CIA i pravoslavlje

Prisluškivanje, podmićivanje i ucene – naročito u periodu Hladnog rata, ali i drugi vidovi tajnih borbi su se odvijali i na crkvenom planu, iz razloga što su se supersile borile za vernike

Prava i jedina prepreka na putu širenja globalizma predstavlja Hrišćanska crkva, kao najdominantnija svetska religija. Kada je reč o Zapadnom hrišćanstvu, ono ne predstavlja nikakvu ozbiljniju prepreku za napredak globalizma, s obzirom da je Zapadno hrišćanstvo kao crkva ili religija prihvatilo mnoge globalističke "novine", tako da se pre može govoriti o savezniku globalizma i svemu što on donosi sa sobom.

Globalisti su u Zapadnu crkvu odavno ubacili klicu afirmisanja jednopolnih brakova (LGBT) koju je Zapadna crkva prihvatila, čime je narušila suštinu braka između muškarca i žene, koju je Gospod Isus Hristos blagoslovio u Kani Galilejskoj. Na žalost, i dan danas se na gotovo svim katoličkim i protestantskim crkvama u SAD i Kanadi, vijore zastave organizacije koja promoviše zajednice istopolnih parova.

Takođe, SAD, Kanada i Velika Britanija su vodeće države u svetu u promovisanju satanizma kao pokreta, čemu se Zapadna crkva javno ne suprotstavlja. Čak šta više, pokušavaju na sve načine da navedene devijantnosti i antihrišćanske elemente ubace i u neke pravoslavne zemlje.

Imajući u vidu krajnje negativne i opasne tendencije koje dolaze sa Zapada, u prvom redu, da se Gospod Isus Hristos - Bogočovek zameni čovekobogom, kao i aktivnosti na stvaranju tzv. "jedne svetske religije" na čemu već vekovima radi satanistička antihristova vojska, smatram veoma štetnim javno prikazivanje promotivnih sadržaja homoseksualizma i satanizma, prvenstveno što to ima izuzetno štetne posledice po generacije mladih koje dolaze.

Rusija odlučila

Upravo iz tih razloga, u nacrtu predloženog zakona u Dumi Rusije, razmatra se mogućnost da se udvostruče novčane kazne za izlaganje dece LGBT propagandi ili radi organizovanja bilo kakvog događaja koji u sebi sadrži elemente promocije homoseksualnosti.

Kada je reč o uticaju CIA na Vaseljensku patrijaršiju, beogradska Politika je 20. februara 2020. godine objavila članak pod naslovom "CIA otkrila dokumente o saradnji sa Vaseljenskom patrijaršijom". Time je samo potvrđeno da je američka obaveštajna agencija izabrala drevnu Vaseljensku patrijaršiju i njenog poglavara, ocenivši da na taj način može lako da realizuje sve planove u korist svetskih globalističkih sila. Moramo priznati da su pravilno procenili, jer je jedino Pravoslavna crkva ostala poslednja brana tradicionalnih vrednosti (vera, porodica, otadžbina i tradicija), kao i hrišćanskih dogmi svetih apostola, svetih otaca i Vaseljenskih sabora.

Kada je u pitanju američka obaveštajna agencija, prisluškivanje, podmićivanje i ucene – naročito u periodu Hladnog rata, ali i drugi vidovi tajnih borbi su se odvijali i na crkvenom planu, iz razloga što su se supersile borile za vernike. Još pre mnogo godina, dokumenti iz arhiva CIA pokazuju da su SAD bile upletene u izbor carigradskog patrijarha, što je dovelo do raskola u pravoslavnom svetu i religiozno-političkih afera. Vaseljenski patrijarh Atinagora je bio vrhovni poglavar Vaseljenske patrijaršije od 1948. do 1972. godine. On je ovu ulogu dobro odigrao. Na ceremoniji ustoličenja 1949. godine, pozvao je hrišćane i muslimane da se "ujedine u borbi sa crvenom pretnjom", odnosno komunizmom.

Tokom prve propovedi, pored patrijarha Atinagore je stajao gubernator Istanbula. Kako se navodi u izveštajima britanskih diplomata, on je bio važna figura Carigradske crkve. Podsetimo se na trenutak na koji način je patrijarh Atinagora došao na presto Carigradske patrijaršije. Zapravo, još krajem 40-tih godina turska vlada je raščistila put Atinagori. Njegov prethodnik je bio patrijarh Maksim koji je početkom Hladnog rata izjavio: "Crkva je van politike". On je sarađivao sa pravoslavnom braćom i Ruskom pravoslavnom crkvom. Tokom 1948. Godine, u Moskvu je poslao delegaciju na jubilej obeležavanja autokefalnosti. To je razljutilo Ankaru ali i CIA, čiji su agenti u Turskoj i Grčkoj, počeli da šire publikaciju u kojoj su "otkrivali neke tajne" o patrijarhu. Oni su prinudili Maksima da 1948. godine podnese ostavku, navodno, zbog bolesti.

"Akcija za zamenu starog Maksima na mesto Vaseljenskog patrijarha Grčke pravoslavne crkve je uspela. Više od godinu dana su pokušavali da ga izbace iz patrijaršije, koja je predstavljala pravoslavne Grke u celom svetu. Sada patrijarh čeka odluku o sledećem postavljenju", napisano je u otvorenom izveštaju specijalnih službi.

Sa Ankarom su dogovoreni svi detalji u vezi njegovog naslednika. Glavni problem je bio taj što je novi patrijarh mogao da postane samo građanin Turske, uslov koji Atinagora nije zadovoljavao, tako da je 26. januara 1949. godine prilikom sletanja na Istanbulski aerodrom, Atinagori uručen novi turski pasoš.

Ima još pikantnih detalja koji govore o diretnoj umešanosti američke administracije i CIA u izbor Prvog među jednakima po časti u Pravoslavnom svetu.

Na primer, u Kabinetu državnog sekretara SAD Henrija Kisindžera, 7. juna 1972. godine je zazvonio telefon i na liniji je bio tadašnji potpredsednik SAD Spiro Egnju (grčki Σπύρος Θεόδωρος Άγκνιου) prvi Amerikanac grčkog porekla na ovoj funkciji.

Egnju je rekao: "Potrebno je da se u Tursku pošalje delegacija na čelu sa arhiepiskopom Jakovom. To će mu dati na značaju na predstojećim izborima za vaseljenskog patrijarha. On je na čelu zajednice koja nas podržava i potrebno je da se uverimo da glasovi turskih episkopa neće praviti prepreke", rekao je tada drugi čovek SAD.

Samouvereni Henri Kisindžer mu je odbrusio: "Baš me briga za turske episkope, ali me je briga za njihovu vladu". Tog dana se upokojio Carigradski patrijarh Atinagora (Spiru), koji je u tom trenutku bio jedan od najuticajnijih verskih ličnosti na svetu. Međutim, pošto se njegova smrt iščekivala već tri godine, oko trona se uveliko vodila borba.

Glavni kandidat je bio Jakov (Kukuzis), arhiepiskop carigradske crkve u SAD, koji je bio "prava zvezda", jak propovednik i čest gost u Beloj kući. U svemu tome su odlučujuću ulogu imale njegove grčke veze. Ujedno i Egnju mu je bio dobar prijatelj. Vašington je imao interes da "prava osoba" vodi Carigradski crkvu. Zapad je upravo ovog patrijarha video kao lidera pravoslavnog sveta.

U izveštaju britanske obaveštajne službe je stajalo: "Zajednica Grka u Carigradu je veoma mala, oko 30.000 ljudi i može se koristiti kao pion kako bi se trgovalo garancijama za Turke koji žive na ostrvu". Problem Kipra je sve više udaljavao Ankaru od saveznika na Zapadu. Arhiepiskop Jakov je otvoreno podržao stanovnike Kipra i sakupljao sredstva za pomoć njima, čime je ozbiljno ugrozio svoj izbor na mesto Carigradskog patrijarha, pogotovo što se pitanje njegovog položaja rešavalo na samom vrhu. Turska strana je bila nepokolebljiva.

"Oni ne žele da Jakov bude sledeći patrijarh", navodi se u tajnom telegramu State Departmenta, koji je poslat američkom abasadoru u Ankari.

Budući patrijarh Jakov je pozvao Džordža Buša, tada predstavika SAD u UN i tražio da se izglasa rezolucija Saveta bezbednosti "o kršenju verskih sloboda u Turskoj". Budući američki predsednik je shvatio da je Jakov "srušena ptica". Posle nekoliko meseci je zbog sumnje da je učestvovao u korupciji, Spiro Egnju podneo ostavku. Tako je i plan B propao. Mitropolita Melitona (Hadžisa) koji je bio lojalan Amerikancima i koji je imao turski pasoš, u poslednjem trenutku su izbrisali sa spiska kandidata. Ankara je poslala Istanbulu tri imena koja nisu bila poznata javnosti.

Tihi monah

Sinod Carigradske crkve je izabrao novog patrijarha Dimitrija (Papadopulosa) – "tihog monaha" koji nije davao jake izjave. On je imao dobar odnos sa Ruskom pravoslavnom crkvom i 1987. godine je bio u Moskvi. Dimitrije je umro 1991. godine. Njegovo mesto je zauzeo mitropolit Vartolomej (Argondonis), penzionisani oficir turske vojske. Navodno je bio pogodna figura za Ankaru.

Pored toga, Vartolomej je još 1990. godine počeo da se sukobljava sa Ruskom pravoslavnom crkvom, Prvo u Estoniji, za koju je rekao da je njegova teritorija, a zatim 2018. godine u Ukrajini gde je bez obzira na kanone legalizovao lokalne raskolnike. U svakom slučaju to je bila ličnost koja je odgovarala CIA i State Departmentu.

Tako je na tron Vaseljenske patrijaršije došao patrijarh Vartolomej, koji će se kasnije pokazati kao odani poslušnik onima koji su ga doveli na ovo mesto. Potonji događaji će pokazati da će to doprineti najvećoj fragmentaciji Pravoslavne crkve u njenoj istoriji.

Uzimajući u obzir gore navedene činjenice, pitamo se da li sadašnji Vaseljenski patrijarh Vartolomej Prvi, koji je očigledno donosio sve odluke pod uticajem stranih političkih i obaveštajnih centara moći, treba i dalje da ostane Prvi među jednakima u Pravoslavnoj crkvi, sa duboko narušenim kredibilitetom, legitimitetom i dignitetom svoje ličnosti i funkcije koju obavlja?   

Podsećanja radi, Vaseljenski patrijarh je doneo nekanonsku odluku o dodeljivanju autokefalnosti tzv. Pravoslavnoj crkvi Ukrajine, podržao donošenje odluke državnih organa Litvanije, o odvajanju Pravoslavne crkve Litvanije od Ruske pravoslavne crkve kao Majke-crkve, što se nikada pre nije dogodilo u istoriji Pravoslavne crkve. Vaseljenski patrijarh je takođe izvršio i nekanonski "upad" u polje jurisdikcije SPC, sugerišući davanje samostalnosti a potom i autokefalnosti tzv. MPC - Ohridskoj Arhiepiskopiji.

Znam da je odgovor na gornja pitanja više nego lak, ali njega treba da donese svako ko pročita ove redove.