Pre nekoliko godina u Pekingu sam posetio Poli teatar. U tom impresivnom plesnom pozorištu napravio sam intervju koji sam ove jeseni, s razlogom, na ovom mestu pominjao dva puta.
Posredi je, da podsetim, intervju sa režiserkom Kung Desin, pripadnicom 77. generacije direktnih Konfučijevih potomaka, načinjen pre sedam godina.
Bio sam impresioniran stavom te poznate mlade režiserke da, kao Konfučijev potomak, nema i ne treba da ima veća prava, već samo veće obaveze prema kineskoj državi i kulturi.
Ove jeseni, sticajem nekih lepih okolnosti, posetio sam ponovo Poli teatar i pride istoimeni muzej.
Na repertoaru je bila predstava "Samo plavo i zeleno", režisera Džou Lija i Han Džen, sa čuvenim plesnim glumcima Džang Hanom i Meng Ćingjang, koja je na sceni oživela klasično slikarsko delo "Hiljadu lija reka i mora" Vang Simenga iz epohe dinastije Sung (960–1279).
Modernu plesnu izvedbu, oslonjenu na kinesku likovnu tradiciju, odgledao sam sa zadovoljstvom, uz vrlo tihe komentare i objašnjenja ljubazne koleginice iz redakcije lista "Ženmin žibao".
Predstava je ispreplitala prikaze napora autora slike iz epohe dinastije Sung, koji je preminuo vrlo mlad, sa ovovremenim naporima mladog istraživača ovog klasičnog dela kineskog slikarstva.
Poruka je bila jasna: moderna Kina je dodata vrednost kineske civilizacije. Bez kvalifikovanog razumevanja prošlosti, nema ni sadašnjosti, a kamoli budućnosti.
Sala sa oko 500-600 mesta bila je ispunjena do poslednjeg sedišta. U sali je bilo mladih i dece, čak mnogo.
Aplauzi su se poput talasa, u sedam navrata, razbijali o scenu nakon završetka predstave.
Menadžment je menadžment
Iako mi to nije manir, pitao sam domaćine tokom večere u obližnjem restoranu da mi otkriju koliko je ulaznica koštala. Objasnio sam im i zašto ih to pitam.
Razumeli su.
Pojedinačna ulaznica koštala je oko 700 juana – skoro 100 evra.
U redu, vrhunska umetnost, a ova predstava je nešto najbolje što Kina u oblasti plesnog teatra ima, mora da košta.
Ova okolnost zainteresovala me je da saznam šta je u stvari Poli teatar i kako on zaista funkcioniše. Da li njime rukovodi nevidljiva ruka tržišta ili je vođen ljudskom rukom ka nekakvom cilju?
Setio sam se Isaka Adižesa: menadžment u umetnosti je kao i menadžment u bilo kom preduzeću. Onaj ko je pročitao njegovu knjigu "Menadžment za kulturu" zna o čemu je reč.
Moje interesovanje za kineski menadžment u kulturi pojačano je prethodnom posetom Poli muzeju koji se stara o najdragocenijim statuetama kineske budističke umetnosti. U okviru ove postavke, iz nekog razloga, našao se i kineski žičani instrument "Sungši đianji" (Songshi Jianyi) iz 1120. godine, dakle iz epohe u kojoj je nastala čuvena slika koju sam ovde pomenuo.
Kod "Sotbija", ovaj instrument koštao bi oko 20 miliona dolara, rekli su mi domaćini, dodajući da, naravno, instrument zapravo nema cenu i da nikome ne pada na pamet da ga proda, ali da je dobro da neke koordinate vrednosti iskažemo i u materijalnom svetu.
Šta je Poli grupacija i kako ona funkcioniše?
Velelepno zdanje Poli grupacije i muzej koji se reprezentativno stara o artefaktima kineske budističke umetnosti, pa impresivni Poli teatar sa svojim, da napomenem i to, fantastičnim scenskim efektima...
Da li je moguće da se o ovom značajnom delu kineske kulture stara kineska državna kasa, Državni savet (vlada), ministar ili ove ustanove kulture prosto fluktuiraju na “tržištu”?
Pokazalo se da stvari nisu tako proste i da je Kina pronašla način da iz tržišta ekstrahuje efikasnost, ne odričući se svojih ciljeva.
Evo kako kinesko upravljanje kulturom izgleda u slučaju Poli teatra i istoimenog muzeja koji su, kako će se pokazati, samo deo jednog šireg institucionalnog mozaika.
Kineska Poli grupacija je ustanovljena odlukama Državnog saveta i vrlo uticajne Centralne vojne komisije kao korporacija. To je veliko preduzeće u državnom vlasništvu pod nadzorom i upravljanjem Komisije za nadzor i administraciju državne imovine pri Državnom savetu, dakle vladi NR Kine.
Tokom protekle tri decenije, Poli grupacija je formirala sopstveni obrazac razvoja u više isplativih oblasti. Na zvaničnom sajtu grupacije navedeni su međunarodna trgovina, razvoj poslova sa nekretninama, istraživanja i razvoj lake industrije, nove tehnologije, komunikacije i još dosta toga, uključujući kulturu i umetnost.
Poli grupacija posluje u više od 100 gradova širom Kine. U 2021. godini, ova grupacija ostvarila je prihod od 445,12 milijardi juana (nešto više od 57 milijardi evra), uz dobit od od 56,81 milijardu (7,3 milijarde). Do kraja 2021. godine ukupna imovina grupacije dostigla je vrednost od 1,74 biliona juana, a ukupan poreski doprinos grupacije premašio je 400 milijardi juana. Poli grupacija poseduje 11 velikih sekundarnih filijala, više od 2.000 preduzeća u potpunom ili većinskom vlasništvu, ima oko 110.000 zaposlenih i šest javno kotiranih kompanija u zemlji i inostranstvu.
Čitav ovaj složeni poslovni sistem, osim što revnosno i obilno puni državnu kasu, ima za cilj da optimizuje, funkcionalizuje i organizuje staranje o značajnom delu kineskog nasleđa u oblasti kulture.
Otuda puna sala Poli teatra. Moji ljubazni domaćini svakako je nisu napunili zbog grupe nagrađenih novinara. Otuda kineske knjižare u kojima mladi sede na podu i besplatno čitaju knjige. Otuda kineski muzeji puni porodica sa decom. Nisam bio samo u jednom. U Pekingu, Šangaju, Sijanu, Ningbou, Đinanu... Svuda gde bih kročio nailazio bih po muzejima na veliku posećenost i decu.
Kultura je isuviše važna da bi bila prepuštena stihiji užih političkih i privatnih ekonomskih interesa. Kineski model, oličen u primeru Poli grupacije, svedoči da državno preduzeće ne mora nužno da bude čemerno.
Posetom Poli teatru, čiji je ansambl nastupao i u Beogradu, kao i muzeju ove grupacije, stekao se utisak da relacija državna davanja – prihodi ustanova kulture mogu da se uravnoteže i optimizuju, ali samo ukoliko sam sistem to želi i može.
Buđenje srpske privrede, ukoliko se zaista dogodi, neće biti kompletno ukoliko srpska privreda sebe ne bude videla u jednom širem nacionalnom kontekstu, u simbiozi sa srpskom kulturom.