Imao sam proteklih dana neočekivanu posetu iz Groningena, Holandija. Studentkinja doktorskih studija koja istražuje kompleksnu temu uticaja umetnosti na politiku želela je da sazna više o protestnim akcijama koje smo mi, ljubljanski studenti, organizovali krajem osamdesetih godina prošlog veka.
Bio sam začuđen što se iko setio te šarade posle toliko decenija, a kamoli da na tu temu piše doktorsku tezu. Telefonski poziv vratio me je u decenije potkraj prošlog veka. Bila su to dobra vremena. Puna nade, borbe, preoblikovanja društva u nešto novo, čemu je u mnogome doprinela i tadašnja mladež.
U to vreme bio sam odgovorni urednik "Katedre", studentskog lista iz Maribora. Zahtevali smo i zalagali se za slobodu misli i govora i ukidanje represije u tadašnjem jednopartijskom sistemu. Kada je "odletela" kompletna redakcija beogradskog "Studenta" zbog kritike Miloševićeve politike centralizma i ponovne vladavine metodom "čistki" na 8. sednici CK SK Republike Srbije, u mariborskoj redakciji odlučili smo da ustupimo šest stranica našeg lista kolegama iz Beograda da bi u "Beograjski prilogi" (beogradski prilog) na srpskom jeziku, koji je uređivala moja potonja supruga Svetlana Vasović, nastavili da pišu. Novine smo distribuirali i u Sloveniji i u Beogradu, u čuvenom Draganovom kiosku na Terazijama.
Vlasti nisu bile blagonaklone prema našem pregnuću. Ređale su se zabrane i zaplene "Katedre", čas u Mariboru, čas u Beogradu. Razlog? Zbog "govora mržnje" (prema današnjoj terminologiji), što je uključivalo kritiku policijskog nasilja u Mariboru, razotkrivanje posleratnih likvidacija neistomišljenika, izjave stranih dopisnika o lošem stanju u Jugoslaviji i vređanje "lika i dela" Slobodana Miloševića zbog kritike progona njegovih političkih protivnika.
Obreli smo se na suđenjima ne samo u beogradskoj Palati pravde, nego i u Mariboru i Velenju, jer su se krivične prijave u Srbiji i Sloveniji množile jedna za drugom. U Mariboru su nam novine obično plenili već u štampariji (fotokopirali smo potom retke zabranjene primerke koje smo uspeli da spasemo), dok su milicioneri u Beogradu u maricu trpali primerke "Katedre" direktno iz Draganovog kioska, uz usmeno obrazloženje da je list zabranjen jer "uznemirava javnost".
"Katedru" smo iz Maribora u Beograd slali vozom, a u Palati pravde su nas branili sjajni advokati, beogradski Srđa Popović i Drago Demšar iz Ljubljane. Dok je sudija čitao optužnicu koja nas je teretila da smo karikaturama i kritičkim zapisima "omalovažavali lik i delo Slobodana Miloševića", iza naših leđa se sudnicom razlegao grohot okupljenih beogradskih disidenata, koji su sudiju podsticali da čita, redom, sve "inkriminišuće" rečenice iz Svetlaninog intervjua sa stranim dopisnicima zbog kojih smo i završili na optuženičkoj klupi. Svaka naredna stavka iz optužnice izazivala je urnebesnu reakciju "publike" u sudnici i nove salve smeha...
Štafeta apsurda
Doktorantkinju iz Holandije interesovala je i akcija koju smo u "ono" vreme studentski "omladinci", članovi univerzitetskog odbora omladinske organizacije Univerziteta u Ljubljani, organizovali ispred slovenačke skupštine u znak protesta zbog veličanja anahronog kulta ličnosti i nošenju "štafete mladosti" širom Jugoslavije i posle smrti Josipa Broza. Savezna omladinska organizacija se nije složila sa nama; zato smo priredili "klesanje štafete" usred Ljubljane, ispred današnjeg parlamenta. Akciju smo nazvali "Štafeta apsurda".
Na centralni ljubljanski trg dovukli smo pozamašan balvan koji smo sekirama i drugim alatima malo stesali, sve kako bismo predložili "saveznim omladincima" da tu "štafetu" nose sami, jer mi ni tu ni onu "pravu" – nećemo. Ljubljanski komunalci su narednog jutra odvukli našu "divovsku štafetu" na đubrište, dok se na nas iz svih kutaka tadašnje zajedničke države sručila povika zbog "bezobrazluka". Svejedno, postigli smo cilj – "štafeta mladosti" je ubrzo ukinuta.
Tada smo se latili i prvih "višestranačkih" izbora za studentski parlament. Grupa "opozicionih" studenata, u kojoj sam bio i sam, pobedila je "partijce" predvođene Borutom Pahorom, zagriženim komunistom koji je decenijama kasnije – 2012. avanzovao do funkcije predsednika NATO članice Slovenije. Ali u "bivšem životu", kada Pahor kao student nije mnogo mario za demokratiju i nije hteo ni da čuje za NATO, a povodom "prvih višepartijskih izbora u Jugoslaviji", stigao je iz Zagreba u Ljubljanu i američki konzul, nameran da prati "prve slobodne izbore u Jugoslaviji" – naše, studentske. "Videćete, ovo što ste ovde učinili, uskoro će se desiti u celoj zemlji", rekao je i pozvao me na večeru. Odbio sam. Uz sve probleme sa suđenjima "Katedri" i "delovanja sa pozicija građanske desnice", što mi je vlast prišila, samo mi je falilo još i šurovanje sa diplomatama sa Zapada.
Vrh ledenog brega
Dok sam uz kafu sa gošćom iz Holandije ćaskao o svemu tome, sa gorčinom sam dodao da nisam očekivao da ću se danas, u "slobodi i demokratiji", ponovo boriti protiv cenzure i idolopoklonstva, ali sada zapadnih političkih vođa i njihovih, po Evropljane, kobnih politika.
Činjenica je da se napadi na slobodu govora u poslednje vreme ređaju kao po tekućoj traci, dok "naši" mediji izveštavaju o međunarodnoj politici kao da im tekstove piše Politbiro u Briselu. Uprkos međunarodnim konvencijama koje garantuju slobodu govora, u Evropskoj uniji već dve godine brane rad pojedinih ruskih medija; ne zbog dokazivih "laži" koje nisu ni objavili, već zbog zemlje iz koje potiču. Evropske diplomate u svojim istupanjima njihove novinare čak kategorizuju kao pripadnike tajnih službi; ništa bolje nije ni u Americi, gde Skota Ritera progone zbog saradnje sa RT, dok je Džulijan Asanž na kraju izbegao beskrajni boravak u londonskom kazamatu pod uslovom da prizna krivicu za novinarstvo i razotkrivanje državnih zločina.
Da bi povratio svoju slobodu, Asanž je morao da pristane da postane osuđeni zločinac. Na njegov rad i putovanja sada utiče niz ograničenja, što podriva njegovu sposobnost da zarađuje za život i izdržava porodicu. Neprihvatljivo je da novinar koji je samo razotkrio zločine drugih trpi takva ograničenja. Ali to je samo vrh ledenog brega jer smo nedavno saznali i da su se u hajku na RT uključili i Reporteri bez granica, organizacija koja navodno teži ka odbrani ljudskih prava.
Zaista apsurdno – da se novinari koji bi trebalo da brane bezgraničnu slobodu medija pretvore u inkvizitore, tužioce i sudije koji čak pozivaju zemlje EU da ućutkaju RT u Srbiji, tražeći ograničavanje informacija i zabranu rada novinarskim kolegama kojima bi da nadenu cenzorske brnjice.
U šta se pretvorio (zapadni) svet, pa navodni zaštitnici ljudskih prava propagiraju cenzuru u Srbiji, jednoj od retkih zemalja na ovim prostorima gde postoji protok slobodne razmene mišljenja i informacije i sa Istoka i sa Zapada, kada je reč o međunarodnoj politici. Zato je, kako sam rekao sagovornici iz Holandije, danas sve to veoma slično vremenima iz doba jednopartijskog sistema kada je hiljade aparatčika u glas pevalo "druže Tito, mi ti se kunemo".
U ono vreme nas je u studentskim i alternativnim omladinskim medijima bilo tek nekoliko u Jugoslaviji koji smo, ponekad i uz veliku cenu, predstavljali ostrvca otpora jednoumlju tovariša iz kompartije. Istu ulogu u međunarodnoj zajednici danas imaju mediji poput RT-a, Sputnjika i sličnih, jer se suprotstavljaju mašineriji zapadnih "mejnstrim" medija koji protežiraju kolonijalni pogled na kuglu zemaljsku.
Kao što se nekada na našim prostorima vodila borba za slobodu govora i protiv represije misli i reči, tako se danas na globalnoj medijskoj sceni vodi borba protiv jednoglasja medija. U toj borbi su RT i Sputnjik glasnici novog i drugačijeg, multipolarnog sveta, dok su se zapadni mediji i savremeni cenzori poput Reportera bez granica izrodili u zaštitnike zapadne hegemonije.
Glas kritike
Američki sudija Endru Napolitano, autor sedam knjiga o Ustavu SAD, i sam više puta cenzurisan na Jutjub kanalu, nedavno je objavio zanimljivu kolumnu u kojoj se prisetio "istorije slobode govora u Sjedinjenim Američkim Državama" uz detaljnije objašnjenje štetnosti cenzorskih makaza. Sudija Napolitano je podsetio da je na vrhuncu antiimigrantske histerije u vreme predsednika Vudroa Vilsona, Kongres usvojio Zakon o špijunaži i Zakon o pobuni koji su sankcionisali govor koji "šteti naporima SAD".
Vilson je želeo da uguši bilo kakav glas kritike tokom rata čak i po cenu progona ideja od kojih je strepeo ili ih je mrzeo. "Kasnije je Vrhovni sud doneo niz presuda da je, u slučaju kada je glavni cilj ili namera vlade da suzbije govor zbog njegovog sadržaja, takva mera neustavna. To nas vraća Medisonu koji je verovao da jedini moralni i ustavni lek za 'govor mržnje', štetan, pa čak i prevratnički govor nije represija i kazna, već još više govora", piše Napolitano. I naglašava da pomenuti stav Amerika i vašingtonski vazali u EU sada brišu jer im smeta za vođenje posredničkog rata u Ukrajini.
"Ministarstvo pravde je početkom meseca podnelo optužnice protiv Amerikanaca i Rusa zbog promovisanja 'ruske propagande' u Americi. Savezni tužioci tvrde da je iznošenje stavova o ratu u Ukrajini iz ruske perspektive i zagovaranje tih stavova kao tačnih – kriminalno delo. To je politički progon", upozorava Napolitano.
Slično je, zapravo još gore, u zemljama Evropske unije.
Politbiroe i cenzorske državne tužioce odmenili su političari gladni rata, a zabrane štampanih primeraka novina zamenilo je digitalno brisanje sadržaja sa društvenih mreža i medijskih portala. Umesto kulta ličnosti, danas imamo kult NATO saveza – zaklinjanje u "dobri vojni pakt" iako taj ognjem i mačem seje "demokratiju" i sprovodi "humanitarne intervencije" gde god Zapad ima interes. Ko u to sumnja, biva blokiran, isključen, optužen ili sankcionisan.
Kao što je istakao i Ilon Mask – cenzori novog doba ne suzbijaju govor mržnje, već govor koji mrze. A sa njim i našu slobodu. Jer svi znamo da je sloboda uvek sloboda samo ako je sloboda i za onoga ko drugačije misli. Ili, kako je rekao Volter: "Ne odobravam vaše reči, ali ću do smrti braniti vaše pravo da to kažete." Noam Čomski nas je poučio da "ako ne verujemo u slobodu izražavanja ljudi koje preziremo, onda u to uopšte ne verujemo", dok je Džordž Orvel bio uverenja da se "sloboda odražava u pravu reći ljudima ono što ne žele da čuju"...
Kad sve to sumiramo, nije teško zaključiti da štafetu apsurda u ime jednoumlja više ne nose mladi ljudi koji slepo veruju u komunizam, već zapadni vladari i njihove novinarske sluge, podatne za odbranu superiornosti američkog Velikog brata. Među kojima štrče Reporteri bez granica. Otuda je nova borba za slobodu slična nekadašnjoj. Kao što smo se onomad, za vakta komunizma, borili protiv jednopartijskog diktata i kulta ličnosti, danas je imperativ borba na globalnom nivou protiv medijskog mraka i monopola zapadnih, ratnohuškačkih i cenzorski naoštrenih vladara i njihovih medijskih poslušnika.
Rečima velikog pesnika: Princip je isti, sve su ostalo nijanse.