Oblačić u bermudama: O čokoladama, vozovima i još nekim stvarima

Dvadeset prvi vek nam je doneo organizaciju života na planeti koja nemilosrdno "melje" učesnike u civilizacijskoj "predstavi". Iracionalni događaji i političke odluke, ishitrene izjave filovane besom, suludi projekti koji se nameću silom, kontroverzne pojave... Sve je manja razlika između fikcije i stvarnosti. S tim da fikcija ipak mora da ima smisla.

A evo kako se na društvenim mrežama opisuje novo vreme:

"Ako u zoni osnovne škole voziš brže od 30 kilometara na sat – ti si manijak. Ako voziš sporije onda si pedofil. U svakom slučaju si kriv".

Jedan mladić izbacuje parolu: Duh tolerancije će pobediti – milom ili silom! Jedan čovek konstatuje: Nekad su se roditelji mladoženje nadali da je mlada nevina. Danas mole Boga da je žensko. Druga osoba dodaje: Kako je krenulo, uskoro će pol moći da se promeni i u menjačnici. Ima i upozorenja: Nekada, kada bi brod počeo da tone, prvi u redu za spasavanje bili su žene i deca. Danas, u istoj situaciji, dok se razjasni kako se ko oseća i ko je kog pola – svi će da se podave.

Satiričar Miodrag Stošić piše: Jutjuberka, influenserka, tiktokerka – nema dovoljno reči da se opiše devojka koja ne zna da skuva kupus sa rebarcima! Nepoznati tviteraš priča - Nekada je majka govorila sinu: Dragane, hoćeš li da ti majka namaže na hleb paštetu, ili mast i alevu papriku, pa da ideš da se još malo igraš na ulici. Danas majka kaže: Lave Grigorije, hoćeš li da ti Roditelj 1 namaže na hleb bez glutena veganski humus, ili vege namaz bez aditiva sa nula odsto masti, pa da još malo budeš onlajn pre spavanja.

Novo doba u kojem je pilav postao rižoto, čorba se pretvorila u potaž, a kajgana u omlet, donelo nam je i neke jednostavne stvari kao što je savremena definicija loptanja. "U fudbalu danas pobeđuje onaj ko DA više", kaže aforističar.

Darko Đuračić u svojoj objavi na Fejsbuku opisuje svojevrsnu geografiju apsurda: Kada sa zapadnog Balkana, koji se nalazi na istoku Evrope, krenete na jug – dolazite do Severne Makedonije.

U isto vreme, drugi autor nudi zanimljivo objašnjenje zbivanja u Evropi: Šta je zajedničko ekonomskoj krizi i uzdržavanju od seksa? Ako dugo potraju, ojačaće desnica!

Jedna žena podseća: Pre 40 godina mnogi su uzimali marihuanu da bi im svet izgledao čudan. Danas svi uzimamo bromazepame da nam svet izgleda normalan. Bilo je i predloga da se umesto Nobelove uvede Orvelova nagrada.

Kraljevi duha na društvenim mrežama trenutnu situaciju na planeti opisuju kao "autobus koji hrli u provaliju, a putnici se za to vreme svađaju oko toga ko će gde da sedne". Aleksandar Baljak u genijalnom aforizmu predviđa: Uskoro ćemo tv kanale menjati mislima. Ali će program biti isti.

Ima i naoko pozitivnih viđenja modernih vremena. Doduše, parola "Robot nikad neće moći da zameni čoveka" potpisana je kao "stara kanibalska poslovica".

Kada bi neko napravio istraživanje, verovatno bi došao do rezultata po kojima bi najviši stepen međusobnog razumevanja na Zemlji bio među pijanicama.

Ima li nade da se na ovu planetu vrati normalan život? Postoji li mogućnost da malo "oduzmemo gas", a da mediji prestanu da uvrnute ljude promovišu u poznate ličnosti. I možemo li da oprostimo onima koji sve ovo smišljaju? Potražimo pomoć u Ujedinjenom Kraljevstvu.

Svojevremeno, gradska uprava Bornmuta, letovališta u Engleskoj, pozvala je naučnike da ih konsultuje u vezi sa jednim problemom koji ih je zabrinjavao. Petkom i subotom kasno uveče, po zatvaranju mnogobrojnih lokalnih diskoteka i klubova, stalno je dolazilo do masovnih tuča i nasilničkog ponašanja gostiju tih mesta. Oni bi po izlasku iz ovih prostora na ulicu, pod uticajem alkohola, lakih droga i klupske atmosfere, stalno započinjali kavge. Savet naučnika je bio jednostavan: na izlasku iz diskoteka posetiocima dajte na poklon čokoladu.

Vlasti Bornmuta su to i učinile. Svako od gostiju noćnih klubova dobijao je pri izlasku malu čokoladu. Već prve večeri broj ekscesa je smanjen za trećinu, a druge noći je prepolovljen.

Eksperiment je uspeo, a evo i zašto. Čokolada uneta u organizam stimuliše lučenje serotonina – hormona sreće i zadovoljstva. On čini da se osećamo dobro, da uronimo u lepo raspoloženje i da budemo spremni da sve i svakom oprostimo. Sličnu ulogu ima i dopamin koji se takođe stvara posle jedenja čokolade. Na ovaj način lakše podnosimo loše vesti i smanjujemo nivo stresa.

Pretpostavimo da je količina čokolade koju treba pojesti da bi se lakše prebrodile gluposti (koje čine pre svega belosvetski političari), direktno srazmerna intenzitetu tih gluposti. U tom slučaju, da bismo "svarili" neku centralnu informativnu emisiju na televiziji (TV Dnevnik) pre 35 godina bile su nam potrebne dve ili tri čokoladne bananice.

Pre 20 godina, uz dnevnik na bilo kom tv kanalu, bilo je potrebno pojesti 250 do 300 grama čokolade da bismo sve "oprostili". Danas nam uz tu emisiju treba oko pet i po kilograma čokolade plus 47 bajadera. Očigledno, ako želimo danas da se suočimo sa lošim vestima i da potom oprostimo glupost – bitno će nam se povećati količina šećera u krvi što direktno vodi u dijabetes. Znači - opraštati danas političarima i raznim pratećim egzibicionistima njihove sulude postupke je ravno samoubistvu. A ako ipak to radimo, činimo to na sopstvenu odgovornost.

Pitanje koje se nameće je: Kada je sve ovo počelo? Kada su odlike  kao što su mahnitost i sumanutost ubacile u "petu brzinu"? Mnogi će kao odgovor predložiti neke značajne, prelomne događaje: pad Berlinskog zida, NATO agresiju na Jugoslaviju, napad na "bliznakinje"... Međutim, možda treba da se vratimo više od šest decenija u prošlost.

Priča kaže da se ovo dogodilo 1960. godine, na području Kaira, u delu grada pod imenom Abasija. Kao rezultat nemara bolničkih čuvara, iz jedne psihijatrijske bolnice su na ulice uspela da pobegnu 243 pacijenta. Bilo je neophodno hitno sprečavanje posledica ovog događaja i što brže rešenje problema. Stoga je direktor ustanove pozvao doktora Džamala, koji je poznavao sve odbegle pacijente, da brzo smisli način kako da ih vrate nazad u bolnicu. Doktor je odmah došao na ideju kako da to uradi. Zamolio je bolničko osoblje da stanu iza njega u kolonu kao vozić i da tako izađu na ulicu, oponašajući pritom zvuk lokomotive. Dogodilo se upravo ono što je doktor očekivao – uspeo je da okupi pacijente u vozić i da ih vrati u bolnicu.

Međutim, tada se pojavio novi problem. Broj odbeglih pacijenata bio je 243, a nakon povratka u bolnicu u voziću je izbrojano 612 osoba.

Šta mislite koliko bi dug vozić bio danas? I u kojoj zemlji?

A šta je sa onima koji su "viđeni" u ovakvom vozu, ali ga nisu primetili na ulici pa nisu imali priliku da se "pridruže"?

Da li su, u nedostatku ovog, uskočili u neki politički vozić i kandidovali se na nekim izborima?

Shodno svemu navedenom kao i geopolitičkim ludorijama u 21. veku, nije teško zamisliti sledeću scenu: Naš čovek šeta ulicama neke zapadne metropole. U tišini večeri on prolazi pored zgrade značajne državne ustanove. Na jednom od spratova je osvetljena prostorija. Prozor je otvoren i do ulice dopiru glasovi koji pevaju "Ćihu, Ćihu, Ćihu hu"...