Američki šamar i samoobmana evropskih ukrofanatika

Najava Amerike da su ukrajinski rat i bezbednost u Evropi sada problem Evropljana, dovela je političare Evropske unije u stanje potpunog šoka. Još više su ih zaprepastile odluke nove američke administracije koje Ukrajini odriču mogućnost ulaska u NATO uz poruku Kijevu da je izgubio bar četiri pokrajine uz Krim, te da nema ništa od razmeštanja američkih trupa niti će Evropljani, ukoliko im se vojnička čizma nađe na ukrajinskoj teritoriji – biti zaštićeni članom 5 zajedničke odbrane.

Tako se sve što su lideri Evropske unije poslednje tri godine tvrdili u vezi s ratom u Ukrajini i njenoj pobedi nad "oslabljenom Rusijom" iskazalo za veliku laž. Ukrofanatici u evropskoj politici su se našli u delirijumu, mešavini besa, neverice i gorčine, ponegde i iskrene tuge.

Ali to nije ono što najviše iznenađuje.

Od političara se očekuje da donose racionalne odluke, da reaguju razumno, pa bi otuda i u odvajanju EU od Amerike mogli da vide priliku za uspostavljanje sopstvene, evropske autonomije. Nezavisne od diktata Vašingtona. Konačno! Ali ne. Najava raskida američke spoljne politike sa onom koju protežiraju ratni huškači iz prestonica EU i Londona pokrenula je još radikalnije izjave o nuždi eskalacije rata.

Lideri bloka 27 zemalja uz Veliku Britaniju i dalje ne odustaju od propale, sporne ideologije. Bajdenove i njegovih satrapa.

Najnovija panika oko Trampove pretnje da će prekinuti vojnu pomoć Ukrajini uz rasprave može li EU "premostiti" američku pomoć Kijevu, savršen je primer fenomena poznatog u psihologiji kao slučaj "poricanja" ili "izbegavanja" koji opisuje tendenciju fokusiranja na manje važna ili nepovezana pitanja kao način izbegavanja suočavanja sa primarnim, najčešće još mučnijim problemom, ocenjuje kolumnista "UnHerd"-a i "Substacka" Tomas Fazi.

Realnost je, međutim, takva da bi nastavak nuđenja vojne pomoći Ukrajini, što je plan koji protežiraju lideri EU, možda kratkoročno poboljšao položaj ukrajinskih snaga na ratištu, ali bi dugoročno doveo do sve većih gubitaka zbog odlaganja mirovnih pregovora. Sa druge strane, što skorije okončanje rata i ponovna normalizacija odnosa sa Rusijom uživa sve veću podršku među evropskim građanima, jer bi to bilo u najboljem interesu Evrope, kako po pitanju ekonomije, tako i bezbednosti.

"Zašto evropski lideri i dalje poriču te fundamentalne istine? Opet nam u pomoć priskače psihologija. Preokret njihove politiku prema Ukrajini značio bi priznanje njenog katastrofalnog neuspeha, ne samo na vojničkom polju, nego i privrednom, uz suočavanje sa političkim posledicama. Štaviše, takav nemir bi naterao Evropljane da konačno ozbiljno shvate zabrinutost Rusije za bezbednost, kao i činjenicu da je upravo NATO-vo zanemarivanje ruskih bezbednosnih briga bio okidač za konflikt. A to bi potkopalo i godinama negovanu rusofobnu propagandu.

Zato evropski lideri beže u samoobmanu – lažu sami sebe kako bi izbegli kognitivnu disonancu koja je rezultat sve većih suprotnosti između stvarnosti i njihovih sopstvenih narativa. Psihologija nam pomaže da razumemo i iracionalnu reakciju Evrope na Trampa. U meri u kojoj je Amerika uvek gledala na NATO kao na polugu koja joj osigurava stratešku podređenost Evrope, Trampova pretnja da će smanjiti američke obaveze prema zapadnoj vojnoj alijansi mogla bi predstavljati priliku za Evropu da se redefiniše kao autonoman i miroljubiv akter.

Problem je što je Evropa bila tako dugo okovana u klasičan odnos dominacije i podređenosti da sada, kada Tramp preti da destabilizuje njenu istorijsku bezbednosnu zavisnost od SAD, Evropa nije sposobna da iskoristi pruženu priliku da se redefiniše kao autonomna i miroljubiva; naprotiv, sada pokušava da imitira agresivnu spoljnu politiku SAD – i da u izvesnom smislu sama 'postane' Amerika", ocenjuje Fazi.

Umesto da Evropa pozdravi kraj rata u Ukrajini, sada se zajedno sa ukrajinskim režimom pretvara u još veću prepreku na putu ka miru. Nižu se sve odlučniji pozivi da se u Ukrajinu pošalju evropski vojnici, dok iza kulisa odzvanja sve više pretnji o potrebi borbe protiv "ruskih dezinformacija". Rečju, cenzuri.

Rastuće vojno jačanje EU potpiruje uverenje da Rusija predstavlja "egzistencijalnu pretnju" Evropi, iako Moskva nema nameru da napadne NATO.

Čak ni Donald Tramp ne veruje u to.

Upravo tu je problem – sve dok evropski lideri nastavljaju sa vojnom eskalacijom, smanjuju se šanse za diplomatsko rešenje ukrajinskog konflikta. Upornim najavama i pripremama za "neizbežan rat sa Rusijom" kroz godinu, dve, pet, aktuelni lideri EU klize ka tački bez povratka, gde se pretnje ratom mogu pretvoriti u javu. Suočena sa gomilanjem evropskog oružja i novim provokacijama, Moskva može oceniti da čekanje na mir više nije opcija. Zašto bi Rusi žrtvovali još hiljade svojih sinova, ako zbog de fakto američkog povlačenja iz ukrajinskog rata mogu udarom na glavne centre evropske vojne mašinerije – da skrate rat?

"Ako evropske članice NATO-a nastave da eskaliraju tenzije, Rusija bi mogla da se odluči za preventivni udar umesto da rizikuje da vojne sposobnosti NATO-a dostignu kritični prag. Čak i u manje ekstremnom scenariju, sve agresivniji stav Evrope je suštinski nekompatibilan sa trajnim mirom u Ukrajini koji zahteva da Evropa prizna bezbednosne brige Rusije – i na kraju ponovo normalizuje odnose sa Rusijom. Drugim rečima, dok se odvajanje Trampove administracije od Evrope i potraga za diplomatskim rešenjem može činiti kao korak ka ublažavanju tenzija, postoji rizik da se nenamerno postigne upravo suprotno. Umesto da ograniči ratne ambicije Evrope, povlačenje SAD ohrabruje ključne aktere EU i NATO – posebno u istočnoj Evropi – da zauzmu još ratoborniji stav prema Rusiji", upozorava Fazi.

Ne zaboravimo, "evropeizacija NATO-a" koju nam naturaju kao neophodnost posle povlačenja Amerike, ubrzava militarizaciju kontinenta i demonizaciju Rusije od strane lidera EU i Velike Britanije, što učvršćuje istu politiku koja je izazvala sukob u Ukrajini. Umesto da evropski lideri prepoznaju da je sada trenutak za diplomatiju, u povlačenju Amerike vide razlog za vojnu eskalaciju na istoku Evrope. Očekivano, najagresivniji su Britanci, zatim Francuzi, a u maslinovu grančicu se ne uzda ni odlazeća vlada Olafa Šolca, niti njena opozicija, sa izuzetkom AfD-a...

Kad se sagleda šira slika, proizilazi da je odvajanje Vašingtona od Evrope, paradoksalno, u suprotnosti sa Trampovim ciljem – postizanja mira u Ukrajini.

Ako vođe EU ne priznaju valjanost ruskih argumenata u vezi sa bezbednošću i statusom Ukrajine, šanse za okončanje rata biće slabe – a rizik od većeg rata nastaviće da vreba na Stari kontinent, naglašava Fazi. Tramp i Putin će možda postići okvirni mirovni sporazum u Saudijskoj Arabiji, ali ostaje opasnost da će ga kao "uvredljiv i neprihvatljiv" minirati uvređeni i isključeni Evropljani uz orkestraciju kijevskog režima.

U tom slučaju će se rat nastaviti, Ukrajina će izgubiti još više teritorije, a Amerika će okrenuti leđa EU. Američka pomoć će najverovatnije presušiti, a evropska neće biti dovoljna da zaustavi napredovanje Rusije. Ukoliko se nastave napadi na ruske ciljeve, što je zahtev za koji sve glasnije navijaju jastrebi poput potkapacitirane nemačke ministarke spoljnih poslova, nije nezamislivo da Rusija možda udari čak i po nekim evropskim članicama NATO-a jer je malo verovatno da bi Amerika stavila na kocku svoju bezbednost uzvratnim napadima na Moskvu zbog odbrane odmetnutih zemalja EU.

Američki profesor međunarodnog prava Džon Miršajmer već dugo upozorava da bi evropski saveznici Kijeva mogli da se nađu na udaru ruskih "orešnika", ako nastave da se mešaju u rat, kao i da tada neće moći da računaju na pomoć SAD, ni zaštitu 5. člana Vašingtonskog ugovora.

Zar bi Tramp štitio evropske zemlje koje ne troše, po njegovom mnjenju, dovoljno za sopstvenu odbranu i uz to sabotiraju njegove mirovne napore?

Malo verovatno.

Pred nama su zato meseci neizvesnosti jer mir u Ukrajini nije baš tako blizu, kao što se činilo. To ludilo će, kako predviđa Sergej Karaganov, prestati tek kada kičma agresivne evropske politike bude – slomljena.