Pogrešna ekonomska politika: Investicije nisu same sebi cilj

Naslov sugeriše jednostavne zaključke o tome da neke investicije mogu biti previše skupe, neke sasvim promašene, a neke trošenje para na nešto što ni u srednjoročnoj projekciji nije prioritet zemlje.

Investicije su uvek "dobre" samo u političkom marketingu u kome "nešto nije bilo, a vidite sad kako to izgleda". Ono što se na tim slikama ne vidi, to je dug koji kao finansijska neman čeka buduće prihode Srbije da ih proguta. Ne vidi se da je za te pare moglo nešto drugo, potrebnije i isplativije, da se napravi i ne vidi se pored izgrađenih kilometara auto-puta na primer, koliko je još kilometara puta za iste pare moglo da se izgradi, da se bolje upravljalo projektom. Kada bi se i to videlo, veliki broj naših investicija dobio bi montipajtonovski izgled, a političara ne bi bilo ni na puškomet.

Država najavaljuje investicije od 12 milijardi evra u narednih tri-pet godina. Sasvim suprotno tvrdnjama kako će te investicije preporoditi Srbiju, ja u njima vidim veliku opasnost za Srbiju. O tome govorim u ovom tekstu.

Preskočiću deo koji bi se odnosio na pitanje šta smo mogli važnije da izgradimo umesto realizovanih investicija, pošto to podrazumeva postojanje strategije razvoja koju mi uopšte nemamo.

Isplativost investicije

Kada ocenjujemo isplativost neke investicije, onda je reč o veoma složenoj analizi. Prvi deo te analize, ono što se zove povrat uloženih sredstava, treba da nam da odgovor u kojem roku će ono što smo izgradili zaraditi pare da bi nam se vratio novac koji smo investirali, sa kamatom kao cenom koju novac uvek obezbeđuje vlasniku kao prinos, ili što je mnogo češći slučaj, sa kamatom koju investitor mora da plati za kredit koji je uzeo da bi investirao.

Dakle, kada sagrađeno isplati sve plate zaposlenih, sve troškove, tekuće i investicione, sve dugove svojim dobavljačima, sve kredite koje je uzeo, pa generiše dobit, u kojem roku će se iz te dobiti vratiti uloženi novac?

Ova analiza podrazumeva sposobnost investitora da sagleda tržišna kretanja, i domaća i u inostranstvu, u makar srednjoročnoj perspektivi. Na primer, "Petrohemija" je osamdesetih godina izgrađena iz kredita, otplatila je iz sopstvene dobiti kredit i nastavila da posluje uspešno sve do problema koji nisu imali veze sa njom devedesetih. Analiza koja je prethodila investiciji je i pokazala da je to moguće da se ostvari.

Mi ni za jedan projekat državnih investicija nismo upoznati sa analizom povrata uloženog. Budući da se neprekidno dalje zadužujemo, po svoj prilici te investicije uopšte nisu u stanju da generišu dobit iz koje bi se uloženo vratilo.

Opravdanost investicije

Drugi deo te iste analize treba da nam da odgovor na pitanje, u slučaju kada izgrađeno ne može da sebe otplati ni za 20 godina, da li ipak ta investicija ima znatno širi značaj za razvoj privrednog sistema Srbije, usled čega bi ipak bila opravdana. Kako ćemo meriti te koristi, i kako ćemo iz tih drugih prihoda (poreskih, akciza i sl.) ostvarivati prihod koji će državi omogućiti da povrati uloženo? Jasno vam je da, pošto nemamo ni prvi deo, da tek nikada javnost nije imala mogućnost da izvrši uvid u bilo kakvu sličnu analizu, koja obavezno u razboritim sistemima privrednog razvoja prethodi odluci o investiciji.

Otuda mi ni u projekciji (ko zna, naravno, šta će se stvarno dogoditi u decenijama funkcionisanja izgrađenog) ne znamo ko će i kada i kako platiti investiciju, da li je to trebalo raditi, da li je trebalo raditi sada, ni zašto je cena po jedinici mere tolika (ponekad nam političari kažu da mora da bude veoma skupo jer je to sada tako).

Ali, šta znamo: da su kamate na zaduživanja Srbije sada veoma visoke (kamate veće od pet odsto suštinski vode državu u bankrotstvo, a naše su više od šest i više procenata), iskustveno znamo da zbog korupcije za iste pare može da se uradi više od onoga što se izgradi, i vidimo da su nam stope rasta anemične. I to od 2001. do danas, što znači da izvesno ne investiramo na način, i u oblasti u kojima bi trebalo.

Pogrešni modeli

Pošto su makroekonomski sistem i politike koju vodi Srbija isti od 2001. godine do danas, onda ću samo ilustrovati sa nekoliko podataka koliko je reč o pogrešnom modelu (ne govorim o svim razlozima, nego navodim samo ilustrativne primere).

Ako izuzmemo 1999. godinu zbog NATO razaranja naše zemlje, podaci govore da je prosečna stopa rasta za poslednje dve decenije manja nego za period od uvođenja "Avramovih mera" (24. januara 1994) do 2001. godine.

U istih tih dve decenije Srbija se zadužila dodatno za oko 23 milijarde evra, ostvarila vanredni prihod od privatizacija oko šest milijardi evra i preko stranih investicija je investirano više od 32 milijarde evra. A rast je manji nego u periodu kada je Srbija bila pod sankcijama (izuzev kratkog perioda u kome je prodato 49 posto "Telekoma", što je tada bio jedini vanredni prihod od privatizacije).

Investicije od novih 12 milijardi evra zaduživanja znači da ćemo morati, zbog kamata koje sada prate takav dug, da vratimo oko 25 milijardi evra (naravno, govorim samo okvirno jer ne znamo tačno u ovom trenutku za svako zaduživanje kolika će biti tačno kamata i sa kojim rokom otplate). Mi ni sada ne možemo da otplaćujemo glavnicu postojećeg duga, a zamislite sa ovolikim novim zaduženjem kakav teret pravimo našoj budućoj privredi i potomcima.

To znači da javnost oštro mora da zahteva da pre donošenja bilo kakve investicione odluke mora da se predstavi kompletna analiza povrata uloženih investicija. A i bez toga je jasno da "Ekspo", nacionalni stadion, filharmonija... izvesno ne mogu sebe ni da održavaju (biće potrebne subvencije da bi uopšte funkcionisali), a ne da mogu išta da vrate od uloženog.

Put u dužničko ropstvo ili put u razvoj

Realizacija ovog "projekta" investiranja 12 milijardi evra u narednih nekoliko godina zato meni više liči kao put u dužničko ropstvo, nego kao put u razvoj. U godinama dok investirate, vama BDP naravno raste, ali problemi ostaju trajni i mnogo su veći od ostvarenog rasta.

Hitno su nam potrebne promene u vođenju ekonomske politike. Postojeća objašnjenja kako se naš dug u odnosu na BDP smanjuje zbog snage naše privrede ne odgovaraju istini. Zasnovane na visokoj inflaciji, a to znači da u dinarima privredna društva iskazuju veći obim privrednih aktivnosti i fiksnog kursa koji omogućava da onda kada dinarski BDP, naduvan inflacijom, preračunate u evre čiji kurs je ostao nepromenjen, ispada da je BDP porastao za 16 posto, pa je naravno i dug u odnosu na tako fiktivno prikazan uvećani BDP manji, iako smo se u istom periodu dodatno zadužili.

Drugim rečima, da je inflacija bila 160 posto, odnos duga prema BDP bi sa sadašnjih 50,8 odsto pao na jednocifreni. Kakva bi to tek bila snaga domaće privrede!

I nije reč o tome da se neko protivi razvoju Srbije, nego nepametnim odlukama i guranju Srbije u ekonomsku situaciju u kojoj će bezuslovno morati da sluša poverioce. A znamo šta nam oni traže.