Proteklog vikenda čuli smo ponovo, posle dužeg vremena, da se Beograd plaši Vojvodine, da je nikada nije razumeo, da je Srbija u zoni sumraka i da je u tu zonu usisala Vojvodinu. Čulo se da su Vojvodina i ostatak zemlje "drugačiji civilizacijski kulturni modeli", a da je separatistički program jedina "priča" koja do sada nije postojala među vojvođanskim partijama, što je, valjda, trebalo da bude neka vrsta upozorenja ostalima da je sever zemlje i dalje potencijalno neuralgična geopolitička tačka.
Sve to bilo je garnirano sada već uobičajenim poštapalicama koje najmanje dve decenije povremeno zasvrbe javnost: klerikalizacija, fašizacija...
Ko je davao političku masu autonomašima u prošlosti?
Prošlonedeljni novosadski omaž upokojenom ustavnom fantomu podele Srbije iz 1974. godine nije izazvao burniju reakciju javnosti, naprosto zato što otcepljenje više nije tema.
Priča o Vojvodini kao konstitutivnom delu Srbije, sa širokim zakonodavnim, sudskim i izvršnim ovlašćenjima, zgodna je samo za poneki grant ili da se opravda projekat.
Kritičnu masu autonomaškom pokretu devedesetih godina prošlog i početkom ovog veka davale su neke od stranaka nacionalnih manjina koje su danas čvrsti politički saveznici Beograda, pre svih Savez vojvođanskih Mađara i Demokratski savez Hrvata u Vojvodini. Bez podrške ovih stranaka, usamljeni novosadski glasovi o distanciranju naše severne pokrajine od centralne Srbije ne vrede ni pet političkih para.
Bačvani, Banaćani i Sremci koji ih ne žele, najveći su problem marginalnih političkih i parapolitičkih grupa koje sanjaju povratak u 1974. godinu, a ne Beograd. Nedostatak podrške među građanima ključni je problem radikalnih autonomaških krugova.
Subotička konvencija
Poslednji veliki skup autonomaša, u znatno respektabilnijem sastavu nego što je bio ovaj prošlonedeljni, novosadski, održan je pre tačno dve decenije u Subotici. Skup sam pratio kao urednik lokalnog nedeljnika "Dani" i razgovarao sam sa svim njegovim učesnicima, osim Nenada Čanka.
Bio je to poslednji pokušaj konsolidacije političkih snaga koje su u petooktobarskom prevratu videle šansu da se vrate na političku scenu i razdvoje našu severnu pokrajinu, u značajnoj meri ili u potpunosti, od ostatka Srbije.
Te snage na izborima nisu dobile podršku da uđu u Narodnu skupštinu, ali su njihovi lideri, mirne duše, u Subotici tvrdili da Vojvodina u Srbiji nema svoje autentične predstavnike. Situacija je bila blago rečeno šizofrena. Građani su to jasno videli, pa je čitava ta autonomaška konvencija u Subotici imala jedan jalov, čak u političkom smislu gerontološki prizvuk.
Mitološki sentiment
U punoj Velikoj većnici Gradske kuće u Subotici Nenad Čanak, Jožef Kasa, Živan Berisavljević, Boško Krunić i neki Boško Petrov na sav glas su tražili da se točak istorije vrati tri decenije, ako ne i stotinak godina unazad.
Među autonomašima se ispod žita, naime, sve vreme gaji jedan teško razumljiv mitološki sentiment prema Austrougarskoj. Neki od njih skloni su da idealizuju tu zemlju iz koje je pobegao svako ko je mogao.
Vek kasnije, navodna uređenost države i "tolerancija" Habsburga upotrebljava se kao argument prilikom isticanja takozvane vojvođanske posebnosti, iako je istorijska Vojvodina (Srbija i Tamiški Banat) bila noćna mora njihovih ustavnih ustupaka.
Da ne pominjem da je Pančevo više nagnuto Beogradu nego Lazarevac, a da je donjem Sremu po svemu bliža Mačva nego Banat...
Autonomaši su u Subotici te 2004. godine tražili da se Vojvodina ponovo definiše. Tvrdili su da Vojvodina nikada nije bila u Srbiji, ali da je sa Srbijom bila u drugim državama. Zatražili su i da Vojvodina postane konstitutivni (čitaj: federalni) deo Srbije.
Za razliku od Čanka, kom je autonomaška priča pristajala uz imidž političkog klovna, Jožef Kasa nije umeo da objasni zbog čega o Vojvodini govori kao o zajednici građana, a onda, unutar te zajednice građana, traži danas potpuno zaboravljenu etničku zajednicu devet opština sa mađarskom većinom.
Kasa je, zapravo, bio glavni majstor te subotičke konvencije autonomaša. U zanatskom političkom smislu žonglirao je majstorski. Govorio je, istovremeno, o građanskoj Vojvodini, etničkoj zajednici Mađara u onih devet opština i sve vreme sarađivao sa tadašnjom Socijalističkom partijom Srbije koja mu je obezbedila mesto predsednika Saveza vojvođanskih Mađara i držala ga na uzdi.
Pitao sam ga o svemu tome kada smo se poslednji put videli, jer je bio tražio da ja razgovaram sa njim, ali nije umeo, ili hteo, ni tada da mi odgovori na sva ta pitanja.
Umereni autonomisti nisu hteli u autonomaški tabor
Koliko su radikalni zahtevi za revizijom istorije opasni i deplasirani, videlo se još tog marta 2004. godine u Subotici. Umereniji autonomisti, poput Miodraga Isakova ili Dragana Veselinova, uopšte nisu želeli da joj prisustvuju.
Za razliku od Čanka i Kase, koji su umeli da drže pažnju posetilaca tog skupa, među kojima je najviše bilo članova tadašnjeg Saveza vojvođanskih Mađara i Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini, Živan Berisavljević je ugnjavio publiku podnevši pravi partijski referat iz doba Saveza komunista Jugoslavije, prošaran pridevima očigledne mržnje prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i Srbiji koja je uveliko bila "demokratska", a ne "miloševićevska".
Kraj tog skupa u Subotici, koji je trebalo da na političku i istorijsku scenu vrati autonomaške snage, okončan je skandalom Borke Pavićević, bez koje ovaj skup nije mogao da prođe. Ona je tom prilikom saopštila da je Đerđ Sorad, bivši gradonačelnik Subotice, portir u Nemačkoj.
Jožef Kasa je, pored svega, ipak bio gospodin. Kao domaćin skupa nije želeo da njegov prethodnik bude omalovažen neistinitom informacijom. Izašao je za govornicu i demantovao informaciju koju je izrekla Borka Pavićević, rekavši da se Sorad u Nemačkoj bavi razvojnim poslovima, odnosno da nije portir.
Po toj anegdoti danas se pamti neuspela reanimacija autonomaških snaga u Subotici. Prošlonedeljni omaž upokojenom ustavnom fantomu bio je samo zgodna prilika da se podsetim kako je taj politički pokret izgledao pre dve decenije, kada je barem bio na infuziji manjinskih stranaka u čijoj je funkciji, zapravo, trebalo da bude.