U drugoj polovini 18. stoleća, istočni deo današnjih SAD započinjao je borbu za političku i ekonomsku nezavisnost od britanske imperije.
Bila je to epoha globalnih promena, izvan domašaja tada porobljenih balkanskih naroda, pa je ovdašnjoj, ali i široj javnosti, do danas ostalo prilično nepoznato šta se sve tada događalo u belom svetu, na Tihom i Atlantskom okeanu, i kako su uspostavljani odnosi dve danas najmoćnije ekonomske sile, Kine i SAD.
Knjiga "Divna zemlja i Središnje kraljevstvo" Džona Pomfreta, koja, na žalost, nije prevedena na srpski jezik, pruža nam dragocene uvide u same korene američko-kineskih odnosa, bez kojih ne možemo jasnije razumeti moderne procese u svetu.
Pomfret nas upoznaje sa načinom na koji su dve današnje ekonomske i vojne supersile uspostavile prve trgovačke veze.
Na brodu Džejmsa Kuka
Godine 1776. mladić Džon Ledijard, koji tada ima 25 godina, ukrcava se na brod kapetana Džejmsa Kuka koji polazi na svoje treće, poslednje putovanje. Ledijard napušta koledž u Dartmutu i želi da postane hrišćanski misionar.
"Šest godina kasnije, nakon što je Kuk poginuo na Havajima, mornar Džon Ledijard se vraća na američku obalu, ali ne da bi propovedao Boga, već trgovinu – sa Kinom", navodi Pomfret.
Ledijard je imao smelu ideju, da američki brodovi oplove Rt Horn, odnosno Južnu Ameriku, sve do severozapadne obale američkog kontinenta, kako bi prikupili krzno morskih vidri, za kinesko tržište.
Za tako nešto postojala je očigledna računica.
Tamošnji Indijanci, zabeležio je Ledijard, razmenjivali su krzno za sekiru ili testeru, a Kinezi su komad istog krzna plaćali u vrednosti od približno sto meksičkih srebrnih dolara.
Pomfret piše da je Ledijard bio pravi američki vizionar u vremenu pomenutih globalnih previranja.
"Špansko i portugalsko carstvo su se raspadali. Kraljevska (britanska) mornarica je vladala morima. Američki rat za nezavisnost ostavio je SAD jedva ujedinjene i duboko zadužene", zabeležio je Pomfret.
Situacija u kojoj su se mlade SAD našle, zaista nije obećavala mnogo.
Britanija je Amerikance bila potisla iz trgovine sa Indijom. Pomfret beleži da je proizvodnja brodova, koja je u Americi cvetala, jedva opstajala.
Ni američka trgovina robljem nije prolazila bolje, ukoliko nju uopšte možemo prihvatiti kao ekonomsku delatnost – činjenica je da je Zapad jeste prihvatao kao takvu.
Savremenici su Boston opisivali kao siromašan grad, uz bojazan da se neće moći preživeti ukoliko se ne otvore nove granice, izvan evropskog (britanskog) uticaja.
"I obratili su se Kini, usađujući duboko u jenkijevsku maštu verovanje da kineska tržišta nude rešenje za američke molitve", zabeležio je Pomfret.
Ledijard nije imao sreće, jer je pre isplovljavanja prvog zaista američkog broda ka Kini tragično izgubio život na jednom od putovanja.
Pre toga, na nagovor Tomasa Džefersona, pokušao je da pređe prostranstva Rusije i zaputio se u Afriku, u iščekivanju da očevi američke nacije ostvare njegovu zamisao o uspostavljanju trgovačkih veza sa Kinom.
Dobit
Robert Moris, trgovac iz Filadelfije, potpisnik Deklaracije o nezavisnosti i finansijer američke revolucije, podržao je Ledijardovu zamisao 1783, a već 22. februara 1784. godine, kako beleži Pomfret, brod "Empres of Čajna", nosivosti 360 tona, isplovio je iz njujorške luke.
Krajnje odredište bila mu je luka u Guangdžou, tada poznatom i kao Kanton. Posadu su činile 42 osobe. U potpalublju je bila kutija dabrovog krzna, 12 bačvi žestokog pića, 20.000 srebrnih meksičkih dolara i 30 tona američkog ginsenga iz apalačkih šuma.
Iz ove prve američke pošiljke za kinesko tržište videlo se da Amerikanci sofisticiranim kineskim zanatskim proizvodima pokušavaju da konkurišu sirovinama prikupljenim iz prirode.
"Filip Freno, pesnik američke revolucije, proslavio je isplovljavanje broda stihovima koji odražavaju novostečenu slobodu Amerike. 'Empres' je plovio", napisao je, "gde je Džordž [britanski kralj] zabranio [Amerikancima] da plove pre".
Pomfret beleži da se brod "Empres of Čajna" u matičnu luku vratio 11. maja 1785. godine. Brodom je dopremljeno 25.000 funti čaja, tkanine i veliki izbor porcelana.
"Ova trgovačka avantura donela je profit od 30 procenata, više od 30.000 dolara (skoro milion dolara danas)", beleži Pomfret, dodajući da je već sledeća misija, ovoga puta broda "Palas", zaradila 50.000 dolara.
Tokom narednih 15 godina, više od 200 američkih brodova putovalo je do Guangdžoa, naspram oko 400 britanskih.
Pomfret nije propustio da napomene da je čaj, koji su kolonisti bacili u more u bostonskoj luci 1773. godine ("Bostonska čajanka"), bio dopremljen iz južnog kineskog grada Sjamena, uz napomenu da su 1775. američki brodovi iz Kine prevezli nešto manje od milion funti čaja, a da je do 1840. godine taj broj porastao na 19 miliona.
Pojavili su se i prvi falsifikati. Kinezi su načinili oko 200 kopija čuvenog portreta Džordža Vašingtona koji je naslikao Gilbert Stjuart, a krem bostonskog društva, beleži Pomfret, oblačio se u kinesku svilu.
"Trpezarija u Mont Vernonu, imanju Džordža Vašingtona, ponosila se setom za večeru i čaj od 302 dela koji je prevezla 'Empres of Čajna'. Kineski porcelan podstakao je osnivanje američke industrije porcelana. Zavese iz Kine inspirisale su američku industriju zavesa", napisao je Pomfret.
Američka opsednutost Kinom u prvim decenijama 19. stoleća, otišla je dotle da su dvojica "preduzetnika" dovela Kineskinju po imenu Afong Moy u Njujork. Izlagali su je u kavezu, obučenu u orijentalnu odeću. Cena razgledanja Kineskinje vrlo brzo je sa 25 skočila na 50 centi.
Opsednutost Kinom u mladim SAD meandrirala je i kroz najtavnije i zagušljivije podrume komercijalno svesnog.
Neki P. T. Barnum, "inspirisan" komercijalnim uspehom pomenute "izložbe", čak je organizovao čitav "muzej" posvećen Kinezima kao čudovištima. Među "eksponatima" je bio i par sijamskih blizanaca, Čang i Eng.
Pomfret beleži da je Britanac Robert Hantre, koji je Čanga i Enga dopremio u SAD, verovao da se obogatio, ali posredi jesu bili etnički Kinezi, ali iz Sijama, pa spojene blizance zahvaljujući njima dvojici danas nazivamo sijamskim blizancima.
Čang i Eng su uskoro tužili Hantera i zatražili veliko obeštećenje.
"Delujući kao sopstveni menadžeri, Čang i Eng su obilazili mladu naciju, pojavljujući se u svečanoj odeći, izvodeći salta, obrćući se i podižući debeljuškaste posmatrače na svojim glavama. Sa zarađenim novcem, blizanci su kupili plantažu od 100 hektara, sa robovima, u Vilksborou, Severna Karolina. Oženili su se sestrama, Sarom i Adelajd Jates, i dobili 21 dete. Umrli su 1874. u roku od tri sata, jedan za drugim, u dobu od 63 godine i sahranjeni su zajedno blizu svoje plantaže", navodi Pomfret.
Razvoj trgovine sa Kinom oživeo je američku brodogradnju i kompletnu ekonomiju.
Već 1789. godine, dok su se Parizom kotrljale plemićke glave, brod "Masačusets", nosivosti 900 tona, tada najveći brod sagrađen u SAD, porinut je za trgovinu sa Kinom.
"Nažalost, investitori, željni dobiti, upotrebili su neosušeno drvo i sagradili brod na brzinu. Kada je naposletku uplovio u luku u Guangdžou, brod bio je trula olupina i morao je biti prodat kao otpad", beleži Pomfret.
"Bogatsvo koje su trgovci sa Istočne obale stekli u trgovini sa Kinom bilo je od suštinskog značaja za evoluciju SAD, od pomorske nacije do 'fabrike sveta'. Astori, Grini, Raseli, Delanovi, Louvi i Forbsi ulagali su prihode zarađene u Kini u tekstilne fabrike u Novoj Engleskoj, banke i osiguravajuće kompanije u Filadelfiji, nekretnine u Njujorku i železnice koje su postavile temelje američke moći", navodi Pomfret.
Porezi na trgovinu jačali su bogatstvo američkog državnog trezora.
Deficit
Suočavajući se sa sve većim trgovinskim deficitom i neprekidnim odlivom srebra u Kinu, američke elite su se, kao i britanske, okrenule izvozu narkotika.
"Kinezi su imali dugu istoriju sa opijumom, koja seže unazad do osmog veka. U početku se konzumirao kao hrana ili piće, a tokom epohe dinastije Ming, u 14. veku, postao je popularan kao afrodizijak i sredstvo za opuštanje. Do kraja 18. i početka 19. veka, opijum je postao uobičajen u priobalnim kineskim domaćinstvima. Američki trgovac Vilijam Hanter primetio je da je pušenje opijuma među njegovim kineskim prijateljima bilo normalno, baš kao što je konzumacija vina bila u Americi", naveo je Pomfret.
Prve američke isporuke opijuma u Kinu počele su 1804. godine, dakle u vreme Prvog srpskog ustanka, kada su opijum iz Turske dopremila dvojica Filadelfijaca, Bendžamin i Džejms Vilkoks.
"Između kraja rata 1812. i sredine 1830-ih, Amerikanci su postali najveći kupci turskog opijuma, a jedna bostonska firma, 'Perkins end kompani', redovno je isporučivala značajan deo godišnje proizvodnje (opijuma iz) Turske u Kinu. Do 1818. godine, Amerikanci su, takođe, počeli da nabavljaju opijum direktno iz Indije, izazivajući monopol Istočnoindijske kompanije na trgovinu", beleži Pomfret.
Uključivanje SAD-a u trgovinu opijumom poklopilo se sa dramatičnim porastom "izvoza" opijuma u Kinu.
Čitaocu je jasno da nije posredi klasičan spoljnotrgovinski izvoz, već izvoz pod prisilom praćenom pretnjama i nasiljem.
Kina je pokušala da se suprotstavi "uvozu" opijuma, ali u tome nije uspela.
Britanski brodovi su 1773. prevezli 75 tona opijuma u Kinu, ali do 1830-ih godina kombinovani kapaciteti američkih i britanskih brodova, kako ističe Pomfret, prevozili više od 350 tona godišnje.
Godine 1829. ukupni britanski izvoz u Kinu iznosio je 21 milion dolara, pri čemu je opijum činio otprilike polovinu. Američki izvoz dostigao je četiri miliona dolara, pri čemu je opijum činilo četvrtinu tog iznosa.
"Ovo je označilo značajnu promenu u trgovinskoj dinamici, otvarajući put za složenu i često tragičnu epizodu u istoriji odnosa između SAD-a i Kine", ističe Pomfret.
Godine 1839, Lin Cesu, poznat i kao Juenfu, poslat je sa kineskog dvora na jug Kine, kako bi suzbio trgovinu opijumom. Ovaj nepokolebljivi, visokomoralni državni službenik iz vremena cara Daoguanga, učenik elitne Hanlin akademije, čija je bogata biblioteka izgorela tokom Bokserskog ustanka u Pekingu, odmah je uhapsio 1.700 prodavaca opijuma i zaplenio više od 70.000 nargila, posebno izrađenih za pušenje opijuma. Potom je od trgovaca zaplenio 1,2 miliona kilograma opijuma.
Počevši od 3. juna 1839. godine, 500 radnika u službi kineske države 23 dana je uništavalo opijum engleskih trgovaca, bacajući ga u more. Dvadeset šesti jun, dan kada su Lin Cesuovi ljudi završili posao uništavanja opijuma, danas se obeležava kao Međunarodni dan borbe protiv zloupotrebe i krijumčarenja droge.
Trgovina opijumom u SAD-u imala je velike posledice kod kuće.
U roku od dve decenije, opijumski saobraćaj izmenio je trgovinski bilans između Amerike i Kine. Srebro je ponovo počelo da teče u SAD, što je doprinelo oštroj inflaciji u 1830-im. Jedna američka firma, D. W. C. Olyphant & Company, odbila je da trguje drogom iz religioznih razloga, ali je većina američkih trgovaca prepoznala dobru priliku u prevozu "turskog" opijuma u Kinu.
"Ne pretpostavljam da opravdam progon trgovine opijumom s moralnog i humanitarnog stanovišta", razmišljao je Voren Delano, američki trgovac opijumom u Guangdžou, inače deda Franklina Delano Ruzevelta, "ali kao trgovac insistiram da je to bila poštena, čestita i legalna trgovina".
Uporedio je izvoz opijuma u Kinu sa uvozom brendija u SAD.
Za razliku od dede američkog predsednika Ruzvelta, pomenuti Lin Cesu je 1839. uputio pismo mladoj kraljici Viktoriji.
U tom pismu naglasio je da je Kina za Veliku Britaniju obezbeđivala vrednu robu, poput čaja, porcelana, začina i svile, dok je zemlja kraljice Viktorije zauzvrat u Kinu slala samo otrov.
"Nalazimo da je vaša zemlja šezdeset ili sedamdeset hiljada lija daleko od Kine. Ipak, postoje varvarski brodovi koji nastoje da dođu ovamo radi trgovine kako bi ostvarili veliku dobit. Bogatstvo Kine koristi se za dobit varvara. To će reći da je veliki profit koji naprave varvari sav uzet od zakonitog kineskog dela. Po kom pravu onda oni zauzvrat koriste otrovnu drogu da povrede kineski narod? Čak i ako varvari nisu nužno nameravali da nam nanese štetu, grabeći dobit do krajnjih granica oni bezobzirno povređuju druge. Hajde da pitamo, gde vam je savest?", upitao je znameniti Lin Cesu, a Britanci danas vole da kažu da njegovo pismo nikada nije stiglo do kraljice.
Iz ovoga se jasno vidi da su, premda u državnom smislu razdvojene osamostaljenjem SAD, London i Vašington od početka igrali vrlo uigrano, sledeći, u pogledu takozvanog suzbijanja Kine, istovetne političke i ekonomske vektore.
Imajući ovo u vidu, pitanje je šta će biti opijum 21. veka.