Sijan, kineska lekcija državotvornosti

Stranaca u Sijanu, gradu na čijem je području pre 2.200 godina rođena ujedinjena Kina, nema puno. Kada posete ovaj grad u provinciji Šansi, u centralnoj Kini, stranci, nošeni glavnim turističkim tokom, uglavnom obilaze muzejski kompleks posvećen ratnicima od terakote, nošeni svakodnevnom masom posetilaca.

Ova ordinarna znamenitost nezaobilazna je početna, ali ne po svaku cenu i konačna tačka obilaska ovog, po svemu neobičnog, veoma uređenog i dinamičnog grada. Sijan nudi čitav niz dragocenih istorijskih lekcija, od kojih je rađanje kineske imperije samo početni čas državotvornosti.

Samo noćno sletanje u ovaj stari grad, pod uslovom da je napolju bistro i koliko-toliko toplo vreme, predstavlja mali praznik.

Posetilac ima utisak da sleće pravo u epohu dinastije Tang. Toliko je u ovom gradu razigranih crvenih i žutih svetala koja trepere, sa diskretno osvetljenom Velikom pagodom divlje guske iz 7. veka koja je bila neka vrsta "kapije" za prodor budizma iz Indije u Kinu.

Na ulicama gradskog jezgra, kada se na njih stupi, još je življe.

Na svakom koraku oživljava se duh Tanga. Mnogi mladi, mahom devojke, u tradicionalnim haljinama i kostimima šetaju i odlaze u restorane. Sve zgrade su uređene i osvetljene crvenim i carskim žutim sijalicama, a električni napon po ulicama dopunjuje izražena urbana energija.

Čini se da se moderna Kina najradije poredi sa epohom dinastije Tang koja je vladala od 7. do 10. veka. U vreme Tanga, Kina je bila napredna, moćna i otvorena zemlja, čemu teži i danas.

Među ratnicima od terakote dočekuje me prijatelj i vodič Čeng Đije.

Čeng ponosno ističe da njegova porodica vekovima živi na području Sijana. Sa ponosom se unosi u ulogu vodiča. Kao iz mitraljeza obasipa me podacima: nalazište ratnika od terakote 78 puta je veće od Zabranjenog grada koji je sam po sebi impresivan sa svojih desetak hiljada prostorija, odnosno tačno je dva puta veće od Specijalnog kineskog autonomnog regiona Makao. Kompleks ratnika koji čine ešaloni pešadije, konjice, štab, svetilište i još koješta, gradilo je 720.000 ljudi oko 38 godina. Za popravku jednog ratnika potrebno je (bilo) oko godinu dana. Svaka statua je različita, na samo po licu i odeći, već svaka ima i linije na dlanovima.

Kada je posetio ovo mesto, kažu domaćini, Bil Klinton je tražio da dobije jednog ratnika od terakote, što su domaćini odbili. Za razliku od Klintona koji je bio u predsedničkoj poseti Kini, Henri Kisindžer je do danas ostao redovan, višestruki gost Sijana i kompleksa ratnika od terakote.

Kina tradicionalno teži izgradnji infrastrukture. Ne treba ići dalje od kompleksa odbrambenih zidova spram agresivnih nomadskih plemena na severu, koji zbirno nazivamo Velikim kineskim zidom, ili izgradnje drevnog Velikog kanala od Hangdžoa do Pekinga.

Car Ćin Šihuang, koji je prvi uspeo da ujedini sve kineske oblasti, podigao je ovaj kompleks pešadije, konjice i oficira koji će ga čuvati u podzemnom svetu. Bila je to izgradnja vrlo ozbiljne posthumne infrastrukture,

Armija od nekoliko desetina hiljada ratnika od terakote, od kojih se neki još uvek nalaze neiskopani u zemlji, trebalo je da brani njegovu grobnicu koja još uvek nije otvorena.

Za to postoje dva objašnjenja.

Prvo kaže da Kinezi smatraju da još uvek ne poseduju dovoljno naprednu tehnologiju koja bi omogućila da se istorijske dragocenosti iz grobnice prvog imperatora sačuvaju.

Pobornici ovog objašnjenja kao primer navode činjenicu da je boja sa svakog otkopanog ratnika nestajala za nekoliko dana, jer je u zemlji bila isušena. Ostale su sačuvane samo slike obojenih ratnika i poneki trag boje na nekoliko izloženih statua.

Osim toga, kaže Čeng, u zemljištu oko mauzoleja prvog kineskog imperatora pronađeni su znatni tragovi žive. Smatra se da bi kanal u grobnici, u kome se, tradicionalno, nalazi čamac kojim imperator treba da se preveze do podzemnog sveta mrtvih, možda, pun ovog metala.

Sa druge strane su oni koji smatraju da grobnicu, koja izgleda nije opljačkana, iz poštovanja uopšte ne treba dirati i da treba da ostane zauvek neotvorena.

Čeng me je upoznao sa Jang Gaođijanom, starcem koji je, sa još četvoricom komšija, 1974. godine, kopajući bunar, otkrio ratnike od terakote. Od njih petorice danas su živi Jang i još jedan.

Bio sam polaskan.

Jang Gaođijan kaže da ni sanjao nije da bi mogao da stekne "arheološku" slavu, ali se to ipak u izvesnom smislu dogodilo. Danas se ponekad ovaj vitalni starac druži sa posetiocima i potpisuje im knjige za koje u mladosti ni pomišljao nije da bi uopšte mogle da budu ispisane, zahvaljujući njemu, njegovim drugarima i bunaru.

Ovo su, ipak, manje ili više, poznate činjenice.

Prava poslastica, posmatrano sa srpskog stanovišta, krije se u drevnoj palati Huaćing, nekoliko kilometara od arheološkog lokaliteta na kome su otkriveni ratnici od terakote.

U ovoj romantičnoj palati iz doba Tanga strasno su se voleli car Li Lungći i njegova konkubina Jang Juhuan. Kinezi tokom školovanja stiču obimno znanje o ovoj romansi koja je posvedočena brojnim književnim i poetskim delima. Zaljubljen do ušiju, car je zapostavio državne poslove, što je državu na kraju skupo koštalo.

Ono što posetiocu iz Srbije u ovoj palati privuče pažnju je ono što se odigralo u 20. veku.

U jednom trenutku, vođa nacionalista Čang Kajšek, koji je ratni štab bio postavio u ovoj palati, planirao je da, usred japanske ofanzive, napadne kineske borce okupljene oko Komunističke partije Kine. U tome su ga sprečila dvojica generala, Džang Sueljang i Jang Hučeng.

Odbili su naređenje da napadnu trupe komunista i u jednom trenutku u ovoj palati opkolili štab Čang Kajšeka koji se potom predomislio.

U čast "incidenta u Sijanu", hiljade Kineza danas svakodnevno odaje poštu pribranosti i mudrosti dvojice generala, zahvaljujući kojima je izbegnuto rasplamsavanje građanskog rata, odnosno doprinosu partije Kuomintang i boraca Čang Kajšeka borbi protiv, kako ovde naglašavaju, japanske agresije (ne i borbe protiv japanskog naroda).

U nekadašnjoj Jugoslaviji, pa i današnjoj Srbiji, tako nešto je u institucionalnom smislu nemoguće. Čak se i operacija spasavanja američkih pilota, koju su na kraju rata izvele jedinice Jugoslovenske vojske u otadžbini, danas u medijima i zvaničnim saopštenjima maskira u akciju suvoborskih ili srpskih seljaka.

U malim studijima, postavljenim unutar palate Huaćing, hiljade posetilaca svakodnevno se slika sa slikom Čang Kajšeka u prirodnoj veličini ili se oblači u uniforme Kuomintanga kako bi se slikali.

Moj vodič kaže da Kina pažljivo čuva uspomenu na svoju autentičnu istoriju, čiji su Čang Kajšekovi borci nesporni deo.

"Mi čak i na širu ulogu ove dvojice generala koji su osujetili Čang Kajšeka da zarati sa borcima okupljenim oko Komunističke partije Kine možemo da stavimo neke primedbe, ali je njihov gest protivljenja bratoubilačkom ratu nadrastao sve njihove moguće istorijske mane i danas predstavlja svetao primer" dodaje jedan od posetilaca.

Kako kod nas stvari stoje po pitanju poštovanja istorijskih činjenica, iz pristojnosti i samopoštovanja nisam objašnjavao…