Savremena srpska istoriografija ne čini ništa da svetu predoči terorističku prirodu pokreta nazvanog Oslobodilačka vojska Kosova. Sledstveno tome i terorističku prirodu porekla režima u Prištini.
Kada kažem da ovdašnji istraživači savremene istorije ne čine (skoro) ništa, mislim na činjenicu da njihovi malobrojni radovi na temu albanskog terorizma na Kosovu i Metohiji nisu lako dostupni ni široj srpskoj, a kamoli javnosti "regiona", Evrope ili sveta.
U toj činjenici nema uopšte ili nema samo krivice srpskih istoričara. Krivica leži u atrofiranom društvenom sistemu svedenom na inicijativu lično motivisanih pojedinaca, a ne strategijski osmišljenu akciju samog sistema.
Goloruki smo dočekali revizionističku ofanzivu
Iako se opravdano dičimo istorijskim nasleđem svoje zemlje, koja je, uz sve mane i nedostatke, ipak ostala balkanska inkarnacija slobode, naša kultura pamćenja je zakržljala i zakorovljena.
Nije potrebno otići dalje od istorije nacionalnog međaša kakav je Jasenovac, verovatno najkrvaviji koncentracioni logor u Evropi i svetu. Mi smo u naučnom smislu, time i kao društvo, goloruki i što je najgore bunovni dočekali revizionističku ofanzivu nacističkih naslednika Nezavisne Države Hrvatske koja nas je prenula iz idejno-političkog sna o milion i po srpskih žrtava u tom jezivom logoru.
Mi sada, uvređeni i besni, samo negodujemo što se klatno oktroisane političke istine u istoriji zaljuljalo na drugu stranu.
Broj ubijenih u Jasenovcu ne propisuje više prema svojim interesima Savez komunista Jugoslavije, već to sada čini kolektivni Zapad koji neonacizam u Hrvatskoj potajno neguje i toleriše, kao što neonacizam pribaltičkih država i Ukrajine danas upotrebljava protiv Rusije.
Umesto da budemo akteri, mi sve više postajemo pasivni posmatrači tog procesa, kao da nas se Jasenovac uopšte ne tiče.
Što je najgore, čini se da smo mi u pogledu savremene istorije u sopstvenom javnom diskursu više zainteresovani za konačni unutrašnji obračun ravnogoraca i partizana, nego za ono što nam se zaista događa na trista kilometara od Beograda.
Borba za Kosmet je maksimalno angažovanje svih potencijala
Nešto slično našoj jasenovačkoj nemoći ili sterilnosti ponavlja nam se u slučaju Kosova i Metohije. Borba za našu južnu pokrajinu nije puki niz dnevnopolitičkih medijskih saopštenja, konferencija za medije, zvaničnih i nezvaničnih sastanaka i mrtvorođenih sporazuma. Ona bi trebalo da podrazumeva maksimalno angažovanje svih kulturnih, naučnih, ekonomskih, nevladinih i doslovno svih političkih potencijala srpskog naroda.
Obilje verodostojne dokumentacije je na klik ili dva od nas
Obilje verodostojne dokumentacije koja baca sasvim drugačije svetlo na takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova i njenu ulogu u Srbiji. Da ponovim: sledstveno tome i prirodu režima u Prištini. Ta dokumentacija javno je dostupna na internetu, na svega nekoliko klikova od nas.
Zapadu se može zameriti mnogo, ali ne i dostupnost najvećeg dela informacija.
Ukoliko imamo novca za nesporno prisutnu korupciju i glasanje u rijaliti programima, sigurno imamo novca i za rad pedeset ili sto usredsređenih naučnih istraživača koji ne bi trebalo da izlaze iz arhiva, ne samo naših, veći i onih u Vašingtonu, Londonu, Berlinu, Parizu i drugim ključnim centrima političke moći.
Da bismo došli do takvog specijalnog naučnog odreda, dugoročno jeftinijeg i korisnijeg od čitave armije ili policije, neko u Vladi Srbije toga najpre treba da se seti, potom da regrutuje najkvalitetnije istraživače i najdarovitije diplomce istorije, obezbedi njihovo finansiranje i odredi publicističke kanale i norme takvog pregalaštva.
Nešto slično Srbija mora da uradi na polju medija i nevladinog sektora.
Svrha medija, medijskih "eksperata" i "analitičara" ovde je navijanje u dnevnopolitičkom ringu, umesto dubinske analize makar spoljnopolitičkih prilika.
Mi moramo da iniciramo, otvorimo i predvodimo forume za dijalog sa albanskom intelektualcima i novinarima. I ne samo sa njima. Tu su, takođe, bošnjački intelektualci i novinari sa kojima bi i te kako vredelo inicirati i predvoditi dijalog.
Polupismeni pristalica Aljbina Kurtija može da tvrdi da su Dečani hrišćanski spomenik stanovnika Kosova neodređenog etničkog identiteta, čak i da je posredi albanski kosovski manastir, ali za to treba, sasvim uljudno, javno pitati i Vetona Suroja.
Bošnjački fanatici mogu slobodno da nastave da tvrde da su Bosanci u Srednjem veku, pre turske okupacije, u suštini bili isto što i muslimani (snimak takve besmislice veoma je gledan na Jutjubu), ali neko odavde, iz Beograda, suštinski važna pitanja treba da izmesti sa društvenih mreža u relevantne forume.
Ključ Kosova je žena
Pre desetak godina, na tadašnjem "Glasu Rusije" objavio sam da je (albanska) žena ključ kosovskog problema.
Da je Beograd milijarde evra, koje je spiskao proteklih decenija na nešto što sada radi ne bih da pominjem jer je posredi notorna činjenica, uložio na valjan način u ono što danas nazivamo severom Kosova i srpske enklave južno od Ibra, da su srpske sredine danas oaze kvalitetnog i uređenog života unutar svojih granica, albanska žena, koja više ne rađa desetoro dece i ne živi na selu, već u Prištini, Prizrenu, Uroševcu ili Đakovici, kad-tad bi poželela normalan život po uzoru na pomenute, na žalost hipotetičke srpske sredine.
Da se razumemo, ne mislim na period od nekoliko godina, već na narednih pola veka ili vek.
Mi smo u političkoj ostrašćenosti i defanzivi zaboravili na ljudski lik Albanaca i naročito njihovih žena čiji se socijalni položaj drastično promenio. Ne znam za društvo čije žene ne žele porodicu, izvesnost, sklad i mir, naročito kada je ta porodica naglo urbanizovana, atomizovana i zavisi od političke milostinje, mafije ili rada u inostranstvu.
"Narkos"
Ali, da se ne udaljim preterano od teme. Kakvi god da smo, mi na srpskom jugu imamo balkanski i evropski Medeljin. Svako ko je čitao o latinoameričkim narkokartelima ili makar gledao serijal "Narkos" zna šta je Medeljin.
Kosmet kao balkanski Medeljin nije moja kovanica. To je kovanica iz jednog od zvaničnih dokumenata objavljenih devedesetih godina na sajtu Federacije američkih naučnika (1112 16th Street NW, Suite 600 Washington, DC 20036).
Evo šta kaže jedan od priloženih zvaničnih dokumenata Republikanskog političkog komiteta:
"...Društveno organizovani u proširene porodice povezane u klanske saveze, kosovski Albanci dominiraju albanskom mafijom na južnom Balkanu. Osim na Kosovu, albanska mafija je aktivna i u severnoj Albaniji i zapadnoj Makedoniji. U ovom kontekstu, takozvani balkanski Medeljin sastoji se od niza geografski povezanih pograničnih gradova. Ako se ne kontroliše, ovaj rastući albanski narko-terorizam mogao bi da dovede do kolumbijskog sindroma na južnom Balkanu ili do pojave situacije u kojoj će se naći albanska mafija. dovoljno moćna da kontroliše jednu ili više država u regionu. U praktičnom smislu, ovo će uključivati ili Albaniju ili Makedoniju, ili oboje..."
U moru lako dostupnih dokumenata, koji naravno nisu dovoljni sami po sebi, ali jesu dokumenti i jesu lako dostupni, nalazi se okean argumenata koji idu u prilog srpskoj strani.
Tako u istom dokumentu možemo pročitati (citat iz "Njujork tajmsa" od 28. marta 1999. godine) da su koreni albanske politike na Kosmetu marksističko-lenjinistički i fašistički.
Tu je i izjava Roberta Gelbarda, specijalnog izaslanika predsednika Bila Klintona za Kosmet, koji je oštro osuđivao terorističke akcije na Kosovu i Metohiji, nazivajući takozvanu Oslobodilačku vojsku Kosova terorističkom grupom (Frans pres, 23. februar 1998).
Tu je i čitav okean podataka o vezama albanske mafije sa Kosmeta sa političarima, podaci o vrednosti švercovanih narkotika, poslovima albanske mafije sa Kosmeta, vezama sa sponzorima islamističkog terorizma...
Jeste li ikada posetili Dečane?
Neko bi mogao da kaže da se o svemu tome u Srbiji manje-više zna, ali to ne bi bila istinita tvrdnja. Naša saznanja o Albancima su površna i puna ostrašćenog, zaslepljujućeg prezira.
Slično je sa ovde već pomenutim Jasenovcem. Do juče smo sasvim kafanski "znali" da je u tom logoru ubijeno milion i po Srba, ali u proseku nikada ništa o tome nismo zaista pročitali, osim nešto malo bombastičnih naslova u novinama, niti smo u ogromnoj većini slučajeva ikada posetili Jasenovac.
Zamislite se sada duboko i pošteno sebi odgovorite jeste li ikada posetili Dečane ili Veliku Hoču i šta znate o albanskom kulturnom nasleđu. Naročito nasleđu u samoj Albaniji, koje je toliko slično srpskom i koje po svojim društvenim impulsima nije baš preterano blisko onome što se sada dešava na Kosovu i Metohiji.
Družio sam se sa ljudima iz Albanije, naročito sa njenog juga, bojim se da pomalo znam o čemu pišem.
Ne poznajemo albansku kulturu
Mi o Albancima, njihovoj kulturi i političkim pokretima u proseku znamo veoma malo. Paradoksalno, na vrhuncu našeg istorijskog spora i ratnih sukoba sa njima, naša albanološka katedra takođe nije preterano aktivna sve ove decenije, što nas sa svim ostalim ovde pobrojanim, uprkos nesrazmerno većim potencijalima, u funkcionalnom smislu smešta na inferiornu stranu sukoba.
Obilje javno dostupnih dokumenata, a izvesno i onih koji čame netaknuti u arhivama, svedoče i o povezanosti albanskog političkog faktora na Kosmetu sa islamističkim terorizmom.
Neko u Srbiji i Srpskoj, koja je suočena sa srodnim geopolitičkim izazovima, sve te dokumente treba najsistematičnije da obradi, sintetizuje činjenice koje iz njih proishode i učini nešto na profesionalnom planu onoga što se naziva javnim uticajem ili čak mekom moći.
Nisam primetio da smo, kao društvo, posvećeni jednom takvom samopregoru i radu, niti da smo aktivno posvećeni pokretanju i predvođenju suštinskog dijaloga sa albanskim intelektualcima i novinarima, bez stranih pokrovitelja i suflera.
Voleo bih da me dolazeće godine i decenije konačno iznenade. Voleo bih da doživim aktivnu Srbiju koja je smišljeno iskoračila iz dnevnopolitičkog formata vlastitog doživljaja sebe i sveta koji je okružuje i počinje sizifovskom upornošću da poentira i dobija niz malih bitaka koje će za pola veka ili vek na Kosmetu doneti potpuno novu normalnost i političku klimu.