Da je korupcija veliki problem nije sporno ni za aktuelnu vladu. U svom ekspozeu pre izbora sadašnji predsednik vlade je istakao i korupciju kao jednu od ključnih tema. Kako je ista politička struktura na vlasti 12 godina, onda je Vučević izvesno mislio na zadatke buduće vlade da suzbije sistemsku korupciju koja proističe iz političkih struktura koje i formiraju vladu koju treba da predvodi.
U analizi korupcije najčešće se govori o nekom konkretnom slučaju, i to je veoma dobar pristup. Ako se, naravno, dublje i preciznije analizira. Ovim tekstom, međutim, želim da skrenem pažnju na sistemske paradokse koje imamo, a koji su idealni za postojanje sistemske korupcije.
Srbija ima sve potrebne državne organe, komisije, agencije, kancelarije, institucije, ukratko ceo institucionalni okvir koji je potreban za sprečavanje korupcije. U najvećem broju slučajeva zakonska i podzakonska regulativa koja uređuje postupke i rad svih tih organa i tela je dobra. Mogla bi, naravno, da bude i bolja, ali u osnovi to je sve dovoljno dobro za sprečavanje korupcije.
Rezultat je veoma loš. Kako je to moguće? U osnovi – tako što se eliminiše fer tržišna konkurencija.
U prethodnih pet godina (otprilike) samo jedna trećina svih poslova u kojima je država (u najširem smislu te reči) kupac (naručilac usluga, investitor) obavlja se u predviđenom sistemu kontrole trošenja državnih para. Obim poslova koji su sprovedeni potpuno mimo predviđenih institucija i procedura kontrole je 8,4 milijarde evra.
Sve je to takođe urađeno po zakonu. Država donese poseban zakon kojim apsolutno obesmisli sve postojeće institucije i procedure koje služe sprečavanju korupcije, i propiše da je po tom posebnom zakonu direktna pogodba dozvoljena i da se svi propisi o javnim nabavkama na te poslove neće primenjivati. Isto se postiže i bilateralnim ugovorima, takođe ratifikovanim u formi zakona, sa drugim državama ili međunarodnim institucijama.
Naravno, u nekom trenutku ukupan pritisak da se taj posebni zakon stavi van snage bude dovoljno veliki i onda on bude ukinut. Međutim, nedugo zatim donese se novi posebni zakon koji na potpuno isti način isključuje sve mehanizme kontrole i sprečavanja korupcije za buduća zaduživanja od oko 17 milijardi evra.
Drugi postupak eliminacije fer tržišne utakmice događa se u procedurama koje se odvijaju u okviru redovne kontrole trošenja državnih para, ali u neformalnim odnosima koji prethode samoj proceduri. Unapred se zna ko će dobiti tender. I to do te mere da sada već u većini tendera uopšte i nema drugog ponuđača. Dakle i ono što ide kroz proceduru i institucije nadležne za sprečavanje korupcije, prethodnim je radnjama obezbeđeno da bude koruptivno, pa se tako u više od 50% slučajevima na tenderima javlja samo jedan ponuđač.
Primer iz prakse kako se to postiže (bez imena, pošto nemam ovlašćenje da o tome govorim javno): javi se stvarni privrednik u jednom našem većem gradu na tender. Pozove ga lično najveći kriminalac i kaže mu da odustane. Privrednik kaže da ne može da odustane. Privrednika ispred ulaza sačeka muškarac sa bejzbol palicom i tako ga izudara da čovek završi u bolnici. Privrednik naravno poznaje barem polovinu urednika medija iz svog grada i isto toliko ljudi iz vrha tužilačke organizacije i policije. Niko nije objavio vest o tome i ništa se nije dogodilo iako je bolnica po službenoj dužnosti prijavila slučaj. Epilog – kriminalac je pozvao privrednika i rekao mu da mu je sada zabranjeno da se javlja na bilo koji tender u tom gradu.
Imamo sistem u kome se donese propis da propisi ne važe, imamo eliminaciju konkurencije u postupcima koji idu po redovnim procedurama (naravno, nije uvek bejzbol palica, može da se pošalje i finansijska policija, poreski organi i sl.) i imamo nedopustivo veliki broj kadrova u svim vrstama nadzornih organa koji suštinski štite korupciju. Zato za korupciju u Srbiji kažemo da je sistemska.
Da bi to sve funkcionisalo, iza svega toga mora stajati neka "duboka država" u Srbiji. Nacionalno, to svakako mogu biti i ljudi koji nisu ni Srbi ni naši državljani, ali najvažniji deo moraju činiti visokopozicionirani ljudi koji sprovode svoju agendu, a ne politiku Srbije.
Nama je borba protiv korupcije važna i zbog para, naravno, ali i zbog pravde i uspostavljanja elementarnog morala u društvu, bez čega nema uspešne zaštite nacionalnih interesa.