Vek Henrija Kisindžera i kineska poruka

Poseta Henriju Kisindžeru i čestitka povodom njegovog stotog rođendana krajem maja, bio je prvi potez Sje Fenga, novog kineskog ambasadora u Vašingtonu. Peking je time, na vrlo elegantan način, poslao upečatljivu poruku Vašingtonu, uoči nekoliko puta odlagane posete državnog sekretara Entonija Blinkena NR Kini, koja je potom usledila.

Sam akt slanja uglednog diplomate i vrsnog poznavaoca politike SAD na upražnjeno ambasadorsko mesto u Vašingtonu, u jednom blago rečeno delikatnom trenutku, sam po sebi je bio snažna diplomatska poruka.

Prvom posetom novog ambasadora Henriju Kisindžeru, koji u Kini uživa veliki ugled, Peking je jasno pokazao Beloj kući u kom pravcu želi da kinesko-američki odnosi zaokrenu, nakon što su tokom poslednjih desetak godina, korak po korak, srozani na najniži nivo tokom poslednjih 45 godina.

Intelektualni eho neslaganja velikih kompanija

 Vašington je pre godinu dana, pošto-poto, rešio da uspori ili potpuno osujeti kinesko tehnološko, a time i ekonomsko napredovanje. U tu svrhu, Bela kuća oružjem zvecka jače nego ikada u Tajvanskom moreuzu i upućuje ideološke zahteve vlastitim korporacijama da se povuku iz Kine, po cenu odustajanja od dobiti iz unosnih poslova na kineskom tržištu.

Američke korporacije, koje posluju u Kini, podigle su nedavno jasan glas protiv ovakvog pristupa i to prilično rezolutno, o čemu sam ovde pisao, a sada poruke koje su uputile korporacije kao što su "Tesla", "Majkrosoft" i "Džej Pi Morgan" dobijaju i svoj intelektualni eho.

U dva intervjua, povodom svog stotog rođendana, data "Ekonomistu" i "Volstrit džornalu", Kisindžer je pozvao SAD da se uzdrže od bezobzirnog neprijateljstva i umesto toga nastave sa dijalogom, kako bi izbegle rat sa Kinom i kako bi se okončao konflikt u Ukrajini.

Kisindžer nas je ponovo upozorio da se svet nalazi u situaciji sličnoj onoj koja je vladala uoči Prvog svetskog rata i da ratni epilog treba po svaku cenu izbeći. Put do izbegavanja nuklearnog armagedona vodi ka uvažavanju multipolarne stvarnosti sveta.

Kineski analitičari lucidno su primetili da kreatore američke spoljne politike proganja samoobmana, odnosno mešanje američke sebičnost sa globalnim interesima, što je u oštroj suprotnosti sa Kisindžerovim predlozima u vezi sa odnosima Kine i SAD, ali i SAD i Rusije.

 Kina želi da njena veličanstvenost bude prepoznata i poštovana

 Da bismo razumeli Kisindžerov stav o kinesko-američkim odnosima do kraja, moramo se vratiti makar do njegovog intervjua koji je dao Matijasu Dopfneru ("Die velt", 25. april 2021: Henry Kissinger on the political consequences of the pandemic, China’s rise, and the future of the European Union).

U tom zanimljivom razgovoru, Kisindžer je u geopolitičkom smislu razradio stav poznatog sinologa Žaka Žerna, navevši da Kina gaji konfučijansko gledište koje oblikuje kinesko razmišljanje rame uz rame sa kineskim marksizmom.

Drugim rečima, ukoliko Kina bude radila na maksimalnom nivou svojih kapaciteta, ona će, posmatrano iz ugla Pekinga, proizvesti veličanstveno ponašanje koje će potom proizvesti poštovanje u ostatku sveta – čineći ga prijatnim.

Ukoliko stvar pojednostavimo, posmatramo iz ugla Kine i njene civilizacije videćemo da prijatniji svet, koji pominje Kisindžer, u konfučijanskoj tradiciji ima veze sa principom nečega što bismo kolokvijalno mogli nazvati opštom harmonijom, nego sa principima haosa i sukoba.

Bolja Kina čini svet boljim. To je sve što Kina od sveta očekuje.

U periodu kineskog carstva, podsetio nas je Kisindžer u pomenutom intervjuu, strane zemlje su u Kini bile ocenjivane po stepenu njihove “blizine” kineskim kulturnim pravilima. Postojalo je odeljenje za ocenjivanje stranih zemalja koje je usmeravalo kineski spoljnu politiku.

Zbog toga Kisindžer savetuje SAD da se uzdrže od bezobzirnog neprijateljstva i umesto toga nastave dijalog, kako bi izbegle rat sa Kinom, a time verovatno i sa Rusijom, koji bi, sledstveno, verovatno bio poslednji rat u civilizacijskim okvirima koje poznajemo danas.

 Intelektualni ugaoni kamen koji establišment treba da uvaži

Stavovi Henrija Kisindžera, koji je pre pola veka sa američke strane pogurao vrata kineske politike otvaranja prema svetu, zbog čega, da ponovim, u Pekingu uživa izuzetno poštovanje, predstavljaju neku vrstu intelektualnog ugaonog kamena koji bi američki establišment trebalo da prepozna.

Prema Kisindžeru, SAD moraju da budu spremne da se suprotstave pretpostavljenoj kineskoj hegemoniji, ali treba da ostanu otvorene za politiku koegzistencije. Koegzistencija u sadašnjem svetu tehnologije prema Kisindžeru je neophodna, jer je znatno teže zamisliti treći svetski rat među silama čije su tehnologije u značajnoj meri tržišno ispreplitane.

U nedavnom razgovoru za "Ekonomist", Kisindžer je rekao da je uznemiren zbog sve intenzivnije konkurencije Kine i Amerike za tehnološko i ekonomsko preimućstvo.

Isticanje realnog stanja umesto ideologije i isticanje neophodnosti ravnoteže dve su najznačajnije karakteristike Kisindžerovog diplomatskog pristupa, proizašlog iz njegovog doslovno vekovnog životnog iskustva.

Čovečanstvo više gubi u ratovima nego što bilo ko u njima dobije

Posmatrano sa kineskog i možda ukupnog svetskog aspekta, stvar je u tome da čovečanstvo uvek plati znatno više u ratovima od onoga što bilo ko u njima dobije.

Taj princip u budućnosti će biti vrlo teško "ukrojiti" sa oprečnim američkim principom da ekonomija počiva na upotrebi oružja i njegovom zveckanju (pretnjama i ucenama).

Sledeći upravo Kisindžerov princip poštovanja realnosti, niko od SAD ne očekuje trenutnu promenu kursa spoljne politike, ali je problem što niko, čak ni nakon izjave predsednika Džozefa Bajdena da će hladni bilateralni odnosi brzo početi da se "odmrzavaju", ne vidi značajne signale mogućnosti obnove makar prihvatljivih odnosa Kine i SAD ili SAD sa Rusijom.