke smeju da rade, koloniji je zabranjeno.

Primarna emisija je izuzetno važna za realizaciju kapitalnih investicionih projekata, preko domaće operative koja bi time sticala znanja i sposobnosti da konkuriše za slične projekte u svetu. Na primer, celokupna tema navodnjavanja u poljoprivredi bi mogla da se reši za tri godine korišćenjem primarne emisije, sa minimalnim uticajem na inflaciju. Ili izgradnja čitavog klastera potrebnog za utopljavanje zgrada, sve od domaćih sirovina i domaće pameti.

Primarna emisija ne sme da se koristi za plate i penzije. Pa sad sami ocenite štetnost upumpavanja novca u potrošnju koje vlast predlaže i to na osnovu zaduživanja sa izuzetno visokim kamatama (oko seda i više procenata). Ali je pravilno korišćenje primarne emisije ogroman razvojni potencijal koji uopšte ne koristimo (za razliku od razvijenog sveta). Na pet godina iz tog izvora mi bismo mogli da povučemo oko 10 milijardi evra.

I, naravno, bolje upravljanje privrednim sistemima, ukidanje krupne korupcije i sasecanje organizovanog kriminala, usmeravanje subvencija koje se daju strancima u domaću privredu, obezbedilo bi i dodatna sredstva od oko dve milijarde godišnje.

Pored toga, optimalizacijom potrebnog broja zaposlenih obezbedilo bi se tržištu rada nekoliko stotina hiljada onih koji bi u tim uslovima morali poštenim radom da zadovoljavaju svoje životne potrebe, a ne da kao nepotrebni i štetni partijski kadrovi opterećuju sve sisteme, od lokalnih samouprava i komunalnih preduzeća, do velikih sistema, fiktivnih privrednih društva, sve do hiljada dezorijentisanih mladih koji danas čine pešadiju organizovanog kriminala.

Ukratko, mi imamo mogućnost da u srednjoročnom planu od pet godina obezbedimo oko 25 milijardi evra sopstvenih sredstava za sopstveni razvoj. A strane investicije, ako žele da se realizuju u Srbiji bez podsticaja i bez prodaje naših ljudi u roblje, dobrodošle su. Ali naš razvoj ne sme da zavisi od njih.

Kadrovi

Da li imamo sve potrebne kadrove za robustan razvoj? Naravno da nemamo. Ali, da li imamo neuporedivo bolje kadrove od onih koji danas donose odluke? Nesumnjivo imamo.

Velika razvojna šansa su naši vrhunski stručnjaci koji se sada ubrzano vraćaju sa Zapada, zato što im je tamo postalo nepodnošljivo da žive. Provereni na najrazvijenijim tržištima, ogromnog iskustva i znanja, ljudi koji su davno prebrinuli sve svoje egzistencijalne potrebe i željni da pomognu Srbiji. Ne koristimo taj potencijal.

U kombinaciji sa najboljima koji žive i rade u Srbiji, a koji su potpuno uporedivi sa najboljima u svetu u raznim oblastima, ali su skrajnuti neokolonijalnim sistemom koji se ovde primenjuje, dodatno pogoršano našim koruptivnim kadriranjem, mi vrhunskog kadra za ubrzani razvoj imamo. Ostaje kao nesporno da paralelno sa navedenim moramo strateški jasno da razvijamo dodatne kadrove neophodne za održivi razvoj.

Tržišta

Kada sam rekao da nije dobro što smo toliko povezani sa samo jednim tržištem (EU), nisam zagovarao između redova da se ti odnose pokvare, nego da se razvijaju odnosi na drugim tržištima.

Imamo sve preduslove da se razvijamo u sinergiji sa razvojem onih društava, država i privreda koje su objedinjuju u novoj arhitekturi multipolarnog sveta. Ta su nam vrata širom otvorena.

Naravno, preduslov je da razvijamo domaće kompanije, potpomognute domaćim bankama i servisirane državnom infrastrukturom u međunarodnim odnosima. U suprotnom, rezultat će biti da oni posluju kod nas, ali ne i mi na njihovom tržištu. Za to smo sami sebi krivi, a ne oni.

Da zaključim ovaj deo. Imamo pare, kadrove i tržišta i naša ambicija mora biti da desetogodišnji prosek privrednog rasta ne sme da bude manji od šest odsto (duplo veći od sadašnjeg), da se životni standard realno mora uvećati za 70 posto u istom periodu, da se siromaštvo iskoreni, da nas Zapad ne može ekonomski ucenjivati. Sve je to sasvim ostvarivo. Potrebni su poštenje, upornost i drugačije pozicioniranje u svetu.

Međunarodni položaj Srbije

U okolnostima kada smo pod napadom EU (naravno, i SAD i Britanije) da nam otme KiM ubacivanjem u Poglavlje 35 pravne obaveze da Srbija prizna da je tzv. Kosovo država na isti način na koji je to i Srbija (ne treba nikako mešati ovo sa "priznanjem Kosova ili stolicom u UN za Kosovo" što se od nas ne traži u ovoj fazi, pošto je prethodna formulacija sasvim dovoljna za realizaciju uspostavljanja priznanja tzv. Kosova od drugih država NATO koje to još nisu uradile, a to je opet sasvim dovoljan cilj našim neprijateljima), mora postati zabranjeno da se naš odnos prema EU definiše kao "strateško opredeljenje Srbije".

Pošto je verovatno da će se u relativno bliskoj budućnosti, zbog nesnosnih bolova koje proizvodi uporno udaranje glavom o zid, EU opametiti na širokom međunarodnom planu, za taj otprilike petogodišnji period treba definisati naše odnose kao principijelnu saradnju na obostranu korist i u meri u kojoj je obostrana korist moguća, za razliku od prethodnog perioda kada je Srbija bila strateški opredeljena ka integracijama u EU.

U odnosu na NATO, odmah raskinuti sve ugovore koji su iznad osnovnih odnosa najniže saradnje sa NATO. To je u samim ugovorima predviđeno kao moguće jednostranom odlukom Srbije. Zašto uopšte zadržati bilo kakvu saradnju sa NATO? Pa, zbog KFOR-a na Kosovu i Metohiji. Neka komunikacija mora da postoji.

Odustati od ocene da je ulazak ruske vojske u Ukrajinu februara 2022. godine bila agresija. I uskladiti stav sa stavom Kine i Indije, ali i Republike Srpske koju je predsednik Milorad Dodik tačno formulisao u susretu sa predsednikom Vladimirom Putinom, da je Rusija bila primorana da interveniše. Taj stav je činjenično tačan, pravno utemeljen i moralno ispravan. Stav Srbije o agresiji to nije.

Jasno osuditi politiku SAD i prema Rusiji, ali i prema Kini. Principijelno stati u zaštitu međunarodnog pravnog poretka. Samo tako će nas nadolazeći svet multipolarnosti uočiti kao faktor koji je znatno važniji od svog objektivnog ekonomskog i vojnog značaja. Taj politički zamajac će tako postati naša najveća razvojna šansa i ujedno glavni štit odbrane sopstvenih nacionalnih interesa.

Snažno razviti diplomatsku aktivnost prema državama EU koje nisu priznale tzv. Kosovo sa nepobitnim uveravanjima da to Srbija nikada neće uraditi.

U velikoj meri poboljšati i razviti našu saradnju sa zemljama Afrike. U tim odnosima tražiti, kada nemamo dovoljno sopstvenih kapaciteta, da nastupamo sa Kinom i/ili Rusijom. Zašto ne i sa zapadnim državama? Pa, zato što one i njih žele da zadrže u neokolonijalnom statusu, i nama bi veoma štetilo da budemo deo te agende.

Posebno razvijati saradnju sa svim muslimanskim državama u svetu, zato što je naš interes da oni u Srbima na Balkanu ne vide interese suprotstavljene muslimanskom svetu na ovim prostorima. Idealno bi bilo da razvoj muslimana vide u zajedničkom razvoju sa Srbima. Treba konstatovati da se na ovom planu dosta toga već i radi.

Ostavio sam za kraj, zato što je odnos prema Srpskoj polu-domaće, a polu-međunarodno pitanje. Bez odlaganja i oklevanja uskladiti postupke Srbije sa politikom Srpske. A to znači, odmah prestati sa prijemom tzv. specijalnog predstavnika za BiH u zvanične posete Beogradu i ne prihvatati razgovore, ni formalne ni neformalne, naših visokih predstavnika sa ambasadorima SAD i Britanije iz BiH. Izneti jasan stav da će Srbija svim sredstvima sprečiti svaki pokušaj nametanja nelegalnih i time nelegitimnih odluka Republici Srpskoj.

Umesto kraja

Što bi se u dečjoj pesmici iz mog detinjstva reklo, "početak, eto šta je na kraju".

Novi pristupi ključnim problemima, koji će se oslanjati na zaista realno velike mogućnosti koje imamo, istovremeno će nas ujediniti, razviti i odbraniti u svetu koji opada i svetu koji nastaje.

Bolji dani su pred nama. Zato što sve što je od odlučujućeg značaja – zavisi od nas.