Hambantota – geopolitička laž o kineskim kreditima
Akademsko istraživanje profesora sa univerziteta Harvard i "Džons Hopkins" pokazuje da Kina nikada nije prisvojila nečije prirodno ili infrastrukturno bogatstvo zbog nemogućnosti zemlje da vraća dug i da je o kreditima i reprogramu dugova lakše pregovarati sa Pekingom, nego sa zapadnim poveriocima
Između 1985. i 1991. godine, Nigerija je bila nagomilala četiri milijarde dolara zateznih kamata i kaznenih naknada članicama Pariskog kluba, na dug koji je ukupno iznosio 17,8 milijardi. Koju godinu kasnije, situacija u još jednoj afričkoj zemlji, Sudanu, bila je podjednako loša ili još gora. Ova zemlja dugovala je Austriji, Danskoj i Belgiji četiri i po milijarde dolara, od čega je glavnica iznosila svega dvadeset odsto te sume.
Zadržimo se na trenutak u Sudanu.
U nešto ranijem kreditnom aranžmanu, Kuvajt je Sudanu pozajmio 130 miliona dolara, a ukupna obaveza Sudana na kraju je iznosila 2,8 milijardi.
Ovakvih primera je mnogo i opšte društveno raspoloženje Globalnog juga može se u znatnoj meri objasniti zelenaškom prirodom politike vodećih svetskih kreditora koji su u Kini tokom poslednjih decenija dobili ozbiljnog rivala.
Ključna laž lansirana sa Šri Lanke
Kako se na Dalekom istoku pojavio novi globalni kreditor, sa svojom ohrabrujućom pričom o međusobnom poštovanju, obostrano korisnoj saradnji i potrebi izgradnje infrastrukture u zemljama u razvoju, trebalo ga je moralno diskriminisati.
U "svetskim", ali i domaćim medijima koji važne geopolitičke vesti iz svog tabora prenose bez provere ili makar prenošenja stava druge strane, moguće je pronaći bezbroj optužbi na račun Kine, da ova bezočno zloupotrebljava kredite kako bi prisvojila prirodna i infrastrukturna bogatstva dužnika.
Problem je što se kineske zaplene prirodnih bogatstava ili infrastrukture dužnika, u stvarnosti, nikada nisu dogodile, uključujući slučaj nama bliske Crne Gore za koju je, pre samo godinu ili dve, najavljivano da će, bezmalo, preći u kinesko vlasništvo, iako "kineski dug" u ukupnom dugu Podgorice iznosi svega 17,5 odsto.
Pre osam godina pojavio se ključni "dokaz" o razornosti kineskih kredita. Tada je u Vašingtonu saopšteno da je Kina, na ime duga, preuzela luku Hambantota na Šri Lanki.
Riba sa nogama konačno je bila prikazana, ali, kako će se ispostaviti, nikada nije bila otkrivena ili ulovljena. Posredi je bila jedna od najvećih manipulacija svetskim javnim mnjenjem ikada.
Majk Pens je povodom luke Hambantota progovorio o "diplomatiji zamke duga", a državni tužilac Vilijam Bar da Peking "guši siromašne zemlje dugovima, odbija da ponovo pregovara o uslovima, a zatim preuzima kontrolu nad samom infrastrukturom".
O ovoj geopolitičkoj laži ubedljivo svedoči akademski pošteno istraživanje profesora Debore Brautigem sa univerziteta "Džons Hopkins” i Meg Ritmajer sa Harvarda ("The Chinese ‘Debt Trap’ Is a Myth") koje je razvejalo ove neistinite tvrdnje.
Brautigem i Ritmajer navode da su kineske banke spremne da restrukturiraju uslove postojećih kredita i da nikada nisu zaplenile imovinu nijednoj zemlji, a kamoli luku Hambantota, kako to tvrde američki zvaničnici. Kinezi su luku zakupili, a ne zaplenili, a isplaćena cena zakupa nije upotrebljena za namirenje dugova Eksim banci.
Hambantota se nalazi na jugu Šri Lanke, svega nekoliko nautičkih milja važnog pomorskog puta koji Daleki istok povezuje sa Indijom, centralnom Azijom, Afrikom i dalje sa Evropom.
Istraživanje koje su sprovele Brautigem i Ritmajer pokazuje da je Kanadska agencija za međunarodni razvoj, a ne Kina, finansirala studiju izvodljivosti za luku Hambantota.
Studija je okončana 2003. godine i potvrdila je da je izgradnja luke izvodljiva, a prateći dokumenti, kako navode Brautigem i Ritmajer, pokazuju da je najveći strah Kanađana bio gubitak projekta od evropskih konkurenata. Kanadski projekat ubrzo je zapao u ćorsokak.
U međuvremenu je urađena još jedna studija koja je pokazala da je izgradnja nove luke na jugu zemlje i te kako isplativa.
Nema, dakle, govora o lošem projektu na koji je Kina naprosto navukla naivne domaćine, buduće dužnike.
Snabdevena pomenutim studijama izvodljivosti, vlada u Kolombu obratila se najpre SAD i Indiji koje nisu bile zainteresovane za ulaganje. Tek nakon toga, Šri Lanka se obratila Pekingu. Posao izgradnje luke 2007. godine dobila je kompanija "Čajna harbor grup".
Brautigem i Ritmajer navode da je Šri Lanka tada još bila u poslednjoj, najkrvavijoj fazi svog dugog građanskog rata, a svet je bio na ivici dolazeće finansijske krize.
Đavo leži u detaljima
Kineska Eksim banka ponudila je Šri Lanki komercijalni zajam od 307 miliona dolara za izgradnju luke, na petnaest godina, uz četiri godine "grejs" perioda. Kolombu je ponuđeno da bira između fiksne kamatne stope od 6,3 odsto ili promenljive stope. Kolombo je izabrao fiksnu kamatu, zbog tadašnjeg rasta kamatnih stopa.
Prva faza projekta izgradnje luke završena je prema planu, u roku od tri godine i obuhvatala je nekontejnerski istovar i pretovar.
Svi su bili zadovoljni, jer 2007. godine, naročito zemlji zahvaćenoj oružanim sukobima, nije bilo lako da dobije toliki komercijalni zajam.
Šri Lanka tada izdaje svoje prve međunarodne obveznice, sa kamatnom stopom od 8,25 odsto, koje će nekoliko godina kasnije biti glavni uzrok njenih ekonomskih nedaća, ali one nemaju nikakve veze sa Kinom i to se u zapadnim medijima temeljno prećutkuje, a dugovanje Eksim banci stavlja se u žižu interesovanja.
Građanski rat u zemlji ubrzo je okončan, 2009. godine, a apetiti političara su naglo porasli.
Umesto da po preporuci kanadskih eksperata sačeka prve prihode od luke u njenoj nekontejnerskoj fazi, Mahinda Radžapaks munjevito prelazi na drugu fazu izgradnje. Hambantota naglo postaje klasična kontejnerska luka.
Šri Lanka 2012. godine od Eksim banke zbog toga pozajmljuje još 757 miliona dolara, ovoga puta po sniženoj kamatnoj stopi od dva odsto.
U Hambantoti i Kolombu vrlo brzo, zbog poslovnih gubitaka, shvataju da je novoj luci potreban iskusan operater. Posao operatera dobijaju grupacije "Čajna harbor" i "Čajna merčants".
Radžapaks iznenada raspisuje izbore za januar 2015. i gubi ih od Maitripale Sirisena koji je izbornu pobedu utemeljio, gle čuda, na optužbama za korupciju i zaduživanje u Pekingu.
Poput opozicionih kandidata u Maleziji, na Maldivima i u Zambiji, finansijski odnosi aktuelnog predsednika sa Kinom i optužbe o korupciji bili su dominantni delovi kampanje, navode Brautigem i Ritmajer.
Na opšte iznenađenje, Sirisena je pobedio Radžapaksa i njegova administracija je odmah počela da trpi finansijski pritisak, ali zbog isplate pomenutih državnih obveznica koje su činile oko 40 odsto ukupnog spoljnog duga zemlje, a ne dugova Eksim banci.
Kada je Sirisena preuzeo dužnost predsednika, Šri Lanka je više dugovala Japanu, Svetskoj banci i Azijskoj razvojnoj banci, nego Kini. Dug za luku Hambantotu iznosio je svega pet odsto ukupnog duga, ali je predstavljen kao ključni deo nadolazeće dužničke krize u zemlji.
Guverneri centralne banke u Kolombu, koji su na toj poziciji bili za vreme Radžapaksa i Sirisena, premda se ne slažu po mnogim pitanjima, potvrdili su jednoglasno Brautigemovoj i Ritmajerovoj da Hambantota i kineski krediti uopšte nisu bili izvor finansijskih nevolja u zemlji.
Brautigem i Ritmajer takođe ističu da na Šri Lanki nikada nije bilo neizvršenja obaveza koje bi dovele do "zaplene" imovine te zemlje.
Spas je potražen novim zajmovima, ovoga puta o MMF-a, a deo novca obezbeđen je izdavanjem luke na 99 godina grupaciji "Čajna merčants", po ceni od 1,12 milijardi dolara.
Vlada u Kolombu, kako je ovde već pomenuto, novac od zakupa je iskoristila da poveća svoje devizne rezerve, a ne za isplatu duga Eksim banci.
Jedan od sagovornika Brautigemove i Ritmajerove, istraživač Subhašini Abedžsinghe, rekao je da je Šri Lanka pre kineskih kredita mogla da potone u Indijski okean, a da većina zapadnog sveta to ne bi primetila. Međutim, čim se manjim delom zadužila u Kini, Šri Lanka je postala jedna od najvažnijih tema u Vašingtonu.
Ribe u buretu
Propagandni narativ protiv Pekinga daleko je prevazilazio lažnu tvrdnju o kineskoj zapleni luke Hambantota na ime duga.
Majk Pens je čak bio rekao da će Hambantota postati kineska vojna baza, što se takođe nikada nije dogodilo, jer uski kanal koji luku povezuje sa Indijskim okeanom može da propušta tek po jedan brod. U slučaju vojnog sukoba, navode Brautigem i Ritmajer, ratni brodovi bili bi "ribe u buretu".
Pojam "diplomatija u zamci duga", koji Pens rado upotrebljava, pretpostavlja Kinu kao kreditnog predatora, a zemlje poput Šri Lanke kao lakoverne žrtve.
Brautigem i Ritmajer navode da Kina još uči i prilagođava se uslovima na svetskom tržištu. Tokom proteklih dvadeset godina, kineske firme su, kako Brautigem i Ritmajer navode, naučile mnogo o tome kako da igraju u međunarodnom građevinskom biznisu kojim Evropa i dalje dominira: dok Kina ima 27 firmi među 100 najboljih svetskih izvođača radova, u odnosu na devet iz 2000. godine, Evropa ima 37, manje od nekadašnjih 41, dok SAD imaju svega sedam, u poređenju sa 19 od pre dve decenije.
"Događaji koji su doveli do sticanja većinskog udela u luci u Šri Lanki od strane kineske kompanije otkrivaju mnogo o tome kako se naš svet menja. Kina i druge zemlje postaju sve sofisticiranije u međusobnom pregovaranju. I bilo bi šteta ako SAD ne uspeju da uče zajedno sa njima", navode Brautigem i Ritmajer.
U čemu je štos?
Ukoliko nekoga zanima suština zapadnog medijskog narativa o bauku "kineskih kredita" koji kruži ne samo Srbijom, već celim zapadnim svetom, dragocena je naučna analiza "Debt Relief with Chinese Characteristics" u čijem su pisanju, pored Debore Brautigem, učlestvovali Kevin Aker i Jufan Huang.
Ova dragocena studija citira ekonomistu iz Zambije koji je, iz ugla svoje zemlje, jasno i nedvosmisleno saopštio da problem predstavljaju evroobveznice, u konkretnom slučaju u vrednosti od tri milijarde dolara, a ne kineski zajmovi.
"Sa evroobveznicama se ne igrate kada isplate dospevaju. Kineski dug može lako biti ponovo pregovaran, restrukturiran ili refinansiran. Otkako je Zambija izdala svoju prvu evroobveznicu 2012. godine, prinosi su porasli sa 5,65 na preko 20 procenata", naveo je zambijski ekonomista.
Prema istom izvoru, lakše je bilo postići sporazume sa kineskim zajmodavcima nego sa privatnim poveriocima (sa Zapada).
Ova studija otkrila je da je između 2000. i 2019. Kina otkazala (cancelled) najmanje 3,4 milijarde američkih dolara duga u Africi... Otkrila je da je Kina između 2000. i 2019. godine restrukturirala ili refinansirala oko 15 milijardi dolara afričkog duga.
Ni ovo istraživanje nije pronašlo zaplenu imovine kineskih dužnika i uprkos ugovornim klauzulama koje zahtevaju arbitražu, nema dokaza o tome da su korišćeni sudovi za izvršenje plaćanja ili primena kaznene kamatne stope.
Jedina zamerka autora je netransparentnost ugovora potpisanih sa kineskim bankama.
