Makronov rat
Francuskom predsedniku je jasno da od rata sa Rusijom može biti gore samo samoubistvo, ali zapaljivim rečima pokušava da oko sebe okupi ono malo birača koji su mu preostali kao oslonac u društvu i da odagna druge neprijatne teme na unutrašnjoj sceni Francuske
Oštra retorika predsednika Francuske Emanuela Makrona zvuči potpuno iracionalno, ali ću ovim tekstom ukazati na najmanje tri razloga takvih njegovih učestalih istupanja koji imaju unutrašnju logiku.
Prvi je ideološki o kome se već piše u stranoj štampi. Naime, biračko telo Makrona, koje se vidno osulo, naročito njen najtvrđi deo, se u ideološkom spektru kreće od teze da je Putin "kleptokrata i autokrata" do "ludak-opasni ludak". Reč je o ljudima potpuno odvojenim od svake realnosti. A nije ih malo. Mislim, u odnosu na sopstvenu zarobljenost uma da prihvate bilo koju činjenicu izvan ideološko-sektaškog narativa u koji slepo veruju, takvih ljudi je i u Francuskoj i drugde iznenađujuće mnogo. Ubedljiva su manjina, ali kada pomislimo da toliko suštinski skoro bolesnih ljudi uopšte ima, oni predstavljaju opasnost za svako društvo.
Istovremeno, ta grupacija veruje u retoriku kako će neko, a eto baš njihov Makron, da slomi kičmu Rusiji i to pravim vojnim pohodom na Moskvu. Samom Makronu je naravno jasno da od rata sa Rusijom može biti gore samo samoubistvo, ali zapaljivim rečima pokušava da oko sebe okupi ono malo birača koji su mu preostali kao oslonac u društvu i da odagna druge neprijatne teme na unutrašnjoj sceni Francuske. A sve druge teme su baš neprijatne i poražavajuće za njega.
Druga dva razloga su naravno povezana sa novcem i profitima.
Instrument visokih zarada
Makron želi stvaranje odbrambenih snaga EU. Kroz pozive na intervenciju prema Rusiji on hoće znatno povećanje vojnih budžeta, a ne stvarno da ratuje. I to budžeta koji ne bi bili usmereni na NATO, zato što se onda te pare lavovski slivaju ka SAD, nego ka vojno-industrijskim kompleksima EU. A ko ima najjači vojno-industrijski kompleks u EU. Pitanje je naravno retoričko, slučajno baš Francuska.
Makron želi ogromne narudžbine za vojno-industrijski kompleks Francuske. I zbog specijalnih interesa koji su uvek povezani sa ekstra profitima tog sektora, ali i makroekonomski, zato što bi rast tog dela privrede mogao da ublaži recesivne tendencije koje i Francusku vuku "ispod vode".
Treći razlog je u modelu finansiranja vojnih potreba EU. Ideja je da se kroz priču o hitnosti zbog teškog stanja Ukrajine, progura od ranije postojeća teza o novoj hartiji od vrednosti - EU obveznici.
Naime, može Francuska i sama da se zaduži i upumpa više para u svoj vojno-industrijski kompleks, ali bi to onda direktno povećalo javni dug koji je i bez toga na nivo koji je nenaplativ. Zapadni finansijeri odavno traže zajedničku obveznicu EU kao novi instrument visokih zarada za njih i uopšte investiciono odredište u koje se mogu plasirati sredstva za koja i inače ne znaju gde bi ih plasirali (druga je tema, ali taj nedostatak mogućnosti plasmana tolikog obima naštampanih para je pravo objašnjenje neverovatno visokih indeksa akcija na svim berzama).
Obveznica za vojsku
Zajednička "obveznica za vojsku" EU bi ostvarila dva cilja do kojih je Makronu stalo: francuski vojni sektor bi se naglo razvio na osnovu para za koje bi Francuska samo delimično garantovala (mnogo manje od prihoda tog sektora), a i to posredno što ne bi dovelo do knjiženja povećanja francuskog javnog duga na način kako bi bilo da Francuska izda svoju "vojnu obveznicu" i drugo, bankarski sektor globalista bi dobio ono što traži već više od decenije- obeznicu EU.
Nemačka je protiv, kao što je i inače protiv zajedničke obveznice, da ne bi došla u poziciju da plaća tuđe dugove. A što se vojske tiče, ona takođe u ogromnoj meri povećava svoje investicije u tu oblast, ali na osnovu sopstvenog zaduživanja, pošto je javni dug Nemačke znatno manji od duga Francuske.
Zbog toga u zaoštrenoj retorici ne vidim stvarnu opasnost od slanja iole značajnijih snaga (nije nevažan razlog za to što takvih snaga u EU uopšte ni nema) u Ukrajinu, koliko je verovatno reč od deklarisanja "vojnog prisustva" koje već postoji od ranije u Ukrajini. U izbornoj godini SAD, sa jasnim stavom da oni neće slati trupe (takođe ne bi ni mogli, sve i da hoće, u obimu koji bi mogao imati stvarni vojni značaj) u Ukrajinu, nema govora o tome da će države EU krenuti tim putem.
Šta Srbija da radi?
Mi kažemo tresla se gora rodio se miš. Tako, po mom mišljenju, i treba razumeti Makronova zalaganja za rat sa Rusijom.
Što se Srbije tiče, svakako ne kupovati oružje od Francuske koja hoće rat sa Rusijom (naravno ni od drugih koji su na tim pozicijama) i razumeti da sve veća bujica neodmerenih reči zapadnih političara u pogledu Rusije znači da su svesni pobede Rusije nad Zapadom. A to je velika vest za Srbiju i njene strateške interese.
