Za pobedu u ratu je neophodno mnogošta, ali jedno od najvažnijih pravila je ono koje se pripisuje Napoleonu: "Nikada ne prekidaj neprijatelja kada greši!" Napoleon je u skladu s tim naukom strpljivo čekao kod Austerlica da njegovi protivnici napuste uzvišicu Pratzen kako bi napali njegovo naizgled "slabo" desno krilo. A tamo je Napoleon držao Soultov korpus u rezervi, i razornim udarcem odlučio bitku.
Pouka je jasna: dozvolite protivniku da u potpunosti sprovede svoj naopak potez, a onda to iskoristite. Ako se u boksu vaš protivnik sprema da zada snažan udarac, preporučljivo je pustiti ga da to učini. A onda iskoristiti "rupu" u njegovoj odbrani.
Ruski predsednik Vladimir Putin nije bokser, ali je džudista. Suština pobede u džudou je da u svoju korist preokrenete greške protivnika i njegovu težinu. "Tehnike uglavnom imaju za cilj da protivnikovu silu pretvore u sopstvenu prednost, umesto u direktan sukob", tako džudo definiše enciklopedija Britanika. Sve to vidimo i u "posredničkom ratu" NATO-a protiv Rusije u Ukrajini, gde na papiru mnogo jači zapadni vojnički pakt i njegova de fakto plaćenička ukrajinska vojska nižu poraz za porazom, a Rusiju uprkos tome stalno potcenjuju.
Rusija je zapravo mnogo jača nego što joj Zapad priznaje, posebno jer u svakom njenom potezu traži "dokaz slabosti". I pre rata, kada je Rusija želela da probleme reši Minskim sporazumima, to je na Zapadu protumačeno kao slabost Rusije.
Kada je Moskva predložila ugovorno uređenje bezbednosti u Evropi, Amerika je arogantno odbila ponudu Kremlja, rekavši da Rusija nema pravo da odlučuje ko će biti član NATO-a. Kada je Rusija poslala vojsku u odbranu stanovnika Donbasa, Zapad je nedovoljan broj ruskih sila za zauzimanje cele Ukrajine opet video kao slabost Rusije, umesto kao znak da Moskva želi da dozove Kijev pameti i podstakne ga u iskrene pregovore. Pristanak na dogovor u Carigradu u proleće 2022. bio je takođe viđen kao ustupak slabe Rusije. Na isti način su interpretirani i kraj ofanzive na Kijev i rusko "skraćenje" linija fronta 2023. godine.
Rusija, međutim, nije bila nejaka već nije želela rat, još posebno ne dugo, devastirajuće vojskovanje. A onda je usled tvrdoglavosti Zapada sačekala, ojačala, prilagodila se – i počela da pobeđuje i u ekonomskom, i u ratu iscrpljivanja. Pa je NATO ovih dana doživeo nov udarac – nakon napada raketama ATACMS i Storm Šedou, Rusija je odgovorila novim zastrašujućim oružjem, raketom "orešnik", koja je sa 36 preciznih projektila uništila duboko ukopane podzemne proizvodne pogone fabrike Južmaš u Dnjepropetrovsku.
Predsednik Vladimir Putin je vrlo jasno stavio do znanja da je to rezultat ukrajinskih i NATO provokacija, kao i greške Donalda Trampa koji je Ameriku 2019. povukao iz Ugovora o ograničenju raketa srednjeg dometa. Zato je Rusija razvila oružje koje kombinuje, kako je napisao jedan od komentatora, "snagu atomske bombe i preciznost snajperske puške".
Prema izveštajima koji su uspeli da se probiju iz cenzurisane Ukrajine, fabrički kompleksi u Južmašu su "pretvoreni u prah", dok su stanovnici u okolini postrojenja bili uvereni da je grad pogodio jak zemljotres...
Tako smo se (ponovo) našli na pragu svetskog rata. Prema rečima Igora Koršiča, vanrednog profesora i šefa katedre za istoriju i teoriju filma na fakultetu AGRFT u Ljubljani, razlog za to je evropska bahatost koja je "očigledno još netaknuta, uprkos dekolonizaciji i opštoj emancipaciji".
"To je psihološka osnova za sve mitove o 'doseljenicima'. I za izraelski genocid nad Palestincima, kojem smo sada svedoci. Aparthejd je isto što i rezervati za starosedeoce, Indijance, u SAD. Cionizam, kao što piše u Svetom pismu, predviđa obećanu državu samo za Jevreje. Bahatost je osnova i za odnos Evropljana prema Rusima, za rusofobiju. Za Evropljane su 'Rusi jadnici, država im je benzinska pumpa sa nuklearnim projektilima, BDP uporediv sa italijanskim'", podseća Koršič na zapadne stereotipe o Rusiji.
I norveški profesor Glen Dizen objašnjava kako su bahatost i samozadovoljstvo Zapada doveli do groteskne situacije da evropski parlamentarci u Evropskom parlamentu aplauzom nagrade napade na Rusiju u trenutku kada Evropi i svetu preti rat. Razlog za to vidi u "inkrementalizmu".
"Inkrementalizam ili 'taktika rezanja salame' znači postepeno seckanje tankih parčića. Kroz male, postepene korake izgleda kao da nijedna akcija nije tako nečuvena da bi mogla da opravda snažan odgovor, iako je agresor mic po mic pregazio sve crvene linije uz minimalno protivljenje protivnika... Pitanje je koliko NATO može da zaglibi pre nego što pređe tananu granicu između proksi i direktnog rata. Amerika nezakonito okupira Siriju i niko ne spori da Damask ima pravo da se brani. Ima li, međutim, Rusija pravo da bombarduje američke i britanske gradove pod krinkom da pomaže odbarni Sirije? Šta bi Amerika uradila da je situacija obrnuta i da Rusija napada američke gradove preko Meksika?", upozorava Dizen.
I tu dolazimo do ključne dileme ovog rata, mada stupidnost protivnika može biti i te kako korisna – ali samo u određenoj meri. Jer, šta ako su protivnici toliko glupi i bahati da ni ne shvataju u šta se upuštaju?
Pogledajmo tipične reakcije na Zapadu: kad god se Rusija odazove na prekoračenje "crvenih linija", članice NATO-a ističu "agresivnost" Moskve. A ako ne reaguje, onda se rugaju da je slabašna. Nije neobično što je Rusija "orešnikom" i izmenjenom nuklearnom doktrinom sada stavila tačku na sve to.
Jesu li na Zapadu tu poruku uopšte razumeli? Putin je nedavno otkrio da mu strani lideri, kada ih pita šta najviše nedostaje evropskim vođama, pa se ponašaju tako iracionalno, obično odgovaraju da im nedostaje "pameti". Taj nedostatak bi zaista mogao da objasni zašto s takvom mukom savladavaju ruske lekcije.
A opet – možda i nisu tako glupi. Možda glupost samo prikriva činjenicu da su naročito američki političari toliko cinični i pokvareni, da su zarad sopstvene koristi spremni ne samo da napadnu Rusiju, već i da unište Evropu, dok su korumpirani evropski političari spremni da zbog vlastitih kratkotrajnih beneficija tiho povlađuju svojim dželatima.
Mada, istina polako ali sigurno izbija na videlo. Kada je, na primer, Olena Zelenska, supruga takozvanog predsednika Ukrajine, proteklih dana posetila Sloveniju, dočekala ju je dobrodošlica vlade, ali i ljuti protesti, uživo. Na njeno zaprepašćenje, jedan od demonstranata, član pokreta "Slovenija protiv rusofobije", u brk joj je skresao da "Slovenci navijaju za Rusiju, a ne za Ukrajinu" i da "i ona (Zelenska) zna da će Rusija pobediti".
Demonstranta su ubrzo priveli policajci u civilu: prilikom identifikacije su utvrdili da je po zanimanju učitelj.
"Šta onda radite ovde?", upitao ga je policajac, iznenađeno. "Danas sam jednu ženu (Olenu) nečemu naučio", šeretski je odgovorio demonstrant koji je u Ljubljani ustao protiv posete Zelenske.
Olena je tako u Sloveniji dobila neočekivanu lekciju iz brutalne istine. Drugo je pitanje jesu li njen suprug i njegovi sponzori sa Zapada išta naučili poslednjih dana, posebno posle ataka ruskog "orešnika" na ukrajinsku fabriku Južmaš?
Nažalost, to se još ne nazire. Što je loša strana ratovanja sa priglupim ili ekstremno pokvarenim protivnicima koji odbijaju da nauče lekcije koje su dobili. Poslednju u obliku "orešnika".
Zanimljivo je i da reč "orešnik", kako javlja australijski novinar Džon Helmer iz Moskve, označava "drvo koje rađa lešnike". U Sibiru postoji srodan izraz "dati lešnike", što je metafora za kaznu, objašnjava Helmer. Leskin prut je bio i ostao simbol kažnjavanja i na Balkanu. Pouka je, dakle, jasna: ako lekcija nije savladana, možda će biti potreban još koji udarac leskinom šibom...
Nema sumnje da nam predstoje najopasniji dani naših života.