Muštuluk za kosti ili ima li žalosti izvan formata genocida?

Kada Munira Subašić, predsednica udruženja "Majke Srebrenice", kaže da sve žrtve nisu žrtve i da isključivo sud treba da ustanovi da li je nečiji ubijeni sin žrtva ili nije, ovdašnje nevladine organizacije, osetljive na svaku političku nekorektnost, ne reaguju.

Sudovi nisu presudili u velikom broju zločina počinjenih u Bosni i Hercegovini, ali to ne znači da svaki neosuđeni zločinac više nije zločinac, mada će se u najmanje jednom od primera u ovom tekstu videti da to i nije baš tako.

 Jesmo li svi "negatori"?

Nevladine organizacije, zadužene za "čistotu" javnog prostora, ne reaguju ni kada gospođa Subašić, čiji roditeljski bol duboko poštujem i žalim zbog njenog gubitka, kaže da su "Majke Srebrenice" odgojile 5.500 dece čiji su očevi ubijeni i da ta deca danas ne mrze, ali da "negatori genocida" znaju šta su uradili i od svoje dece prave bolesnike koja mrze.

U njenim rečima, doduše, ima istine.

Naše društvo nije bez balvana i balvanki koji smatraju da je zločin u Srebrenici mačji kašalj, ali je kovanica "negatori genocida" zgodna da u isti koš strpa ekstremističku manjinu i većinu koja bi da iskaže svoju žalost, čak i pokajanje, ali to ne može da učini izvan unapred utvrđenog političkog okvira genocida.

Omiljeni neosuđeni general

Problem sa gospođom Subašić je što je ona od majke Srebrenice postala politički glasnogovornik.

Nelogično je da majka, čija je sudbina određena teškim zločinom, prisustvuje proslavama drugih zločina. Mislim na proslavu Oluje 2015. godine u Kninu, kada je gospođa Subašić za Antu Gotovinu rekla da joj je "omiljeni general".

Prema njenoj političkoj logici i računici, progon više od dvesta hiljada ljudi iz Hrvatske sprečio je još jedan "genocid" u Bosni i Hercegovini.

Neosuđenog Nasera Orića da ne pominjem kao još drastičniji i sa Srebrenicom direktno povezani primer da ne pominjem.

Haški tribunal za nekoga kaže da je zločinac i on to jeste ili postane presudom, a za nekoga ne kaže ništa i on postane omiljeni general gospođe Subašić, jer, zaboga, protiv omiljenog generala nije doneta presuda.

Takva izjava trebalo bi, valjda, da bude uteha za više od dvesta hiljada ljudi koji su pobegli iz Hrvatske i zalog života bez mržnje.

 Genocid ili Republika Srpska?

Podjednako bi trebalo da nam budu neprihvatljivi oni koji negiraju težak zločin počinjen u Srebrenici i oni koji obesmišljavaju svaku žalost i pokajanje sa ove strane izvan zadatog političkog narativa, odnosno formata genocida.

Stiče se snažan utisak da bi sećanje na zločin u Srebrenici bio prepušten porodicama žrtava kao njihovo privatno pitanje, ako bi zapadni centri moći jednog dana odustali od genocida kao političkog imperativa.

Političkom upotrebom u svrhu negiranja Republike Srpske (republika šumska, RS, genocidaši...), težak zločin u Srebrenici, umesto žalosti i našeg pokajanja, postaje alat pritiska i dobija sve veću i veću političku upotrebnu vrednost koja razuman svet ovde iritira koliko i oni među nama koji težak zločin negiraju.

Treba da biramo između nemogućeg

Naprosto, naše javno mnenje je u prilici da bira između nemogućeg: osude teškog zločina u ekskluzivnom formatu genocida i Republike Srpske koja je po glavnom toku političke javnosti u bošnjačkom delu Federacije Bosne i Hercegovine "genocidna tvorevina".

Naravno da će svako ovde i u Republici Srpskoj odustati od takvog lažnog izbora i reći da ne želi da učestvuje u toj vrsti političkog cirkusa u kom žrtve ubijaju po drugi i treći put, ovoga puta njihovom političkom zloupotrebom.

Ove godine, u toku obeležavanja zločina u Srebrenici, Munira Subašić je rekla da bi "dala muštuluk" kada bi "jedna majka Srpkinja" pronašla kost svog ubijenog sina.

U toj rečenici pohranjena je suština stvarnosti Bosne i Hercegovine kojoj bi se više isplatilo da pokajanju, na sve tri etničke i verske strane, pristupi bez "muštuluka kostima" i unapred zadatih političkih okvira žalosti koja ne bi trebalo da ima političku, već humanističku upotrebnu vrednost.