Učešće i istupanja na Samitu Rusija-Afrika održanom 28. jula ove godine i podrška koju je, zajedno sa predsednikom Malija Asimijem Goitom, pružio pučistima u Nigeru, lansirali su u medijsku orbitu predsednika Burkine Faso, Ibrahima Traorea (35), oficira koji je takođe došao na vlast pučem 30. septembra 2022. Mladi i harizmatični političar je, zbog svoje hrabrosti i rešenosti da se razračuna sa zapadnom, pre svega francuskom neokolonijalnom eksploatacijom resursa i stanovništva svoje zemlje, mnoge podsetio na revolucionara Tomu Sankaru, prozvanog i "afrički Če Gevara", koji je, takođe posle vojnog puča, bio predsednik Burkine Faso od 1983. do 1987. godine.
Prezime Traore budi sećanje na dugogodišnjeg predsednika Malija Musu Traorea (vladao od 1968. do 1992), ali i na niz drugih javnih ličnosti sa tim prezimenom iz Malija, Burkine Faso, Obale Slonovače, Gvineje, Senegala i još nekih afričkih zemalja. Radi se zapravo o prezimenu iz naroda Mandingo i u manjoj meri još nekih naroda iz šire grupe Mande iz Zapadne Afrike. Rasprostranjenost ovog prezimena u više država posledica je kolonijalne prošlosti i podele koju su kolonizatori iscrtali prema vlastitim potrebama i nahođenjima, granicama često povlačenim pravolinijski. Te podele i neprirodne granice su, nakon povlačenja kolonijalnih vlasti, dovodile do sukoba novonastalih država.
Iako su danas u međusobno dobrim odnosima, udružene u borbi protiv neokolonijalne politike Francuske, Mali i Burkina Faso su, upravo kao deo kolonijalnog nasleđa, imale ozbiljan pogranični spor, koji je izazvao dva rata - 1974. i 1985. U rešavanje spora je uključena i najviša sudska instanca UN, Međunarodni sud pravde (MSP), koji je slučaj okončao presudom od 22. decembra 1986. godine.
Sud je presudu doneo polazeći od saglasnosti Burkine Faso i Malija da rešenje spora mora da bude "zasnovano naročito na poštovanju načela nedodirljivosti granica nasleđenih od kolonizacije", načela koje je prihvatila Organizacija afričkog jedinstva, istakavši u rezoluciji usvojenoj u Kairu 1964. godine, da se sve njene države članice "obavezuju da poštuju granice koje su postojale u trenutku kada su stekle nezavisnost".
Reč je zapravo o načelu uti possidetis iuris (koje koren vuče iz pravila rimskog privatnog prava "uti possidetis ita possideatis" – "ono što držiš nastavi da držiš"), koje je međunarodno pravo preuzelo i primenilo na zadržavanje kolonijalnih granica tokom dekolonizacije u Latinskoj Americi, još u XIX veku. Samo nekoliko godina nakon donošenja presude MSP, otpočinje proces nasilne secesije Slovenije i Hrvatske.
Desetak dana pre početka Mirovne konferencije o Jugoslaviji, koja će se održavati u Hagu pod predsedavanjem lorda Karingtona, predsednik Srbije Slobodan Milošević se sastaje 29. januara 1991. u Parizu sa francuskim predsednikom Fransoa Miteranom, koji mu je rekao da je srpska pozicija teška, jer Srbija i srpski narod ne uživaju naklonost Zapada i jer je već stvorena po Srbe nepovoljna medijska slika, ali da je pravo na srpskoj strani. Ponudio je da predloži da se formira konsultativno pravno telo koje bi pomagalo Mirovnoj konferenciji i da bi se postarao da na čelu tog tela bude njegov blizak saradnik i prijatelj, negdašnji ministar pravde, a sada predsednik Ustavnog saveta Francuske, profesor Rober Badenter. Zahvaljujući takvom telu, pravo, koje je na srpskoj strani, dobilo bi na značaju na Mirovnoj konferenciji.
Milošević je na to pristao, jer zaista pravo je bilo na našoj strani, a Miteranov predlog je delovao iskreno.
I oformljena je Arbitražna komisija Mirovne konferencije za Jugoslaviju, poznatija kao Badenterova komisija, koja je odigrala upravo suprotnu ulogu od one koju je predsednik Miteran najavio. Navedeno načelo koje je Međunarodni sud pravde primenio u slučaju Burkina Faso/Mali, načelo uti possidetis juris, Badentderova komisija će primeniti na jugoslovenski slučaj, na štetu srpskog naroda, prebacivši ga iz kolonijalnog konteksta u kontekst nelegalne secesije delova suverene i međunarodno priznate države, na koju svakako jedan takav pravni koncept ne može biti primenjen, u skladu sa načelom da "iz neprava ne može nastati pravo" ("ex iniuria ius non oritur").
Jer kako je u svojoj knjizi o pravu naroda na samoopredeljenje iz 1995. godine s pravom konstatovao italijanski profesor Antonio Kaseze, koji će u jednom periodu biti predsednik Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju (čiji će stavovi biti suprotni stavovima naučnika Kasezea), "po međunarodnom pravu, šest jugoslovenskih republika nisu imale pravo na spoljno samoopredeljenje (tj. secesiju, B.M.R.). Uz to, takvo pravo nije bilo proklamovano ni u jugoslovenskom Ustavu. … Jugoslovenski Ustav ne sadrži odredbe koje bi pružale pravo na otcepljenje šest republika koje čine Jugoslaviju. Osim toga, član 5. stav 3. predviđa da se 'granica SFRJ ne može menjati bez saglasnosti svih republika i autonomnih pokrajina'."
Međutim, Badenterova komisija nelegalnost secesije bivših jugoslovenskih republika ne uzima u obzir, već u svom Mišljenju broj 1, od 29. novembra 1991, konstatuje da je SFRJ "u procesu raspada". A odgovarajući na pitanje koje su postavili predstavnici Srbije "mogu li se unutrašnje granice između Srbije i Hrvatske i između BiH i Srbije smatrati granicima u smislu međunarodnog prava", Badenterova komisija je u svom Mišljenju broj 3. od 11. januara 1992. godine konstatovala da se te granice "ne mogu menjati, osim uz slobodno postignut dogovor" i da "osim ako nije drugačije dogovoreno, bivše (unutrašnje) granice postaju granice zaštićene međunarodnim pravom."
Konstataciju da bivše granice postaju zaštićene međunarodnim pravom Badenterova komisija je pravdala primenom načela uti possidetis juris, citirajući delimično presudu MSP iz slučaja Burkina Faso/Mali: "Ovaj zaključak proizlazi iz principa poštovanja teritorijalnog status-a quo i, posebno, iz principa uti possidetis. Uti possidetis, iako je prvobitno primenjen u rešavanju pitanja dekolonizacije u Americi i Africi, danas je priznat kao opšti princip, kao što je naveo MSP u presudi od 22. decembra 1986. u slučaju između Burkine Faso i Malija: 'Ovaj princip, međutim, nema karakter posebnog pravila, svojstvenog određenom sistemu međunarodnog prava. On predstavlja opšti princip, logički vezan za fenomen sticanja nezavisnosti, gde god da se pojavi. Njegov očigledan cilj je da spreči da nezavisnost i stabilnost novih država budu ugroženi bratoubilačkim borbama koje proističu iz sporova oko granica'."
Međutim, ovde se radi o manipulaciji Badenterove komisije delimičnim citatom presude MSP, koji, iako je pokušao da u maksimalnoj meri proširi domašaj načela uti possidetis juris i iako ga je izvukao ne samo iz izvornog latinoametričkog već i iz afričkog prostornog konteksta (proglasivši ga ne za praksu iz koje se rađa običajno pravilo, nego za već uspostavljeno pravilo, čiji je domašaj opšti i nije ograničen samo na Južnu Ameriku i Afriku), nije to načelo izvukao iz njegovog suštinskog, kolonijalnog konteksta.
Na to jasno ukazuje deo pasusa presude MSP koji prethodi citiranom pasažu, a koji Badenterova komisija nije navela, kao i nastavak poslednje citirane rečenice koji glasi "nakon povlačenja upravljačke sile", a pod "upravljačkom silom" se misli na kolonijalnu metropolu. U istoj presudi, Sud je konstatovao:
"Ovaj princip ima za cilj, pre svega, da obezbedi poštovanje teritorijalnih granica u trenutku sticanja nezavisnosti. Ove teritorijalne granice mogu biti samo razgraničenja između administrativnih podela ili kolonija, koje sve potpadaju pod isti suverenitet. U ovoj hipotezi, primena principa uti possidetis podrazumeva transformaciju administrativnih granica u međunarodne granice u pravom smislu reči. (…) Kao princip koji diže na nivo međunarodnih granica stare administrativne granice uspostavljene tokom kolonijalne ere, uti possidetis je stoga opšti princip koji je nužno povezan sa dekolonizacijom gde god da se ona dogodi."
Pored navedenog "potkresivanja" citata iz presude MSP na način koji bi trebalo da pogrešno prikaže da je taj sud konstatovao važenje načela uti possidetis juris i van kolonijalnog konteksta kome pripada, Badenterova komisija se u Mišljenju broj 3 poslužila i "potkresivanjem" citata člana 5. Ustava SFRJ, citirajući samo njegove stavove 2. i 4, koji joj odgovaraju, ali ne i stavove 1. i 2, koji joj ne odgovaraju. Badenterova komisija naime kaže u Mišljenju broj 3: "Ovaj princip (uti possidetis juris, B.M.R.) se utoliko lakše primenjuje na republiku, jer je drugim i četvrtim stavom člana 5. Ustava SFRJ propisano da se teritorije i granice republika ne mogu menjati bez njihove saglasnosti."
Međutim, član 5, Ustava SFRJ je glasio: "Teritorija SFRJ je jedinstvena i sačinjavaju je teritorije socijalističkih republika. Teritorija republike ne može se menjati bez pristanka republike, a teritorija autonomne pokrajine — ni bez pristanka autonomne pokrajine. Granica SFRJ ne može se menjati bez saglasnosti svih republika i autonomnih pokrajina. Granica između republika može se menjati samo na osnovu njihovog sporazuma, a ako se radi o granici autonomne pokrajine - i na osnovu njene saglasnosti."
Kada se stavovi 2. i 4. citiranog člana, na koje se Badenterova komisija pozvala, a koji ne dozvoljavaju promene teritorija i granica republika bez njihove saglasnosti, stave u kontekst stavova 1. i 3, koji garantuju jedinstvo teritorije SFRJ i dozvoljavaju promenu granica SFRJ, a to znači i izlazak neke od republika iz Federacije, samo uz saglasnost svih republika i pokrajina, koje u konkretnom slučaju nije bilo, dolazimo do toga da se u odsustvu saglasnosti svih republika i pokrajina da neka od njih izađe iz SFRJ, o promeni granica može govoriti samo kao o dešavanju u okviru SFRJ (što i jeste smisao ustavnih odredbi o kojima je reč, koje su i primenjivane u praksi prilikom nekih sitnijih korekcija republičkih granica u okviru SFRJ).
Poznato je da je, iako sam nije bio član Badenterove komisije, međunarodnopravna pitanja za njene potrebe obrađivao pariski profesor Alen Pele, čovek koji će koju godinu kasnije postati advokat BiH u postupku pred MSP protiv Srbije (i Crne Gore) u vezi sa primenom Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida.
Ubrzo posle donošenja Mišljenja broj 3 Badenterove komisije, Pele je 1992. za potrebe Ministarstva za međunarodne odnose Kvebeka sačinio izveštaj "Teritorijalni integritet Kvebeka u slučaju sticanja suverenosti", koji su uz njega potpisala još četiri istaknuta međunarodna pravnika (Tomas Frank, Rozalin Hikins, Malkolm Šo i Kristijan Tomušat). U tom izveštaju je navedeno:
"Iako je primenjena u veoma različitim okolnostima i, u izvesnoj meri, uživala sankciju jurisprudencije, doktrina je dugo oklevala da posmatra uti possidetiskao univerzalno primenljiv princip koji bi se mogao potvrditi van konteksta dekolonizacije. Više ne može biti bilo kakve sumnje danas."
Nakon pozivanja na presudu MSP u slučaju Burkine Faso protiv Malija i citata iz nje, u ovom izveštaju je dalje konstatovano: "Ipak zbog brojnih aluzija koje je Sud izneo na specifičan problem dekolonizacije, i zbog samog predmeta spora, ostala je izvesna sumnja u primenjivost principa van kolonijalnih okvira. To se ne može reći za Mišljenje br. 3 koje je doneo Arbitražni komitet o Jugoslaviji 11. januara 1992. godine." I dalje je citirana tvrdnja iz Mišljenja broj 3 Badenterove komisije o tome da je načelo uti possidetisjuris načelo opšteg karaktera koje važi i van kolonijalnog konteksta, uključujući i situaciju koja je nastala rastakanjem SFRJ.
Dakle isti autor, Alen Pele, najpre u Mišljenju broj 3 Badenterove komisije, koristeći se abuzivno selektivnim citiranjem, konstatuje da je MSP u presudi u sporu Mali/Burkina Faso konstatovao da je načelo uti possidetisjuris primenjivo i van konteksta dekolonizacije, da bi samo koji mesec kasnije u izveštaju pisanom za vlasti Kvebeka konstatovao da je nakon te presude MSP ostala sumnja u pogledu primenjivosti tog načela van kolonijalnog konteksta, ali je takvu sumnju otklonilo upravo Mišljenje broj 3 Badenterove komisije. Radi se dakle o začaranom krugu očigledno svesne manipulacije.
Tako je, dakle, jedno u osnovi nepravedno načelo, koje u suštini predstavlja davanje prednosti manjem zlu (očuvanju nepravednih i neprirodnih granica iz kolonijalnog doba) u odnosu na veće zlo (sukobe u cilju korigovanja tog nepravednog i neprirodnog kolonijalnog nasleđa), preseljeno, za potrebe rastakanja SFRJ na način koji su zacrtale zapadne sile, iz konteksta dekolonizacije u kontekst nasilne protivpravne secesije. Čime je na simboličan način pokazano da i nas Zapad smatra samo objektom svojih neokolonijalnih ambicija.