Šta, niste čuli za Danijela Hejla?
Pre deset godina, ovaj bivši pripadnik oružanih snaga SAD prisustvovao je antiratnom protestu u Vašingtonu. Na tom skupu, čovek iz Jemena opisao je smrt svoja dva rođaka, stradala od američkih dronova.
Ubijeni nisu bili nikakvi teroristi. Štaviše, ohrabrivali su mlade ljude da ne pristupaju Al-Kaidi.
Hejl je shvatio da je napad na te nedužne ljude posmatrao na ekranu u vojnoj bazi u Avganistanu. Kao pripadnik obaveštajnih struktura američkog ratnog vazduhoplovstva tada je, zajedno sa ostalim kolegama, smatrao da je pomenutim ubistvom ostvaren veliki uspeh.
Ko to tamo ubija?
Prisustvo antiratnom skupu za Hejla je bilo intenzivno iskustvo. To iskustvo ponukalo ga je da sa medijima podeli informacije o nezakonitoj upotrebi američkih dronova ubica u Jemenu, Somaliji, Avganistanu i drugim zemljama.
U SAD, taj slučaj je poznat kao "The Drone Paper".
U izveštaju "Vašington posta" od 27. jula 2021. navedeno je da objavljeni dokumenti pokazuju da bezmalo 90 odsto ljudi, ubijenih dronovima tokom jedne petomesečne operacije u Avganistanu, uopšte nisu bili predviđene mete.
Na osnovu objavljene dokumentacije, američka javnost je utvrdila da ima pravo da zna ko donosi odluke o ubistvima dronovima, odnosno, ko odlučuje o tome koja je meta dronova legitimna, a koja nije.
Na osnovu objavljenog materijala snimljen je zapaženi dokumentarni film "Nacionalna ptica", a Hejl je dobio nagradu "Sem Adams" za integritet u obaveštajnim poslovima i "Bluprint", međunarodnu nagradu za slobodu govora namenjenu uzbunjivačima.
Nije što je govorio, nego što je tvrdnje potkrepio
Varate se ako ste pomislili da se Hejl danas ljuljuška na zasluženim lovorikama. On upravo "guli" zatvorsku kaznu. Uzalud je čuveni Kris Hedžis pisao da je tiranija neizbežna kada se oni koji razotkrivaju zločine države kriminalizuju i šalju u zatvor.
Sudija Lijam O' Grejdi osudio je Hejla na 45 meseci zatvora. Pritom je bio ciničan: "Nećete biti krivično gonjeni zbog toga što ste govorili o programu dronova koji ubija nevine ljude. Mogli ste da budete uzbunjivač bez uzimanja ovih dokumenata".
Tužilaštvo nije bilo cinično. Bilo je smešno. Tvrdilo je da je Hejl doveo Amerikance u opasnost da bi pojačao vlastiti ego.
O slučaju Danijela Hejla ovde se ne zna ništa, a on nije jedini politički zatvorenik u SAD, iako je formalno osuđen za "špijunažu".
Američki politički zatvorenici kao globalni mit i tabu
Pomenimo, ovde takođe nepoznatog Džošuu Adama Šalta koji je javnost upoznao sa dokumentima poznatim kao "Vault 7" o aktivnostima i mogućnostima nadzora CIA nad elektronskim komunikacijama i sajber operacijama, koje je potom preneo "Vikiliks".
Mi ponešto znamo o Džulijanu Asanžu, Čelsi Mening, ali ništa o sudbini Džona Kirijakua, Džeremija Hamonda, Džefrija Sterlinga, Tomasa Drejka, Arona Švarca, Mata Deharta, Bareta Brauna, Džesike Reznicek ili Terija Alburija.
Oni koji su zarad svojih političkih ubeđenja pribegli radikalnijim metodama borbe, poput Leonarda Peltijera (Indijanca koji se borio za prava starosedelaca, osuđenog pod sumnjivim okolnostima) ili drčne Suzan Rozenberg, danas u SAD služe doživotne ili višedecenijske zatvorske kazne.
Mi o ovim ljudima ne znamo ništa. Tema političkih zatvorenika u SAD je globalni tabu.
Prema navodima samostalnih novinara, okupljenih oko redakcije sajta www.towardfreedom.org, lista političkih zatvorenika koju su oni sačinili i objavili demantuje globalni mit da u SAD nema političkih zatvorenika.
Ukupan broj zatvorenika u SAD je teško pronaći, ali su sve dostupne statistike saglasne da su SAD u samom svetskom vrhu po broju zatvorenika po glavi stanovnika. Prema mnogim izvorima, pet puta malobrojnije SAD imaju jednak broj zatvorenika kao čitava Kina.
Američki zatvor ili kamp za deradikalizaciju?
Ta činjenica, i činjenica da u samim SAD postoje politički zatvorenici, otvara sasvim novo, pomalo sholastičko pitanje: koliko osuđenika staje na baklju Kipa slobode?
Srednjevekovna sholastika, koja je prebrojavala anđele na vrhu igle, smatrala je da je filosofija služavka teologije. Moderna (geo)politika na isti način tretira nauku, čak i samu stvarnost.
Sjedinjene Američke Države gromoglasno izražavaju svoju zabrinutost za stanje ljudskih prava i zločine širom sveta. Čine to selektivno, isključivo u okviru vlastitih geopolitičkih interesa.
Ta pozicija, spregnuta sa mitom o nepostojanju političkih zatvorenika unutar samih SAD, ovoj zemlji omogućava da druge zemlje optužuje za ono na šta ni sama nije imuna.
Kada nemački antropolog Adrijan Zenz optuži, na primer, Kinu i to, ni manje ni više, nego za genocid nad muslimanskom ujgurskom zajednicom, iako je broj Ujgira u toj zemlji za poslednjih nekoliko decenija višestruko uvećan i premda muslimanske zemlje ove optužbe odbacuju kao neistinite, SAD smatraju da je ta vrsta preoblikovanja stvarnosti sasvim legitimna, čak i kada su "naučne" studije koje tu propagandu podupiru dirigovana grantovima Fondacije "Džejmstaun" ili "Maršal".
Kada je autor ovih redova 2019. u Rigi prisustvovao Sedmoj svetskoj konvenciji parlamentaraca koji podržavaju Centralnu administraciju Tibeta u egzilu, imao je, sticajem okolnosti, priliku da upozna najznačajnije saradnike dalaj-lame, ali i da se rukuje sa zaista zanimljivim gostima iz senke ovog skupa, poput Karla Geršmana, osnivača i direktora NED-a (National Endowment for Democracy) i kongresmena Džonatana N. Stiversa.
Geršman je to što jeste, rukovodio je NED-om do pre dve godine. Stivers je, sa druge strane, bio jedan od direktora Izvršne komisije za Kinu američkog Kongresa, nekada angažovan u azijskom odeljenju USAID-a. Bio je jedan od vodećih ljudi azijskog odeljenja ove organizacije. Raspolagao je budžetom od 1,8 milijardi dolara i mrežom od oko 1.200 profesionalaca u 32 zemlje južne, centralne i istočne Azije, kao i ostrva u Tihom okeanu.
Samo neko potpuno naivan može da posmisli da su Geršman i Stivers pomenutom skupu prisustvovali kao neutralni zainteresovani pojedinci.
Kina je u oba pomenuta slučaja bila optužena za genocid i nasilje nad sopstvenim građanima, uključujući organizovanje kampova za deradikalizaciju u procesu suzbijanja terora ujgurskih islamista i separatista koji je trajao od početka devedesetih do približno 2016. godine, kada je slomljen protivterorističkim merama i ekonomskim ulaganjima.
Govoreći o navodnom genocidu i privremenim kineskim kampovima za deradikalizaciju i prevaspitavanje, koji su bili privremeno uspostavljeni i u međuvremenu su zatvoreni, niko nije pomenuo ni jednog politički osuđenog zatvorenika u SAD. A ponajmanje one koji su osuđeni na višedecenijske ili kazne doživotnog zatvora.