"Havlaga" je reč nastala za vreme nemira u Palestini. Označava čojstvo ili "savladavanje samog sebe".
"Beogradske jevrejske novine", o ovoj tada potpuno novoj reči, izveštavaju nas u jedinom sačuvanom primerku iz 1936. godine: "Ova je reč izraz držanja Jevreja prema Arabljanima. Ona izražava herojsku disciplinu Jevreja i kazuje da su umeli da savladaju svoja osećanja, da ne dozvole da ih ona navode na dela čije bi posledice bile nedogledne. Reč govori dakle o disciplini koja zaslužuje svaku pohvalu", navedeno je u pomenutom nedeljnom listu.
Šta je od "havlage" ostalo u Izraelu devet decenija kasnije, čitaoci relativno lako mogu da ustanove i donesu sopstveni sud.
Uloga bioskopa u stvaranju Izraela
Pomenuti primerak "Beogradskih jevrejskih novina" obaveštava nas, međutim, još o nečemu, što se, na neki način, naslanja na sjajan tekst Marka Tanaskovića "Mosad i Holivud – ljubavna priča bez granica".
Pod naslovom "Filmski život u Palestini", pomenute novine, pozivajući se na list "Jidiše revi", koji je izlazio u tadašnjoj Čehoslovačkoj, prenose da je u opštem privrednom razvoju tadašnje Palestine, razume se unutar jevrejskih gradova i kolonija, došlo do naglog povećanja broja bioskopa.
Bolje od ikoga u 20. stoleću, jevrejska elita je razumela moć i duh bioskopa, odnosno filma.
"Dok arabljansko stanovništvo, iako mnogobrojnije ne pokazuje velikog interesovanja za film i ima svega nekoliko bioskopa u Jafi, Tulkeremu i Nablusu, dotle jevrejsko stanovništvo, oko 450.000, raspolaže sa dosta bioskopa. Pored malog broja arabljanskih bioskopa danas u Palestini ima 25 jevrejskih bioskopa i to četiri u Jerusalimu, sedam u Tel Avivu, šest u Haifi, pored bioskopa u naseljima Nederi, Rišon le Cion, Petah Tikvahu, Kfar Sabi itd. Najveći deo ovih bioskopa, inače novijeg datuma, snabdeven je potpuno evropskim konforom, pacpolaže sa odličnim ton aparaturama itd. Prosečno bioskopi imaju po 1.000 mesta. Posete su odlične..."
"Beogradske jevrejske novine", iz kojih je preuzet prethodni citat, takođe nas obaveštavaju da je nivo prikazanih filmova u tadašnjoj Palestini bio daleko iznad takozvanog kolonijalnog nivoa i da su se uglavnom prikazivali isti oni filmovi koji nailaze na dopadanje kod evropske publike.
Uglavnom su bili prikazivani američki i nemački filmovi. Nemački filmovi bili su, u stvari, filmovi na nemačkom jeziku snimljeni u Austriji pre anšlusa, Čehoslovačkoj i Mađarskoj.
"Francuski filmovi međutim u poslednje vreme dosta osvajaju, a osim toga prikazuje se i izvestan broj engleskih, poljskih i ruskih (sovjetskih) filmova", navode "Beogradske jevrejske novine".
Isporuke filmova u jevrejske gradove i enklave u tadašnjoj Palestini obavljane su najpre preko Egipta koji je de fakto bio pod engleskom kontrolom, a potom su brojna filmska preduzeća osnovana u Tel Avivu i Jerusalimu.
"Interesantno je napomenuti da su skoro svi bioskopi tzv. premijerni i da se jedan film prikazuje u jednom mestu samo u jednom bioskopu a ne kao što je u velikim gradovima običaj da se jedan film prikazuje u dva, tri ili i više bioskopa. Repriza dakle skoro nema odnosno ako ih ima reprize se prikazuju samo pre podne i to po znatno sniženim cenama ili se prikazuju i po podne ali nikada uveče kada se igraju samo premijerni filmovi. Uveče obično ima po dve predstave", navode "Beogradske jevrejske novine".
Učestalost premijera svedoči o velikoj bioskopskoj i kulturnoj živosti jevrejskih gradova i kolonija u tadašnjoj Palestini. Život u oblasti kulture, pri čemu ne mislim na broj događaja nego na posećenost, svedoči o sposobnosti i nameri da se uspe, namerno izbegavam izraz "opstane", na nekom prostoru.
"Isto tako bilo je i ima pokušaja da se u Palestini snimaju filmovi. Međutim usled nedostatka ateljeja, i ostalih teškoća odustalo se od pokušaja stvaranja jevrejskih (palestinskih) filmova i filmska produkcija ograničila se na snimanju dokumentarnih filmova, koji prikazuju razvoj zemlje, pojedine oblasti, gradove, aktivnosti itd. Nekoliko takvih filmova prikazano je sa lepim uspehom (u) evropskim zemljama", navode "Beogradske jevrejske novine".
Lekcija Kfar Sabe
Čitajući "Jevrejske novine" iz 1936. godine, koje su uveliko zazirale od nastupajućeg antisemitizma, i to ne samo u Nemačkoj, već i u Americi i na istoku Evrope, sa izuzetkom pomenute Čehoslovačke, sa pravom možemo postaviti pitanje čojstvenosti nas prema nama samima, u našem "Jerusalimu", odnosno na Kosovu i Metohiji.
Da li mi u zemlji koju nikada nismo napustili, koju su naši preci uspeli da oslobode i koju, ne bez razloga, nazivamo srpskim Jerusalimom, imamo i jedan pomena vredan bioskop?
I da li smo ga ikada tamo imali?
Bioskop u ovom slučaju, nadam se da se to podrazumeva, možemo čitati doslovno, ali i kao metaforu za mnogo toga što je na Kosovu i Metohiji trebalo da uradimo, a nismo.
Sumnjam da je Kfar Sabi, odnosno Kfar Saba, naselje koje pominju "Beogradske jevrejske novine", sudeći barem prema dostupnim fotografijama iz 1938. i oskudnim demografskim podacima, tridesetih godina prošlog stoleća bio veće od Zvečana ili nekog naselja u Sirinićkoj župi.
Bio je to tek bezličan red još bezličnijih "kopi-pejst" kuća, sa oko 4.500 stanovnika, usred doslovno usijanog ničega.
To kolonizovano parče pustinje, međutim, na kom je voda za piće pronađena tek 1920. godine, imalo je i tada sasvim pristojan bioskop.
Zahvaljujući takvom pristupu, Kfar Saba danas ima više od 100.000 stanovnika, koliko nema Srba na čitavom području Kosova i Metohije.
Eto kako beogradske novine od pre devet decenija danas i te kako mogu da budu aktuelne.
Možemo se kao nacija posipati pepelom i naglašavati finansijsku moć Izraela i jevrejskog kapitala ("lobija"), kao da Srbija godišnje nije izdvajala i ne izdvaja stotine miliona dolara koje su, politički uzdržano rečeno, značajnim delom odlazile i još uvek odlaze u vetar.
Gde je srpski bioskop?
Možda još nije kasno da srpske opštine na severu naše južne pokrajine konsolidujemo i uredimo, baš kao i srpske enklave južno od Ibra. Da otvorimo toliko nedostajuće bioskope u njima.
Ako su nas poslednji događaji, koje ovdašnje političke elite žele da zaborave, ičemu naučile, to je da za vlastitu postojanost na Kosovu i Metohiji moramo da gradimo strategijski, a ne dnevnopolitički okvir.
Da tamošnjim Srbima i svima ostalima u srpskim sredinama omogućimo da urede tamošnje trgove, fasade, parkove, da subvencionišemo proizvodnju u tim mestima, da otkupljujemo vino iz Velike Hoče i ućutkamo kriminalce, da uredimo naše ustanove i institucije. Ukratko, da im omogućimo da urede svoje živote.
Da između osiromašenih albanskih sredina na Kosmetu počne da se oseća razlika u odnosu na srpske gradove, opštine i sela, makar onoliko koliko se osećalo kada se u 19. stoleću sa teritorija pod otomanskom okupacijom prelazilo u Kneževinu i kasnije Kraljevinu Srbiju koju su ostali Balkanci, ne bez razloga, nazivali Slobodijom.
Bojim se da trenutno pomenuti vektor na Kosovu i Metohiji ide u albansku korist.
Ne radi se ovde o naivnoj ideji da je albansku populaciju na Kosovu i Metohiji preko noći moguće privoleti na promene i političke kompromise. Ovde se radi o stvaranju preduslova, analognih izgradnji velelepnih bioskopa u palestinskoj pustinji pre devet decenija.
Strategija zasnovana na pukom opstanku je ekvivalent stagnaciji.
Neko ko je upućen da opstaje, kad-tad, potraži bolje mesto za život. Ko je čitao Crnjanskog zna o čemu govorim.
Srbiji nedostaje potpuno novo razumevanje Kosova i Metohije, makar onakvo kakvo su imali Jevreji u Palestini dok su osnivali bioskope u pustinji, što bi dobar deo Srba tada, a i sada, naprosto ismejao.
Jevrejske i palestinske zajednice živele su i žive ophrvane neprekidnim sukobima, ponekad znatno brutalnijim nego srpske i albanske na Kosovu i Metohiji.
Svojevremeno sam pisao, ima tome više od deset godina, da je albanska žena dugoročni ključ za rešenje pitanja Kosova i Metohije. Čitajući beogradske "Jevrejske novine" i njihovu vest o bioskopima usred pustinje sredinom tridesetih godina prošlog veka, danas više nego ikada verujem u to.
Da su srpski gradovi, opštine i enklave najuređenije na Kosovu i Metohiji, albanska žena iz Prištine, Prizrena ili Uroševca, izvučena iz fisa gde je bila reproduktivna jedinica i ophrvana egzistencijalnim izazovima života u urbanoj sredini, za početak bi makar mogla da upoređuje svoj život sa (nažalost hipotetičkim) srpskim sredinama.
Da bismo došli do uređenih srpskih gradova, opština i enklava na Kosovu i Metohiji, koje bi ponukale albansku ženu da makar razmišlja izvan okvira albanskog političkog romantizma koji je ogrezao u siromaštvu, mi u ostatku Srbije, konačno i najpre, moramo da počnemo da gradimo bioskope.
Da bismo ih izgradili, potrebna nam je potpuno nova politička svest, naša "havlaga" prema nama samima. Mislim na političku svest koja razume da politika ne bi trebalo da bude stihijska mobilizacija najprimitivnijih političkih emocija protiv druge "strane" u jednom začaranom krugu društvenog besmisla, već nacionalni pluralizam oslonjen na nacionalni konsenzus u opredeljenju da želimo da pobedimo kako bismo opstali, a ne da neprekidno "opstajemo" kako bismo neminovno nestali.
Ne postoji bolja ilustracija delovanja takve svesti od podizanja bioskopa usred usijanog pustinjskog ničega, kada neko od ničega zaista želi da napravi nešto, kako bi zaista opstao.
P. S.
Ovaj tekst nema veze sa vladom Benjamina Netanjahua i ovovremenim zločinima izraelske vojske nad palestinskim civilima.