U proleće prošle godine, u Sijanu sam upoznao Jang Gaođijana. Kopajući bunar 1974. godine, zajedno sa nekolicinom zemljaka, Jang je, nehotice, otkrio ratnike od terakote.
Ostalo je istorija svetske arheologije.
Jang mi je poverio, parafraziram, da je on seljak kog je inercija života gurnula ka arheologiji. Danas, kao da je Hajnrih Šliman u Troji ili Mikeni, Jang sedi i potpisuje monografije čije je prve reči ispisao svojim krampom.
Zahvaljujući tom Jangovom krampu, koji je tražio samo vodu, danas znamo da je više od 8.000 nepomičnih oficira i vojnika, 130 kočija sa 520 konja i oko 150 ratnih konja, uz poslugu, igrače, činovnike, ptice i ostale životinje, punih 2.200 godina, dakle vrlo strpljivo, i koliko do juče, čuvalo još uvek neotvorenu grobnicu Ćin Šihuanga, prvog kineskog vladara – ujedinitelja.
Nasleđe pod plaštom tajnovitosti
Kinezi kažu da grobnicu prvog ujedinitelja Kine i osnivača dinastije Ćin nisu otvorili zbog toga što još uvek ne raspolažu tehnologijama koje bi, pretpostavljaju, bile potrebne da artefakti iz nje budu sačuvani.
U vezi sa grobnicom Ćin Šihuanga ispredaju se, stoga, čitave urbane legende.
Jedna od njih kaže da je u blizini grobnice, koja nije tek jedna prostorija već ogroman kompleks, zabeleženo povećano prisustvo žive. Ide se dotle da se pretpostavlja da oko mesta na kom počiva imperator postoji opkop pun tog tečnog metala, što bi bila scena dostojna filmova o Indijani Džonsu.
Drugi smatraju da su pogrebne odaje kompleksa, koji se proteže kilometrima u širinu i dužinu, pun drevnih zamki koje upokojenom imperatoru treba da obezbede večni mir i spokoj.
Postoji, međutim, čitav niz činjenica na kojima su ovakve pretpostavke zasnovane, a koje zaista svedoče da ni najsavremenije tehnologije, ponekad, ne obezbeđuju potpuno očuvanje pronađenih artefakata.
Kada su otkopali prve ratnike od terakote, naime, boje na njima još uvek su bile vidljive. Ali, iščezle su vrlo brzo u dodiru sa vazduhom, pa danas sve figure imaju istovetnu boju zemlje od koje su napravljene.
Ni najsavremenija tehnologija prezervacije i konzervacije iz 20. stoleća, naprosto, nije mogla u potpunosti da sačuva skulpture u stanju u kom su bile pronađene.
U okolini Sijana posetio sam, takođe neotvorenu, grobnicu jedine kineske imperatorke Vu Cetijen, kao i budistički manastir Famen, za koji se veruje da čuva ostatke budinog prsta.
Tajna budinog prsta
Dok je kilometrima dugačka grobnica Vu Cetijen širila oko sebe posebnu izmaglicu misterije, jer je, za sada, moguće hodati samo iznad nje, po posebno uređenoj stazi, budin prst, neko je pomenuo palac, poput ratnika od terkote, predstavlja plod arheološkog pronalaska u provinciji Šaansi.
Pronađen je 1987. godine, zajedno sa još tri budističke relikvije. Budina kost bila u najmanjoj od osam kutija načinjenih od sandalovine, srebra, zlata i žada koje su bile jedna u drugoj.
Mnogi smatraju da se s pravom veruje da je posredi kost bude Sidarti Gautame.
Moderna Kina svom istorijskom i kulturnom nasleđu, ne skidajući sa njega diskretni veo tajnovitosti i misterije, danas udahnjuje novi smisao i život, kako bi predstavila svoj višemilenijumski državni i civilizacijski kontinuitet, ali i duh tolerancije čiju inspiraciju pronalazi u epohi dinastije Tang.
Vratimo se, stoga, večnoj straži od terakote u Sijanu.
Nakon Perioda zaraćenih država...
Ove godine, u kojoj se obeležava pola veka jednog od najznačajnijih arheoloških pronalazaka u istoriji, možemo reći da hiljade ratnika od pečene gline više ne čuvaju samo zapečaćenu grobnicu prvog kineskog imperatora Ćin Šihuanga i njega samog u zagrobnom životu, već su, pomenutim otkrićem, stupili na simboličku stražu "jedne Kine".
Osim što su svetska senzacija u oblasti arheologije, dakle i kulture, ratnici od terakote su, istovremeno, snažan simbol kineskog jedinstva i kineske meke (kulturne) moći, jer im je prvobitna namena bila da čuvaju grobnicu prvog kineskog cara, što transponovano u moderno vreme znači da sada čuvaju uspomenu na zavet da Kina ne samo da treba, već, ukoliko želi da postoji, mora da bude jedna i nedeljiva.
Ne radi se tu o pukoj, jednodimenzionalnoj simbolici teritorijalnog zbira.
Osim što je bio osnivač prve kineske imperije, Ćin Šihuang je postavio temelje centralnoj kineskoj vlasti, kineskom birokratskom sistemu koji je danas ostao jedan od najboljih ili je čak najbolji na svetu, kao i samoj ideji o velikoj kineskoj naciji, bez koje ne bi bilo moderne Kine kao izdanka višemilenijumske civilizacije koja kroz modernu Kinu traje.
Pobedama i ujedinjenjem zemlje, istorijska figura Ćin Šihuanga je zasenila tragični Period zaraćenih država (476 – 221), što je u simboličkom, ali i političkom smislu, aktuelno i danas, imajući u vidu nastojanja i konkretne višedecenijske pokušaje SAD i njihovih saveznika da osnaže separatističke pokrete ekstremista na Tajvanu, u Sinđangu, Hongkongu i Tibetu.
Šta bi cinik rekao?
Kada bi predočena geopolitička agenda SAD uspela, Kina bi zaista bila podeljena na najmanje pet ili šest, a izvesno i više, odvojenih državoidnih celina, koje bi u značajnoj meri bile međusobno suprotstavljene i zavađene, baš kao što je to bio slučaj sa sedam međusobno zaraćenih kineskih država pre više od 2.200 godina, u vreme Perioda zaraćenih država.
Cinik bi rekao da Južni Sloveni, zajedno sa narodima Istočne Evrope, kaskaju za Kinom oko 2.200 godina, budući da upravo sada, na vlastitu štetu, prolaze kroz period zavađenih država, dopuštajući SAD da ih na taj način drže pod kontrolom i u potpunoj pokornosti.
Li Gang, direktor Muzeja mauzoleja Ćin Šihuanga, savršeno je shvatio značaj ratnika od terakote, opisujući ih, prema navodima lista "Pipls dejli", kao "zlatnu vizit kartu kineske diplomatije kulturnog nasleđa", dodajući da oni igraju nezamenljivu ulogu u jačanju zajedničkog identiteta kineske nacije i autentično prikazuju i drevnu i modernu Kinu.
Čuveni sinolog Žak Žerne je zabeležio, parafraziram ponovo, da Zapad nikada do kraja nije upoznao kinesku civilizaciju. Zapadnjačka istorija odnosa sa Kinom je istorija ratova, pljačke i pritisaka.
Što više i duže Kinu meri vlastitim aršinima, Zapad dobija sve netačniji rezultat i što je najgore po sve nas vlastitu računicu zasniva na takvom rezultatu, uz šta ide iracionalna ambicija da taj kineski svet upodobljava prema sebi.
Srbija nema tu vrstu "evropskog" ili zapadnjačkog nasleđa.
Naše trupe nikada nisu učestvovale u bombardovanju kineskih luka, niti su opljačkale Staru letnju palatu i Zabranjeni grad. Nikada svoj deficit u trgovini sa Kinom nismo "peglali" nasilnim izvozom opijuma u tu zemlju.
Naprotiv, naše istorijsko iskustvo sa Zapadom srodnije je kineskom iskustvu.
To je velika prilika da, bez opterećenja i lošeg nasleđa, načinimo velike i važne, pritom u potpunosti sopstvene korake u upoznavanju i što je najvažnije objektivnom razumevanju kineskog sveta.
Na primer, od ključne je važnosti da razumemo filozofiju kineskog doživljaja ljudskih prava ili razvoja onoga što nazivamo demokratijom, ali bez nadmenosti, osionosti i svakako lažnog osećaja superiornosti koji "krasi" zapadni pogled na Kinu.
Pri korak na tom putu je lekcija o nasušnom jedinstvu koju nam sa drugog kraja sveta, već pola veka, drže vaskrsli ratnici od terakote.
Nije slučajno prva izložba ratnika od terakote priređena u Japanu već 1976. godine, svega godinu dana od njihovog otkrića, nakon čega su artefakti iz Sijana do danas obišli 49 zemalja i 200 gradova.
Simbolička poruka te globalne putujuće izložbe je znatno šira od pukog razgledanja artefakata punih istorijskih i zanatskih kurioziteta.