Ruski tenkovi na Petoj aveniji

Postoji misao, koja se pripisuje Šarlu de Golu, da Rusi neće biti srećni dok u svetu postoji nepravda.

Poimanje i uloga pravde u životu povezuje srpsku i rusku kulturu. Poimanje pravde kao elementa naših života određuje civilizacijski identitet dva geografski udaljena, a opet vrlo bliska naroda, možda u značajnijoj meri nego srodnost slovenskih jezika i pripadnost istoj veri.

Postoji, takođe, suštinski "problem" sa Rusima i u izvesnoj meri sa savremenom percepcijom Kineza kod nas: "Oni ovde nikada nisu bili okupatori". Upravo zato što nisu bili okupatori, oni su u značajnoj meri "strano" telo za veliki broj Balkanaca koji identitetska uporišta traže u tekovinama okupacije i strane dominacije.

Predočene istorijske "anomalije", dakle slovensko (sveljudsko) poimanje pravde i izostanak ruske ili kineske okupacije Balkana, potpuno obesmišljava razumevanje geopolitike u formatu pukog tržišta velikih sila, na kom se prosto trguje, u zavisnosti od trenutne vojno-političke moći sizerena, odnosno hegemona.

Sa Rusima i Kinezima takav odnos ne postoji i svaka priča o tome da je Srbija u rukama Rusa je velika besmislica.

Srbija je inkarnacija slobode

Ma šta ovdašnjoj većini (koja nema veze sa stranačkim izborima) i njenom "rusofilstvu" prebacivali najglasniji i često najradikalniji delovi našeg i okolnih društava, srpski politički "mejnstrim", kakav god da je, ako treba sa sve pivom ispred prodavnice i čačkalicom u uglu usta, nikada nije bio u službi okupatora ili hegemona.

Srbija je bila i ostala inkarnacija ideje o slobodi, što, razume se, ne znači da u svom hodu kroz istoriju nije činila neke neoprostive greške, uključujući zločine činjene u njeno ime.

Osmanska imperija, Austrougarska i Nemačka sa svojim lokalnim satelitima nailazile su na Balkanu na oružani otpor Srba, dok je Rusija, uz podrazumevajuće istorijske oscilacije i mene u našim međusobnim odnosima, uglavnom podržavala srpsku borbu za slobodu, ne pojavljujući se ovde, ni dana, u svojstvu okupacione sile.

To je osnovna razlika između naše i istorije okolnih naroda, između ideje o slobodi i ideje o fluidnom identitetu kao izrazu aktuelne hegemonije.

Savremeni srpski identitet kalio se u borbi za slobodu, a ne u funkciji hegemona Balkana.

"Rusofilstvo" srpske većine, koje se danas ogleda u odlučnom protivljenju članstvu Srbije u NATO-u i ulasku u Evropsku uniju, ne može se definisati ili izmeriti argumentima onih koji novčanu dobit i sopstveni stokholmski sindrom u geopolitici drže za vrhunski civilizacijski i kulturni domet.

Upravo bi civilizovaniji i kulturniji predstavnici političke misli trebalo da razumeju da je trovekovna podrška Rusije srpskoj borbi za slobodu duboko u porama kolektivnog pamćenja našeg naroda. Ona nije kiseli plod inata Zapadu, kako se danas sugeriše.

Ne tako davno, podsetimo na tu činjenicu, Beograd je bio "najzapadnjačkiji" grad bivše Jugoslavije i Balkana. Niko nije gajio toliko ljubavi za Njujork i Ameriku kao nekadašnje sinonime slobode, kao Beograđani, baš kao što su Moskovljani ili stanovnici Sankt Peterburga želeli da budu prepoznati i priznati kao prirodno istočno plućno krilo Evrope.

Srbi ne žele da učestvuju u pohodu na Rusiju

Ali, kada Srbi kažu da ne žele u NATO, oni ne kažu samo da ne žele sa onima koji su ih besomučno bombardovali 1999. godine, rušeći im mostove i ubijajući im decu. Srbi time kažu da ne žele da učestvuju u vojnom širenju tog saveza na ruske granice, što smatraju nepravednim taman koliko su nepravednim smatrali prodor Napoleona ili Adolfa Hitlera na istok.

Srpsku "rusofiliju", ukoliko je uopšte ima onakve kakvom je predstavljaju njeni dežurni kritičari, treba tražiti u kolektivnom pamćenju koje seže do 18. i 19. veka, a ne u imperativu pokornosti trenutnom hegemonu, jer Rusi to ovde nikada nisu bili.

Ne počinje istorija naših odnosa sa Rusijom od Borisa Jeljcina koji je personifikacija "druge Rusije" ili Vladimira Putina kao personifikacije prirodne Rusije, nego od ruske podrške našim školama i crkvama u 18. stoleću i od učešća ruske vojske u Prvom srpskom ustanku, od bitaka na Štubiku i Varvarinu.

Oni koji bi da budu Česi, Poljaci ili Nemci, pre nego Srbi, kroje sliku o ruskoj politici u Srbiji prema pretpostavljenim iskustvima Čeha i Nemaca, a ne Srba.

Tu dolazimo do ključne razlike u razumevanju geopolitičkih procesa na Balkanu.

Da su Rusi i Kinezi danas na obalama Kalifornije, da je Meksiko stupio u ODKB otvarajući prostor za rusko vojno prisustvo u Sonori ili Čiuaui i da je rusko-kineska flota pritisla Meksički zaliv i istočnu obalu SAD, najveći broj Srba bi bio uz stranu koja se brani, odnosno koja je meta osvajanja.

To je činjenica na koju treba da budemo ponosni i koja nas izdvaja od balkanskog okruženja.

Nimalo ne sumnjam da bi javnost Srbije bila, u tom slučaju, solidarna sa Amerikancima, bez obzira na iskustva bombardovanja i nesuvislog priznavanja "Kosova", dok bi politički "mejnstrimovi" naših komšija bacali pripadajuće cveće po tim, srećom samo hipotetičkim, osvajačima sveta.

Nije mu palo na pamet...

Pre neki dan odgledao sam kratak video zapis, snimljen u Dalmaciji. Meštanin je snimao uplovljavanje nekog američkog ratnog broda u jednu od hrvatskih luka.

Poruka je glasila: “Bolje američki, nego ruski brod”, kao što bi sutra mogla da glasi: “Bolje nemački brod”. Snimatelj uopšte nema u vidu da bi u hrvatskoj luci trebalo da bude hrvatski brod, jer on Hrvatsku ne vidi izvan konteksta služeće države, prekjuče Austrougarskoj, juče Nemačkoj, a danas NATO-u.

On svoj status geopolitičkog hlapca, naprosto, ne dovodi u pitanje, jer sebe ne vidi izvan njega i svoje podatne luke.

Status sluge za njega je konstanta kroz koju teče istorija.

Buđenje svesti o vlastitoj ulozi i vrednosti jedan je od imperativa za ljude na Balkanu. Prvi korak u buđenju te svesti je povratak ideji o pravdi kao delu naših života i zaboravljenoj vrednosti međusobnog praštanja koja takođe određuje slovenski svet koji jeste i nas u njemu koji jesmo bez obzira kojim tokom istorija tekla.