Studentski protesti koji traju u Srbiji organizacioni su blizanci protesta koji su 2019. godine potresali Hongkong.
Za razliku od protesta koji su u tom kineskom specijalnom administrativnom regionu bili organizovani 2014. godine (pamtimo ih po kišobranima, odnosno kao "kišnu revoluciju", ali i po zahtevima za "većim političkim slobodama" i "demokratskim izborima"), kada su jasno bile profilisane glavne vođe, kao što su bili Aleks Čou Jung-kang, Lester Šam i nekolicina ostalih, osnovna karakteristika i strategijska novina protesta organizovanog 2019. godine bila je decentralizacija i izostanak vidljivog liderstva.
Dobro organizovani spontani protest je oksimoron
Protesti u Hongkongu održani 2019. godine nisu imali vidljivog vođu, ni centralizovano vođstvo, ali su, kako je tada konstatovao "Los Anđeles tajms", bili organizovani besprekorno.
Dobro organizovani spontani protesti su oksimoron, pa su učesnici hongkonškog protesta tvrdili su da su samo usvojili filosofiju Brus Lija, odnosno drevnu kinesku mudrost: budi kao voda.
Slogan "Budi voda" postao je najzapaženiji slogan tog protesta.
Hongkonški protest iz 2019. godine, čiji je zvanični povod bilo usvajanje Zakona o ekstradiciji koji je omogućavao izručenja optuženih matičnom delu Kine, a zapravo je, kako je sam protest odmicao, zahtevima sve više i više težio odvajanju Hongkonga od Kine, imao je za najznačajniji simbol okrvavljenu hongkonšku orhideju koja je, bez te dodate "krvi", ujedno, zvanični amblem Hongkonga.
Za organizatore se ipak saznalo
Pokazalo se tada, a autor ovih redova je te 2019. godine pomno pratio događanja u Hongkongu, da su studentske proteste tamo ipak organizovali Civilni front za ljudska prava (Civil Human Rights Front), Demosisto, Prodemokratski kamp (Pro-democracy Camp), Nezavisna studentska unija, Unija studenata javnih univerziteta i pokret nazvan Studentski lokalizam.
Nasuprot demonstrantima, bili su vlada Specijalnog autonomnog regiona Hongkong, izabrana na demokratskim izborima i tamošnji pokret koji podržava centralnu kinesku vladu u Pekingu. Na čelu Specijalnog kineskog administrativnog regiona Hongkong tada je bila Keri Lem.
SAD, Velika Britanija, NED...
Centralna kineska vlada dobro je dokumentovala umešanost Sjedinjenih Američkih Država (SAD), Velike Britanije i američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) tokom protesta koji su u Hongkongu organizovani 2014. godine, a podaci koje je samostalni američki novinar Aleksandar Rubinštajn objavio 2018. godine svedoče da je NED tada novac uplaćivao organizaciji Hongkong hjuman rajts monitor.
Od četiri glavne NED-ove ispostave, dve su tada bile aktivne u Hongkongu. Bili su to Centar solidarnosti i Nacionalni demokratski institut za međunarodne poslove. Novac NED-a ostalim organizacijama distribuiran je posredstvom ovih organizacija.
Dakako, NED je odmah demantovao sve navode kineskih vlasti, saopštivši da je u Hongkongu u pomenuto vreme "bio usredsređen samo na ohrabrenje dobrog upravljanja, podržavanje informisanog građanskog angažmana u političkom procesu i zaštitu ljudskih prava", a nikako na proteste, što naprosto provocira inteligenciju.
Zahtevi su se vremenom širili...
Bilo kako bilo, početni zahtevi hongkonških studenata, usredsređeni na Zakon o ekstradiciji, vremenom su znatno prošireni. Nakon što su u početku tražili povlačenje zakona, demonstranti su, pojačani u međuvremenu delovima ostalih društvenih slojeva, prešli na zahteve u vezi sa demokratskim reformama i odvajanjem Hongkonga od Kine.
Činjenica da je kineska vlada dobro dokumentovala umešanost SAD i Velike Britanije u proteste koji su u Hongkongu organizovani 2014. i 2019. godine, razume se, ne prejudicira niti ukazuje na bilo čiju umešanost u ovogodišnje proteste u Srbiji.
Notorna je, međutim, činjenica da su organizaciona struktura i ikonografija dva protesta vrlo slične i bezmalo identične.
Šta je politički horizont protesta u Srbiji?
Tu dolazimo do nepoznanice zvane konačni politički horizont protesta u Srbiji.
U Hongkongu je početni zahtev da Zakon o ekstradiciji bude povučen proširen na zahteve da Hongkong povrati samostalnost u odnosu na matični deo Kine.
Borba protiv korupcije u Srbiji je sasvim legitimna i poželjna, pod uslovom da se tuđim uplivom u protest ne pretvori u borbu protiv Srbije koju u celosti, i dakako ciljano, pre toga proglase endemskim staništem korupcije i ratnih zločina.
Jedan od mogućiih političkih horizonata tekućeg protesta u Srbiji, koji se naprosto nameće ovih dana, jeste pokušaj da protesti studenata budu iskorišćeni da bi se sa nulte tačke ponovo pokrenulo takozvano vojvođansko pitanje, što bi bila još jedna paralela sa protestima iz Hongkonga.
Ova tvrdnja ne proizilazi iz navoda političara, paranoje ili zle namere.
Ona proizilazi iz teksta "Vojvodina", objavljenog pre koji dan na sajtu "Slobodna Vojvodina", u kom je navedeno da je "Vojvodina deo Srbije, ali da nije Srbija", odnosno da "autonomija Vojvodine više nije dovoljna, već da se mora insistirati na vojvođanskom pitanju."
U tekstu se doslovno kaže: "A kada je o vremeplovu reč, zašto bismo se vraćali u 1988. godinu? Zašto ne bismo otišli malo dublje u prošlost i dobro porazmislili o tome da li nam je ujedinjenje sa Srbijom uopšte i bilo potrebno?."
Vojvodina je Srbija
Sudbina severne srpske pokrajine nije na kraju zavisila ni od Drezdenskog kongresa Komunističke partije Jugoslavije, ni od ustava SFRJ iz 1974. godine, a još manje zavisi danas od redakcija "Slobodne Vojvodine" i "Autonomije".
Živim u Subotici, pa dajem sebi za pravo da saopštim da ustavni položaj Vojvodine još uvek zavisi od Sremaca, Bačvana i Banaćana.
Sa Kraljevinom Srbijom oni su se ujedinili 1918. godine, nakon referendumskog izjašnjavanja. Sremci na svojoj, a Bačvani, Baranjci i Banaćani na posebnoj narodnoj skupštini, onoj održanoj u Novom Sadu.
Oni koji su potom, već dvadesetih godina prošlog stoleća, stavljali ozbiljne primedbe na odnos centralnih vlasti prema Vojvodini, ipak u konačnom nisu klali državnog vola zbog kilograma pokrajinskog mesa.
Upravo, nikada nisu doveli u pitanje samu državu, ni njeno jedinstvo, zbog svog regionalnog nezadovoljstva.
Nikada nisu organizovali referendum o otcepljenju ili zatražili bilo šta što je u suprotnosti sa nacionalnim interesom, a Vojvodina je, pritom, tada postojala samo kao kolokvijalna geografska, ali ne i političko-teritorijalna celina.
Kako je "vojvođansko" postajalo "bačko"?
Rano detinjstvo proveo sam u autonomiji sa prerogativima republike koja Beograd i Srbiju iz autonomaških fotelja u Novom Sadu nije zarezivala ni za suvu šljivu.
U školi nam je, na zidu, pored portreta Josipa Broza zvanog Tito, visila karta SAP Vojvodine. Plan i program osnovnog vaspitno-obrazovnog sistema pokrajine tesao je jedan potpuno nov, vojvođanski identitet i način razmišljanja.
Govorilo se o vojvođanskim partizanima, vojvođanskim posebnostima i vojvođanskim različitostima, s tim što deci od desetak godina nije ni moglo da bude jasno da mi, u ishodu te vrste prerade svesti, treba da poprimimo opštu formu te "različitosti" u vidu novog identiteta, a da nacionalne manjine, koje žive sa nama, ostanu to što jesu kao neophodne političke ikebane.
Učili smo prvo da pišemo latinicom, uz obaveznu napomenu da nas pismo i nasleđe i te kako razlikuje od vršnjaka ispod Save i Dunava, pa tek onda ćirilicom, onako i više usput. Udžbenici su nam bili štampani latinicom.
Odnekud nam je neko među sinapse pustio i aktivirao razornu ideju da je narodna muzika "seljačka" i "nazadna". Odnekud nam je sugerisano i da je naš identitet drugačiji od onog "orijentalnog", južno od pomenutih reka.
Učiteljica R. M. povela je bila čitavu malu političku gerilu protiv sistema koje, razume se, nismo bili svesni, ali je ta njena mala gerila bila sjajna.
Ona bi svaku pesmicu o SAP Vojvodini, njenim partizanima, fabrikama, konjima, poljima i šorovima, koju smo morali da pevamo na časovima muzičkog ili učimo napamet na časovima srpkohrvatskog jezika, prepevavala na svoju ruku, iz "vojvođanske" u "bačku", kako bi je obesmislila u identitetskom smislu i vratila nas tamo gde zaista pripadamo.
Toga tada nisam bio svestan, ali sa distance od četiri decenije svojoj učiteljici skidam kapu i klanjam joj se zbog veštine da doskoči sistemu, ali na način na koji sam sistem ne može da joj se osveti.
Da li to Dinko Gruhonjić aktiviranjem separatističkih teza o rešavanju "vojvođanskog pitanja" izvan Srbije pokušava da tvori ili čak nametne politički horizont tekućih protesta, kako bi vlast da to razumemo, ili time, možda, baca pojas za spasavanje režimu, mene u suštini ne zanima.
Opažam samo činjenicu dobro uočljivog pokušaja plasiranja političke opcije spram koje će nam Nenad Čanak verovatno izgledati nevino kao politički Ken, i koja bi, u svom finalu, potpuno relativizovala pitanje borbe protiv korupcije (šta je, uostalom, korupcija spram takvog paradržavnog projekta kao što je Vojvodina Republika?), a koja u grad u kom živim i u čitav severni deo zemlje može ponovo da donese nepotrebne tenzije, destabilizaciju i sukobe, imajući u vidu da debela većina Sremaca, Bačvana i Banaćana, kad već Baranjci nisu sa nama, svoje krajeve vide isključivo u Srbiji, baš kao što je ubedljiva većina Honkonžana, na kraju, svoj grad videla i danas ga vidi u sastavu Kine.
Milion "Autonomija" i "Slobodnih Vojvodina" tu ništa ne može da promeni, što se volje Srba tiče, ali mogu studenti koji blokiraju fakultete tako što neće prihvatiti narativ o izdvajanju Vojvodine iz istorijskog zagrljaja sa ostalim delovima Srbije, kao horizont sopstvenih protesta.