Teo Zomer, ili kratka pripovest o prirodi nemačke demokratije

Pouzdani podaci govore da je tokom 78 dana NATO agresije na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju, bačeno ili ispaljeno oko 415.000 projektila, ukupno teških oko 22.000 tona.

Municija sa osiromašenim uranijumom upotrebljena je u više od sto NATO udara po srpskim ciljevima.

Prema podacima ovog vojnog saveza, na Srbiju je ispaljeno 31.000 uranijumskih projektila, dok ruski izvori pominju oko 90.000. 

Broj obolelih porastao za 18,4 odsto 

Najčešće mete nalazile su se na području Uroševca, Prizrena, Đakovice i još nekih mesta na Kosovu i Metohiji, gde je naša vojska, uprkos vazdušnim udarima, uspešno odbijala kopnene napade NATO bašibozuka iz Albanije.

Kada je agresija na Srbiju okončana, u javnosti je odmah počelo da se postavlja pitanje opasnosti po zdravlje koja vreba od uranijuma iz pomenutih NATO projektila.

Prema podacima Instituta za javno zdravlje Srbije "Milan Jovanović Batut", od 2000. do 2020. godine u Srbiji je ukupan broj obolelih od malignih tumora povećan za 18,4 odsto. Prema istom izvoru, do 2040. godine, ovaj broj biće uvećan za još 17 odsto.

Iako je od NATO bombardovanja prošlo četvrt veka, Srbija, po svom starom "dobrom" običaju, nije učinila sistemski napor da do kraja istera na čistac pitanje uticaja osiromašenog uranijuma iz NATO projektila na zdravlje sopstvenog stanovništva. 

Da li je osiromašeni uranijum kancerogen? 

Odgovarajući na novinarsko pitanje redakcije "Danasa", institut "Batut" je, kao razloge povećanja broja obolelih od malignih tumora, naveo rast broja stanovnika, što teško da ima veze sa Srbijom, pa ni sa njenom južnom pokrajinom, starenje populacije i određene faktore povezane sa, kako je doslovno navedeno, "socijalnim i ekonomskim razvojem društva".

Ipak, prema institutu "Batut", posledice kontaminacije osiromašenim uranijumom nastaju zbog radijacionog i hemijskog toksičnog dejstva čestica koje se deponuju u tkivima ljudi udisanjem ili ishranom i na taj način izazivaju rane ili odložene zdravstvene efekte.

"Zdravstveni efekti nastaju zbog radijacionog i hemijskog toksičnog dejstva čestica osiromašenog uranijuma koje se deponuju u tkivima posle inhalacije, ingestije ili unosa kroz oštećenu kožu ili sluzokožu", navedeno je u "Batutovom" odgovoru beogradskom dnevniku.

Jedan od sagovornika pomenutog beogradskog dnevnog lista na ovu temu požurio je da istakne da osiromašeni uranijum uopšte nije kancerogen, odnosno da je prema klasifikaciji Međunarodne agencije za izučavanje tumora svrstan u treću grupu, u kojoj su pobrojane neklasifikovane materije u pogledu kancerogenosti.

Iako zvaničnici NATO saveza poriču povezanost osiromašenog uranijuma sa povećanjem broja obolelih od zloćudnih tumora, italijanski vojnici oboleli od tumora nakon NATO misija u Bosni i Hercegovini i Srbiji, na Kosovu i Metohiji, od svoje države su uspeli da naplate obeštećenja u iznosu od 300.000 do milion i po evra.

Sud u Velikoj Britaniji je 2004. godine prvi put zvanično potvrdio da su bolest i telesne deformacije vojnog veterana, koji je služio na Kosovu i Metohiji, uzrokovane osiromašenim uranijumom.

Ohrabreni ovim odlukama, oko 3.500 ljudi iz Srbije, među kojima ima i Albanaca sa Kosova i Metohije odlučilo je da tuži NATO. Isto je učinilo oko 2.000 ljudi iz Republike Srpske koji su angažovali italijanskog advokata Anđela Fjore Tartalju koji je zastupao obolele italijanske vojnike. NATO je, naime, sredinom devedesetih godina prošlog veka na položaje Vojske Republike Srpske bacio 1.026 bombi, ukupne težine preko 10.000 tona.

Ovo je opšti okvir zdravstvenog i ekološkog nasleđa NATO agresije na Srbiju koji je našoj javnosti manje-više poznat. 

Uvod u nemački paradoks 

Za razliku od Italije i Velike Britanije, čiji su sudovi, ako ništa drugo, utvrdili da su se njihovi vojnici razboljevali zbog izloženosti osiromašenom uranijumu, Nemačka je učinila sve, čak i preko granica razuma, kako bi zadržala tradiciju svog istorijskog odnosa prema Srbima na Balkanu.

Na ovom mestu, zapravo, počinje naša priča.

U Nemačkoj postoji novinarska "Nagrada slobode". Dodeljuje je duvanska kompanija "Remtsma" (Reemtsma). Kako u knjizi "Kupljeni novinari" beleži Udo Ulfkote, koja je nedavno objavljena i u prevodu na srpski jezik, posredi je užasan cinizam: reč je o firmi čiji proizvodi potrošača čine zavisnim, dakle manje slobodnim.

Ključna osoba u žiriju pomenute nagrade bio je Teo Zomer (1930 – 2022), bivši urednik i novinar "Cajta", ranije osuđen zbog poreskih malverzacija.

Zomer je bio jedan od "stručnjaka" za izveštavanje o ratnim operacijama NATO pakta. Kako Ulfkote svedoči, Zomer je redovno pokušavao da opravda svaku američku vojnu agresiju.

Početkom 2001. godine, kada su se pojavili prvi izveštaji o štetnosti upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom protiv Srbije, tadašnji nemački ministar odbrane Rudolf Šarping osnovao je "komisiju eksperata" koja je trebalo da ispita ozbiljnost ovih tvrdnji.

Pogađate, na čelu te komisije našao se Teo Zomer koji je tada uživao poverenje ministra Šarpinga, budući da je na početku svoje karijere radio u nemačkom Ministarstvu odbrane.

Posle je dogurao čak do člana komisije koja je trebalo da razradi plan odbrane Nemačke.

Šarpingova komisija, na čelu sa Zomerom, ekspresno je utvrdila da osiromašeni uranijum u Srbiji nema štetnih posledica po zdravlje ljudi.

Zomerovu komisiju činilo je 13 oficira Bundesvera i još jedan "alfa novinar", Nikolas Buse iz "Frankfurter algemajne cajtunga", takođe istaknuti apologeta vojnih akcija NATO saveza i američke politike. 

Zlatni krst nemačke časti

Ulfkote beleži da je Zomer požurio da u "Cajtu" objavi ovu radosnu vest: "Blamaža onih koji su nepotrebno alarmirali javnost."

Time je Nemačka pred javnošću formalno skinula veliku bedu sa sebe, a Zomeru je 2002. godine dodeljen "Zlatni krst časti".

Uzalud su neki članovi Bundestaga protestovali i mahali pismom tamošnjeg Ministarstva odbrane od 21. jula 1999. godine kojim su nemački vojnici na Kosovu i Metohiji upozoravani da budu veoma oprezni ukoliko dođu u dodir sa NATO municijom i zemljištem koje je kontaminirano osiromašenim uranijumom.

U pomenutom pismu doslovno je navedeno da se nemački vojnici naročito upozoravaju da ne diraju kontaminirano zemljište, jer sitne čestice prašine kontaminirane uranijumom imaju štetna radiološka i otrovna dejstva.

Štaviše, uprkos mišljenju svojih 13 oficira iz Zomerove komisije, Bundesver je već sledeće godine izdao novo interno uputstvo kojim se vojnom osoblju skreće pažnja na opasnosti koje prete od municije sa osiromašenim uranijumom i preporučuju mere zaštite.

U tom internom vojnom izveštaju decidno se govori i o radiološki štetnim posledicama upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom na Kosovu.

Nemačkim vojnicima tim internim dokumentom preporučeno je da nose zaštitna odela koja ih štite od otrovnih hemijskih supstanci, da ne diraju municiju i da im se podele aparati koji mere intenzitet radijacije.

Situacija je dovedena do apsurda.

Sa jedne strane, komisija novinara Tea Zomera, sačinjena pretežno od oficira, utvrdila je da nikakve opasnosti po ljude od osiromašenog uranijuma iz NATO municije nema, a sam Bundesver u najmanje dva interna dokumenta navodi da takva opasnost i te kako postoji, preporučujući mere stroge zaštite.

Ali… 

Internim vojnim dokumentima, kako navodi Udo Ulfkote, nemačkim vojnicima, koji eventualno obole nakon dodira sa municijom ili zemljištem kontaminiranim osiromašenim uranijumom, jasno je saopšteno da, ipak, neće moći da se nadaju finansijskoj nadoknadi od države, budući da je Zomerova komisija javno utvrdila suprotno.

Neko ko slepo i do kraja veruje u zapadne vrednosti ovo ne može ni da zamisli, a to se, ipak, dešava i to ne u nekoj "despotiji", nego u zemlji za koju su mnogi ovde poslednjih decenija zaista pomislili da je primer uređenosti i demokratičnosti, pritom sa demokratski korigovanim geopolitičkim vektorima, što se pokazalo kao naivno i glupo. 

Poruka buljubaše Nikole Arsenijevića

Nakon što sam pročitao knjigu "Kupljeni novinari" Uda Ulfkota, a predočeni cinizam u vezi sa osiromašenim uranijumom, kojim se, javno, u Nemačkoj tvrdi jedno, a tajno nešto sasvim drugo, samo je kap u moru medijske korupcije i medijskih manipulacija na Zapadu, uzeo sam, kao neku vrstu književnog digestiva, ponovo u ruke "Memoare" prote Mateje.

Ne zbog ukupnog političkog iskustva sa "Švabama" protinog oca, kneza Alekse, i njegove poznate namere da ide od manastira do manastira kako bi svakom kaluđeru i popu rekao da zapišu da više niko ko je Srbin Nemcu ne veruje, već zbog manje poznatih reči valjevskog buljubaše Nikole Arsenijevića, koje je prota takođe zabeležio, nakon što je Arsenijević video austrijskog cara u Feneku zajedno sa knezom Aleksom:

"A nuto g', kneže, Bog i duša, kakve su mu noge tanke, ne ima ni čarapa u čizmama, no gole noge, a mi se uzdamo da i nas ođene, a i on bos ide."