Šta se to događa sa čovečanstvom u trećoj dekadi 21. veka? Ceo svet se našao na stranputici, ili pak slobodnom padu, i to u duhovnom, moralnom, ekonomskom i političkom pogledu.
Odavno je poznato da je globalizam glavna "zvezda vodilja" savremenog sveta, i da se njegova osnovna karakteristika ogleda u patološkoj gramzivosti i nezajažljivosti kada je reč o sticanju bogatstva. A njegove primarne mete su Kina i Rusija.
Dok im sa Kinom kao najvećim svetskim ekonomskim gigantom to ne ide tako lako, Rusiju su očigledno planirali da je napadnu iz dva pravca.
Prvo je izvršen atak na Rusku pravoslavnu crkvu u vidu smanjenja polja jurisdikcione nadležnosti, i to preko drevne Vaseljenske patrijaršije i njenog čelnika patrijarha Vartolomeja Prvog, i drugo, otvaranjem žarišta (čitaj rata) na prostoru njenog "mekog trbuha" – Ukrajine.
To je bila procena zapadnih geopolitičkih stratega, opijenih mirisom prirodnih bogatstava Sibira ali i bogatstvom koje kriju arktičke dubine.
Tako se čovečanstvo suočilo sa najozbiljnijim i najopasnijim geopolitičkim tenzijama u svojoj istoriji, koje su izazvane nametnutom ukrajinskom krizom, a potom i sankcijama prema RF sa kakvima se do sada ni jedna država na svetu nije suočila.
S tim u vezi, neki kineski ekonomski eksperti su ocenili da su Sjedinjene Države nepromišljeno uvele sankcije mnogim zemljama, oslanjajući se u prvom redu na globalnu hegemoniju svoje valute, američkog dolara.
Greške zapadnih stratega
Očigledno, kada je Rusija u pitanju, zapadni geostratezi su mnogo toga prevideli ili pogrešno protumačili.
U tom kontekstu su brojni eksperti veoma precizno detektovali da je rezultat do sada nezabeleženih sankcija i pritisaka od strane zapadnih zemalja Rusiju okrenuo prema Kini sa kojom je postala veoma bliska.
To potvrđuje i nedavna izjava kineskog ministra spoljnih poslova Vang Jia da se bilateralni trgovinski promet dve zemlje približio cifri od 200 milijardi dolara.
Ono što je, međutim, najbolnije po SAD jeste činjenica da se mnoge trgovinske transakcije između dva azijska giganta obavljaju u nacionalnim valutama. S obzirom na to da je Rusija za međunarodne transakcije već počela da koristi kineski juan, vrlo brzo kineska valuta može da zameni američki dolar, i tako postane druga po važnosti za Rusiju, posle rublje.
Za SAD bi to bio teži udarac od bilo kog supersoničnog projektila, tim pre što se povećava broj zemalja koje ocenjuju da je proces dedolarizacije ekonomski racionalan izbor, i koje su počele da zamenjuju dolar nekom drugom valutom ili zlatom.
Hegemonija dolara se bliži kraju
Činjenica da je i svetska zajednica shvatila da im preterano poverenje u dolar može naneti ozbiljne ekonomske štete predstavlja dodatnu glavobolju za SAD. Ukoliko se taj trend nastavi, a nema razloga da tako ne bude, hegemonija dolara se bliži kraju, i u tom slučaju bi američka privreda bila suočena sa velikim izazovima, mada se i sada špekuliše da je već ušla u proces recesije.
Ukoliko se tome dodaju i aktivnosti Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) koja predstavlja respektabilnu evroazijsku političku, ekonomsku i bezbednosnu organizaciju koja je osnovana 2001. godine u Šangaju od strane Kine, Rusije, Kazahstana, Kirgistana, Tadžikistana i Uzbekistana, i kojoj su se 2017. godine pridružile Indija i Pakistan, dolazimo do istog zaključka kao i američki geostrateg Zbignjev Bžežinski: da se globalna ekonomska, vojna i politička moć pomera ka Istoku.
To potvrđuje i postojanje BRIKS-a, organizacije Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južnoafričke Republike koja je još na samitu u Brazilu 2014. godine donela važnu odluku o osnivanju Nove razvojne banke i zajedničkog monetarnog fonda koji bi bio pandan MMF-u. Cilj je da se obezbedi nezavisnost zemalja ove organizacije od finansijske politike država Zapada.
Očigledno je da se dominacija zapadne hegemonije nalazi u sporom ali sigurnom i bolnom padu. Rusiju i njenog predsednika nisu uplašila ni predviđanja Bžežinskog, koji je u knjizi "Globalna dominacija i globalno liderstvo" pokušao da uplaši Ruse tzv. kineskom dominacijom kada je reč o budućnosti velikih sila na Dalekom istoku.
Američki geostrateg je tada rekao da "Rusija nema drugi izbor ukoliko želi da sačuva najvažnije teritorije na Dalekom istoku, osim da se osloni na pomoć Zapada".
Uprkos tome, krajem jula 2008. godine Moskva i Peking su nastavili da unapređuju bilateralne odnose, pa su ministri inostranih poslova Rusije i Kine, S. Lavrov i D. Jang, u Pekingu potpisali sporazum o regulisanju državnih granica po kome je Moskva ustupila Pekingu 337 kvadratnih kilometara (do tada) sporne granične teritorije.
Već viđeno
A prave namere Zapada Moskva je jasno uvidela posle odluke NATO na samitu 2008. godine u Bukureštu da se Ukrajina i Gruzija tretiraju kao buduće potencijalne članice alijanse. Posle ovoga, svakome je bilo jasno da bi instaliranjem NATO krstarećih raketa na teritoriji Ukrajine Moskva bila u dometu od samo nekoliko minuta leta; poput 1962. godine kada je SSSR instalirao nuklearne rakete na Kubi, što su SAD proglasile za pretnju svojoj bezbednosti, kao i povredu sfere interesa. Posle višednevnog natezanja i "igre živaca" Sovjetski Savez je povukao oružje, a zauzvrat dobio garancije SAD da neće napasti Kubu.
Da li Moskva i dalje može verovati bilo kom dogovoru ili sporazumu sa zapadnim partnerima, pogotovo posle priznanja bivše nemačke kancelarke Angele Merkel u "Cajtu", u kome je otkrila da je osnovni cilj sporazuma u Minsku bio dobijanje vremena kako bi se Kijev dodatno naoružao i ojačao svoje oružane snage, i to za sukob sa Rusijom koji je Zapad još tada planirao.
Isto to je za "Kijev Independent" potom potvrdio i bivši francuski predsednik Fransoa Oland, koji je bio jedan od potpisnika dokumenta iz 2014. godine.
Zbog svega navedenog, Moskva Zapadu više nikada neće i ne može verovati. Zbog toga je i napravila strateški zaokret prema Istoku. On se čvrsto zasniva na teoriji da trgovina i trgovinski odnosi utiču na izbegavanje konflikta, i ujedno vode ka povećanju bruto društvenog proizvoda i doprinose učvršćivanju političkih sistema, umanjujući šanse da dođe do bilo kakve destabilizacije društva.
I Rusija i Kina su svesne ove značajne tačke oslonca novog strateškog partnerstva, na kome će se graditi budućnost kolektivnog sistema azijske bezbednosti.