Srpska javnost sa interesovanjem, ali i priličnom zebnjom, prati ofanzivu terorista sa severozapada Sirije ka centralnim delovima zemlje. Teroristi iz pograničnog područja naslonjenog na Tursku, u to odavno više nema sumnje, predstavljaju oruđe u rukama Ankare koja, kako stvari stoje, ima ambiciju da zajedno sa Izraelom u budućnosti podeli arapski kolač na Bliskom istoku ili makar deo tog kolača kojigravitira Sredozemmnom moru.
Ofanziva Hajat Tahrir al Šama ka Alepu i Homsu za javnost, ne samo onu širu, predstavljala je veliko iznenađenje, tim pre što ogromna većina nikada nije ni čula za ovu terorističku inkarnaciju Al Kaide, Islamske države i Al Nusra fronta.
Javnost bi, međutim, još više bila iznenađena, ukoliko bi ostvarila uvid u izveštaj vašingtonskog Centra za pravdu i odgovornost u Siriji, od 9. maja ove godine, posvećen privatnim džihadističkim (para)vojnim kompanijama koje deluju na severozapadu Sirije.
Pokazalo se, naime, da te privatne džihadističke (para)vojne kompanije, koje angažuju i obučavaju teroriste, poseduju i kontrolišu ne samo teroristi iz same Sirije ili Turske, već da su tu Ujguri i Albanci.
Malhalma taktikal
Otprilike u vreme kada je Rusija, na poziv sirijske vlade, započela intervenciju protiv Islamske države i Al Nusra fronta, koji danas nosi naziv Hajat Tahrir al-Šam, dakle 2015. godine, u Siriji se pojavila privatna džihadistička (para)vojna kompanija "Malhalma taktikal".
"Mahlma taktikal" je donela prekretnicu u način obuke terorista angažovanih za borbu protiv legitimne sirijske vlade, što je, kako navodi Centar za pravdu i odgovornost u Siriji, označilo značajnu promenu u samom sirijskom konfliktu.
"Za razliku od prethodnih oružanih grupa, oslonjenih na strane vojne savetnike i prebege iz sirijske vojske, ove privatne vojne kompanije ponudile su specijalizovanu obuku i operativno savetovanje za oružane grupe koje nisu povezane sa državom, čime su doprinele profesionalizaciji boraca i povećanju intenziteta sukoba", navedeno je u izveštaju pomenutog centra.
Nakon (navodne) smrti začetnika „profesionalizacije" islamističkih terorista u Siriji, Abu Rofika, džihadističku privatnu kompaniju "Mahalma taktikal" 2017. godine preuzela je organizacija danas poznata kao Hajat Tahrir al Šam.
Sudeći prema pomenutom izveštaju Centra za pravdu i odgovornost u Siriji, efikasnost i borbenu gotovost terorista Hajat Tahrir al Šama, uključujući i njihovu sposobnost da vrlo brzo probiju linije sirijske odbrane, treba tražiti u ovoj okolnosti izmene prirode regrutacije i obuke koja se nije dogodila juče.
Ujgurslki i albanski teroristi na istom zadatku
"Malhalma taktikal", međutim, nije ostala usamljen slučaj. Ova privatna kompanija, ukoliko tako može da se nazove, obučavala je islamiste pristigle iz celog sveta sveta, ali su joj se, u međuvremenu, pridružile i druge privatne džihadističke (para)vojne kompanije.
Pre svih, to su "Muhodžir taktikal", koju predvode uzbečki teroristi, ali i za nas znatno zanimljivije privatne džihadisičke kompanije koje predvode albanski i ujgurski teroristi: "Albanijan taktikal" i "Jurtugh taktikal".
"Ove kompanije pružaju ključne taktičke savete na bojnom polju i obuku, funkcionišući kao specijalne snage Hajat Tahrir al Šama. U borbenom okruženju kojim dominiraju artiljerija, vazdušni napadi i napredne raketne tehnologije, pomenute privatne vojne kompanije, obučene za pešadijske borbe, nude specijalizovanu ekspertizu i vrlo su cenjene na bojnom polju".
U pomenutom izveštaju Centra za pravdu i odgovornost u Siriji navedeno je da ove kampanje ne služe samo za obuku, već da služe za propagandu i kao "alati" za regrutaciju novih boraca.
"Uz značajna sredstva dobijena od stranih donatora i prodaje oružja, ove džihadističke privatne vojne kompanije mogu sebi da obezbede najnoviju vojnu opremu i prikazuju svoje operacije, što dodatno jača njihov imidž i privlači potencijalne borce", navedeno je u izveštaju.
Privatne vojne kompanije su potencijalna pretnja za Rusiju i Kinu
Sudeći prema izveštajima pouzdanih medija, u Siriji trenutno ratuje nekoliko hiljada albanskih i ujgurskih terorista. Oni su u prilici da tokom obuke drugih terorista, ali i neposredno u dejstvima protiv sirijske vojske, primene svoje iskustva iz terorističkih akcija na Kosovu i Metohiji i u Sinđangu.
Stoga se, sasvim logično, postavlja pitanje šta će sa hiljadama terorista poreklom iz Albanije, sa Kosova i Metohije i iz kineskog Sinđanga, biti kada jednog dana Sirija više ne bude žarište sukoba?
Centar za pravdu i odgovornost u Siriji, čija se centrala ne nalazi u Damasku, već u Vašingtonu, sasvim realistično pristupa ovom pitanju:
"Kada se sirijski sukob završi ili kada ove grupe prošire svoje operacije, njihovo iskustvo i napredna oprema mogli bi da predstavljaju značajnu pretnju za zemlje iz kojih potiču, kao što su Rusija, Kina i države Centralne Azije. Grupe poput Jurtugh taktikala imaju šire političke i vojne ciljeve, uključujući 'oslobađanje' Ujgura u Istočnom Turkistanu (kineskom Sinđangu), okončanje onoga što smatraju 'genocidom' od strane Komunističke partije Kine i uspostavljanje Islamske države. Ova vizija širi posledice konflikta daleko izvan granica Sirije, što potencijalno destabilizuje region i podstiče dalje međunarodne tenzije", navodi Centar za pravdu i odgovornost u Siriji.
Upotreba jezika pokazuje da teroristi imaju malo veze sa Arapima
Sve privatne džihadističke (para)vojne kompanije, uključujući albanske i ujgurske, na društvenim mrežama slobodno objavljuju reklamne spotove. Snimci obuhvataju upotrebu oružja i vežbe specijalnih vojnih jedinica, čime se postiže neophodan nivo "atraktivnosti" i "privlačnosti".
Ono što je, međutim, paradoksalno, jeste upotreba jezika u propagandnim spotovima. Neko bi pomislio da „sirijska opozicija", kako islamističke teroriste nazivaju u zapadnim mejnstrim medijima, pretežno govori arapskim jezikom i delom kurdskim jezikom, ali nije tako.
Privatne džihadističke (para)vojne kompanije oglase objavljuju na uzbečkom, ruskom, ujgurskom, čečenskom i pogađate – albanskom jeziku. Ti ne tvrdi autor ovih redova, već studija vašingtonskog Centra za pravdu i odgovornost u Siriji.
Osim toga, u izveštaju Centra za pravdu i odgovornost u Siriji navedeno je i da privatne vojne kompanije, poput Muhodžir, Jurtugh i Albanijen taktikala imaju "pristup zabrinjavajuće raznovrsnim i značajnim izvorima prihoda".
Ko podržava teroriste u Siriji?
"Kroz njihove video snimke stalno se prikazuje raznovrsna skupa i egzotična oprema. To uključuje video snimke obuke sa skupim noćnim naočarima za vidljivost i infracrvenim laserima koji koštaju blizu 2.000 američkih dolara po komadu. Puške i oružje prikazani u video snimcima i fotografijama često su opremljeni skupim optičkim uređajima i prigušivačima. Izloženo vatreno oružje je takođe retko i skupo", navodi pomenuti centar prilažući čitav spisak moderne i vrlo skupe opreme i naoružanja.
"Skupa oprema takođe poboljšava PMC propagandu, dajući im izgled elitnih specijalnih snaga priznate države, umesto tradicionalne slike džihadističke milicije", navedeno je u pomenutom izveštaju.
Vrlo je izvesno da privatne (para)vojne kompanije uživaju basnoslovnu finansijsku pomoć. Odakle ta pomoć dolazi teško je dokazati, ali nije nemoguće naslutiti, prateći trag geopolitičkih uticaja i interesa, a taj put sasvim sigurno ne vodi ka Rusiji, Kini, Iranu ili bilo kojoj zemlji BRIKS-a. Vrlo je izvesno da je Turska ključna potpora "novom" konceptu terorističkih aktivnosti na severu Sirije koji nam uglavnom nije bio poznat, odnosno delovanju privatnih (para)vojnih džihadističkih formacija.
Zbog čega je Jurtugh važan na Balkanu?
Srbija je prva u Evropi, u drugoj polovini devedsetih godina prošlog stoleća, iskusila proksi agresiju SAD posredstvom albanskih terorista.
Albanski terorizam nije (samo) islamistički, iako je na taj način doživljen u Srbiji. On je pre svega etnički, ali je oslanjanjem na Tursku i zahvaljujući podršci Redžepa tajipa Erdogana koji Kosovo i Metohiju vidi kao deo nasleđa otomanske države, jeste makar značajnim delom uključen u islamističke tokove koji, baš poput Rusiji i Kini, možda ponovo mogu da zaprete i Balkanu, odnosno Srbiji i Republici Srpskoj.
U tom smislu ne treba zanemariti ni činjenicu da je Svetski ujgurski kongres, koji deluje pod kontrolom SAD, u Sarajevu ove godine održao svoj kongres.
Federacija BiH bila je jedini entitet u Evropi, osim možda pribaltičkih zemalja, voljan da ugosti to po svemu političko krilo ujgurskih separatista i terorista, koji su proteklih godina u Kini izveli stotine napada u kojima je stradalo hiljade ljudi, o čemu je autor ovih redova opširno pisao.
Ne čudi, stoga, što je Banja Luka odlučila da se distancira od ovog očiglednog guranja bošnjačkog prsta u oko NR Kini.
Turska je svojevremeno odustala od zvanične podrške ujgirskim secesionistima, ali je, kako se vidi iz razvoja događaja u Siriji i izveštajima medija, ostala pribežište i logistička baza ujgurskim teroristima, baš kao što je ostala pokrovitelj lažne države "Kosovo" i islamista u federaciji BiH.
Turski pasoš za ulazak u Islamsku državu
Priča lista "Tajm of Izrael", posvećena jednom od islamističkih terorista koji su pobegli ispred kineske protivterorističke akcije, svedoči da je siromašni seljak star 30 godina nekako pribavio 15.000 dolara kako bi preko Laosa, Kambodže, Tajlanda i Malezije stigao do Turske.
Kako je siromašni seljak iz severozapadne kineske zabiti došao do 15.000 dolara, nije preterano teško zamisliti.
Sudeći prema ovom članku, pomenuti čovek, čiji je identitet skriven iza nadimka "Ali", u Tursku je stigao zahvaljujući tome što je uspeo da plati za svoje putovanje, a u Maleziji dobio, pogađate, turski pasoš.
Kratko vreme radio je na gradilištima u Istanbulu za crkavicu, a onda mu je ponuđen odlazak na ratište u Siriju, gde bi ga, kako izraelski list navodi, obučili da rukuje oružjem, a nakon izvesnog vremena mogao bi da se vrati u Kinu da "oslobodi" svoje prijatelje i porodicu.
Većina regrutovanih Ujgura nije znala mnogo o političkom islamu koji je podsticao i huškao džihadiste u drugim zemljama.
Prema izveštaju pomenutog lista, sve bi se promenilo odmah nakon što bi Ujguri, među kojima je bio i "Ali", napustili Kinu. Dočekale su ih mreže ujgurskih militanata koji su im nudili hranu i utočište – ekstremističku ideologiju. A kada su, kao "izbeglice", stigli u Tursku, ponovo bi ih vrbovali, ovoga puta "regruteri" koji su neskriveno lutali ulicama Istanbula, po siromašnim migrantskim četvrtima, tražeći nove borce za odlazak u Siriju.
Postalo je izvesno da „Ali" i ostali Ujguri „izbegli" iz Kine nisu dobili turske putne isprave baš iz milosrđa, već da je to bio deo „procedure" da regrutnom putu islamističkih terorista ka Siriji.
Kada bi stigli u Siriju, sudeći prema onome što je „Ali" izjavio pomenutom izraelskom listu, ali i onome što su ostali ujgurski islamisti govorili svetskim agencijama, Ujguri su bili podvrgnuti modernoj vojnoj obuci, a hranu su dobijali od tuskih humanitarnih organizacija koje su, u međuvremenu, tvrdile da hrane isključivo izbeglice.
"Dečaci, starosti od 12 i 13 godina — uglavnom siročad — odvedeni su u poseban kamp za verske časove i fizičku obuku", navodi list „Tajm of Izreal" u članku iz 2017. godine.
Nadajmo se da će epilog ove priče, čiji akteri više nisu samo zatucani verski fanatici, već sve bolje obučeno teroristi, zaobići u geopolitičkoj perspektivi Balkan.
Kada bi me kolege jesenas pitale zbog čega sam tako opširno izveštavao o Svetskom ujgurskom kongresu u Sarajevu ("koji nikoga ne zanima"), imao sam u vidu upravo izveštaj kod nas potpuno nepoznatog, ali cenjenog Centra za pravdu i odgovornost u Siriji, sa sedištem u Vašingtonu, a ne u Damasku, koji nije jedini koji razložnim argumentima sluti da bi predočene privatne džihadističke (para)vojne kompanije, odlično plaćene i opremljene, mogle svoju „delatnost" da prošire daleko izvan granica Sirije, utoliko brže ukoliko uspeju da odnesu vojnu pobedu nad sirijskom vojskom i njenim saveznicama.