Kako voditi dijalog da li prihvatiti ili ne eksploataciju litijuma

Pripadam grupi ljudi koji su protiv eksploatacije litijuma u Srbiji.

Razumem da organizacije sugrađana kojih se to najviše tiče zato što žive u delu Srbije u kome bi se kopao litijum, koje su protiv, suštinski ne veruju nikome – ni investitoru, ni vlasti, ni opoziciji. Ima dobrih razloga za takav njihov stav.

Ne mislim da je moguće izbeći raspravu o tome da li će se početi sa eksploatacijom ili neće.

Ideja "nema o čemu da se razgovora" vidi rizik u tome da se "Rio Tintu" i/ili vladi da uopšte šansa za iznošenjem argumenata u korist eksploatacije, ali zanemaruje mnogo veći rizik ako se razgovor odbije.

Ako se razgovor odbije, prelazi se isključivo na defanzivu. I kao što znamo, koliko god odbrana bila dobra, na kraju se primi gol. Kakva god tvrđava bila, na kraju popusti.

Ovaj tekst govori o tome kako svrsishodno, i što je moguće sigurnije, voditi dijalog o tome da li prihvatiti ili ne eksploataciju litijuma u Srbiji. Ako dijaloga uopšte bude.

1. Osnovno je pitanje da li bi eksploatacija litijuma ugrozila, bitno ugrozila, zdravlje ljudi. Izvedeno je pitanje kolika bi bila ekonomska korist za Srbiju.

Ako je štetno po zdravlje, nema o čemu dalje da se razgovora, pošto zdravlje ljudi nema cenu i nije na prodaju.

2. To znači da mora biti zabranjeno i investitoru i vlasti da govore o ekonomskim/finansijskim mogućim efektima investicije u periodu u kome se razmatra uticaj investicije i planirane eksploatacije na životnu sredinu, a time i na zdravlje ljudi, zato što time manipulišu emocijama građana i čine ih manje usredsređenim na ključno pitanje zdravlja.

Nije dozvoljeno govoriti ni o milionima, ni o milijardama, ni o procentima pretpostavljenog rasta BDP-a, dok se prethodno pitanje u vezi zdravlja ne raspravi. Ako investitor i/ili vlast nisu spremni da to prihvate i poštuju, onda je jasno da nešto u pogledu zaštite životne sredine nije kako treba i dalji razgovor se prekida.

3. Rasprava se mora voditi u više faza, sa jednakom medijskom zastupljenošću i onih koji su za i onih koji su protiv kopanju litijuma. RTS se mora obavezati da će, što se Javnog servisa tiče, to obezbediti u svojim programima.

U prvoj fazi investitor iznosi svoje argumente, pa zatim vlada svoje mišljenje o tome.

Zatim se svi materijali dostavljaju grupaciji koja je protiv, sa mišljenjem vlade, i oni formiraju svoj stručni tim koji mora imati dovoljno vremena za iznošenje odgovora na iznete tvrdnje investitora.

Obe argumentacije moraju imati istu pokrivenost na Javnom servisu.

Nakon što su neometano iznete obe argumentacije, dalja rasprava se vodi oko spornih pitanja. I tu se prelazi na dijalog stručnjaka obe strane. Dobro bi bilo opet u organizaciji SANU, ali sada u tri dana, tako da bude sasvim dovoljno vremena.

4. Ako rasprava pokaže da, što se dokumenta tiče, postoji mogućnost da zdravlje ljudi ne bude bitno narušeno, onda je investitor dužan da o svom trošku odvede stručnjake koje je izabrala grupacija koja je protiv eksploatacije na lokaciju gde je ta metodologija već primenjena – kako bi se oni, uzimanjem uzoraka na terenu, mogli uveriti u bezbednost eksploatacije.

5. Ako i ta faza bude relativno zadovoljavajuća, investitor se mora obavezati, pre prelaska na raspravu o ekonomskim pitanjima, da će sa po 2 milijarde dolara u juanima u korist države Srbije i lokalnih zajednica ( 2 Srbiji + 2 gradovima odnosno opštinama) garantovati da štetnih emisija u desetogodišnjem periodu eksploatacije neće biti.

Iznos je veliki, ali pošto investitor tvrdi da je sve bezbedno po zdravlje ljudi, onda on zna da neće ni nastupiti uslov pod kojim bi mogao da ostane bez tih para, pa nema veze koliki je iznos.

Kako se ne bi moglo reći da ne može investitor da zarobi toliki novac na deset godina zato što novac ima cenu, obaveza investitora bi se izvršila tako što bi kupili desetogodišnje obveznice Kine i deponovali ih u korist Srbije i lokalnih samouprava u neku od pet najvećih kineskih banaka. A za to vreme bi investitor naplaćivao kupone na ime kamate kao prinos na uloženi novac.

Zašto kineske? Zato što je veći rizik od litijuma verovati u zapadni finansijski sistem. Juan je najstabilnija valuta na svetu, kineske banke su najbolje na svetu, mogućnost da Kina zbog ucene ne isplati Srbiji ono što bi nam pripadalo ne postoji.

6. Otuda razgovor treba početi od ovih četiri milijarde dolara.

Ako "Rio Tinto" nije spreman da značajnom količinom novca garantuje bezbednost, onda nema o čemu da se razgovara.

7. Kada se završi ovaj ciklus razgovora, onda se prelazi na ekonomski deo po istoj metodologiji, ali sada između vlade i građana.

8. Jedan od važnih uslova za razumevanje celine je mogućnost celokupne javnosti da tačno zna, potvrđeno i od strane investitora, kakve su i kolike eventualno već preuzete obaveze Srbije.

Vlast je dužna da o tome obavesti javnost, a investitor mora imati mogućnost da na našem javnom servisu kaže da li je saglasan sa iznetim tvrdnjama vlasti ili ima drugačiju argumentaciju.

Nakon toga predstavnici onih koji su protiv eksploatacije moraju takođe imati mogućnost na da Javnom servisu iznesu svoje stavove o istim pitanjima.

Mislim da je bolje prema investitoru i vlastima izneti ovakav, ili sličan predlog za razgovor, kao "uzmi ili ostavi", nego insistirati na tome da "nema razgovora". Zato što je ovo predlog ozbiljnog dijaloga, pa ako im to nije prihvatljivo, onda zaista nema druge nego da se odmere snage. U kom slučaju je šteta za Srbiju velika, a odgovornost vlasti isključiva.