Nevidljiva ruka i teorija zavere

Pomislili ste – "šta je sad ovo", a reč je o tržištu koje je regulisano, ali ne svojim zakonitostima, i pokušaju da se iz jednog posebnog ugla osvetli upotreba etikete "još jedna teorija zavere".

Za stručnu javnost, uključujući i zapadnu, nije sporno da privredne aktivnosti i u SAD i u EU i u Velikoj Britaniji već u poslednjem kvartalu ove godine sasvim usporavaju, ili prelaze u recesiju, dok se za sledeću godinu za ove ekonomije recesija predviđa jednoglasno.

Kao rezultat smanjene poslovne aktivnosti po "nevidljivoj ruci" (po neproglašnim zakonima) tržišta akcije svih tih kompanija trebalo bi da nastave da padaju, kako je to bilo u drugom i trećem kvartalu ove godine. Akcije, međutim, beleže vrtoglavi rast. Procena je da su investitori u poslednja dva meseca upumpali oko 10 hiljada milijardi dolara u akcije kompanija.

Logika tržišta pregažena

Investitori, uprkos tome što i sami veruju da će kompanije imati značajne teškoće u narednom periodu, što će reći da će imati lošije poslovne rezultate, masovno kupuju njihove akcije, i to po znatno višim cenama od onih iz septembra ove godine. Što je direktno suprotno od logike "slepog" tržišta.

Istovremeno, i tržište obveznica se oporavlja. Došlo je do pada kamata na obveznice kod zaduživanja država u najvećim zapadnim ekonomijama. Bilo bi to logično da su te države u međuvremenu smanjile svoj dug, ili napravile budžetski okvir bez deficita. Ali ništa od toga. One su se, zapravo, i dodatno zadužile.

Tako da sada još više zadužene države plaćaju manju kamatu od one koje su plaćale pre samo par meseci. Uključujući i države čije je zaduženje takvog obima da je jasno da one nikada neće moći da otplate taj dug.

Na primer Italija, ali isto važi i za Francusku, Španiju, SAD, Britaniju... Kamate na njihove obveznice se kreću od 1,85 odsto za Nemačku (Švajcarska ima 0.98 odsto, ali ona nije prezadužena) do 3,75 odsto za Italiju (u Grčkoj su 3,85 odsto).

Akcije i obveznice su dva tržišta hartija od vrednosti na kojim najmoćnije finansijske institucije i banke, a naročito najveći fondovi (i privatni i državni), najviše investiraju. U zbiru, otprilike čak 80 odsto kapitala kojim upravljaju se usmerava na akcije i obveznice (u odnosu 3:1). Preostali deo investicija (do 100 odsto) su nekretnine, a onda i valute i zlato, srebro i slično.

Bezuslovna nadmoć finansijskog sektora se (ne)dovodi u pitanje?

Najveći privatni fondovi su u prva tri kvartala ove godine izgubili preko 6.000 milijardi dolara svojih plasmana, zbog jednovremenog značajnog pada tržišta i akcija i obveznica.

Da se taj trend nastavio, kao prvo, ne bi bilo božićnih bonusa za nedodirljive menadžmente ovih finansijskih džinova. Ali, mnogo značajnije od toga, budući da su privrede (iskazano BDP-om) imale rast početkom godine, pa i u drugom kvartalu, tako da će većina zapadnih privreda ukupno u ovoj godini iskazati  rast BDP-a, pokazalo bi se da su kolosalni gubitak napravili samo ovi "najpametniji od najpametnijih" iz vrha finansijske oligarhije.

Čitava konstrukcija koja se zasniva na bezuslovnoj nadmoći finasijskog sektora nad svim drugim privrednim aktivnostima bila bi dovedena u pitanje.

Zato se i pristupilo hitnom popravljanju stanja – korišćenjem svih raspoloživih sredstava za kupovinu akcija i obveznica. Ne nevidljivom rukom tržišta, nego nejavnom rukom finansijskog oligopola.  Velike banke imaju kapital u džinovskim fondovima, koji imaju značajno učešće u vlasništvu velikih banaka. To što je skoro nemoguće utvrditi ko je tu kome vlasnik nikako ne znači da ta nejavna ruka nije izuzetno moćna. I opasna.

Sledeće godine će privrede biti u strmoglavom padu. U tim okolnostima će mediji objašnjavati da čak ni finansijski magovi ne mogu da ostvare profite.

Na taj način će percepcija javnosti o bitnosti i nadmoći finansijskog sektora biti u većoj meri očuvana.

Teorija zavere ili realnost?

Neće vas začuditi ako se ovakva i slična razmišljanja označe kao "još jedna teorija zavere". Oni nisu zaverenici a nas, koji se potpišemo imenom i prezimenom, proglašavaju za nekoga ko planski manipuliše javnim mnjenjem.

Uostalom, ako je istina na njihovoj strani, zašto uopšte koriste etiketu "teorija zavere"? Pošto imaju i skoro sve medije, a na Zapadu sve najveće, bilo bi  dovoljno da iznesu argumente kojima bi dokazali da su oni u pravu. Mogli bi samo da objasne kako je tržišno opravdano skupo kupovati akcije kompanija, i to po njihovom objašnjenju samo u narednoj godini (iako će recesija biti i dublja i dugotrajnija), za koje se čvrsto veruje da će imati loše rezultate poslovanja. I stvar bi bila rešena. Mi bismo naučili što nismo znali, a oni bi dobili satisfakciju da su pametni.

Na pitanje zašto potežu "teoriju zavere" kad god se ogole njihovi „poduhvati“ moguća su dva odgovora. Ili misle da narod ne može da shvati istinu, ili nemaju argumenata. Ako veruju da je narod nedorastao za razumevanje stvari, onda oni moraju već samo zbog toga biti i protiv demokratije. Nedoraslim ličnostima ne može se dopustiti donošenje bitnih odluka, to jest ,učešće u demokratskim procesima.

A ako nemaju argumenata, oni su zaverenici; reč je onda o nejavnom oligopolu koji diktira sve na finasijskom tržištu, i tek su tada protiv demokratije. Zato su opasni.

I zato moramo da se branimo. Globalistički imperijalizam ima mnogo lica, deluje na naš život na mnogo načina, tako da je važno da prepoznajemo sve te puteve njegovog uticaja. To je prvi nivo odbrane.

Pa sve do izgradnje sopstvenih sistema oslonjenih na sve u svetu koji se takođe bore protiv tog imperijalizma.

Na tome možemo da izgradimo stabilnu državu i omogućimo razvoj i srećniji život svakog pojedinca.