Šengenska granica pomakla se sa slovenačko-hrvatske međe na granicu Hrvatske sa Srbijom, BiH i Crnom Gorom. "Otvorili smo vrata Evrope bez granica", pohvalio se hrvatski ministar unutrašnjih poslova Davor Božinović.
Na tom mestu sa zrnom cinizma treba notirati da su Slovenija i Hrvatska zapravo zakasnile 30-ak godina, kaskajući za stopama nekadašnje SFRJ, jer su obe države tek 2023. godine postigle ono što je juna 1991. tadašnji SIV naredio JNA: da tenkovima ukloni tek postavljene granične kontejnere na slovenačko-hrvatskoj granici…
Proizlazi da je jugoslovenska vlada bila dalekovidnija i "evropskija" od svih potonjih činovnika Evropske unije. Posao nekadašnje savezne vojske sada su dovršili političari sa obe strane Kupe - ali tek posle tri generacije.
Događaj je u Sloveniji, Hrvatskoj, ali i od strane Evropske komisije predstavljen kao veliki uspeh ne samo EU, nego i "evropskih vrednosti". U stvarnosti, bio je to spoljnopolitički debakl Slovenije i celog bloka jer je pobedila politika "svršenog čina", kršenja međunarodnih ugovora i gaženja međunarodnog prava.
Jer, da bi Hrvatska uopšte mogla da uđe u EU, NATO, Šengen i zonu evra, morala je da prevaziđe otpor i blokadu Slovenije sa kojom je od raspada nekadašnje zajedničke države u sporu oko granice na kopnu i moru. Sloveniji je uspelo da daleko pre Hrvatske postane deo EU i NATO, takođe i zone evra i Šengena, te zato nije propustila priliku da nekoliko meseci blokira hrvatske pristupne pregovore kako bi pritisla službeni Zagreb da popusti pred slovenačkim zahtevima.
Hrvatsko lukavstvo
Ali Zagreb je pribegao lukavstvu - Hrvatska se naoko složila da o spornom pitanju odluči poseban sud u Hagu i potpisala "arbitražni sporazum". Pomoglo joj je i što je slovenačka diplomatija progutala obmanu Evropske komisije da se "radi o bilateralnom sporu koji se ne tiče drugih članica Unije" (dok u primeru kandidature Srbije sada tvrdi obrnuto!), te da "nema smisla pustiti Hrvatsku da kopni u čekaonici EU" dok čeka na punopravno članstvo.
Kratkovidi slovenački političari nisu bili vični diplomatskim eskivažama pa da ratifikaciju ulaska Hrvatske u EU (i ostale organizacije u kojima je Slovenija imala pravo veta) odlože posle izvršenja presude Arbitražnog suda u Hagu. Tako je Hrvatska posle kratkotrajne slovenačke blokade ušla u EU (potom i u NATO).
A kada je postalo jasno da arbitražna presuda haškog suda neće biti u skladu sa očekivanjima Hrvatske, Zagreb je - odstupio od arbitražnog sporazuma.
Arbitražni sud je potez Hrvatske ocenio neopravdanim, uprkos hrvatskim prigovorima, doneo je presudu o granici, ali je Zagreb ne priznaje. Za Hrvatsku je presuda, kaže, ništavna, "null and void".
Službeni Zagreb se, naravno, dosetio i razloga za jednostrano otkazivanje arbitražnog sporazuma, a to je bio nedozvoljen kontakt između jedne od zaposlenih u slovenačkom MIP-i slovenačkog arbitra u arbitražnom sudu. Njihove telefonske razgovore su, kako Ljubljana sumnja, snimili hrvatski špijuni uz pomoć jedne od moćnih tajnih službi Zapada.
Najzanimljivije u celoj toj šaradi je ne samo što je taj "problem" bio preuveličan, nego što je i sam hrvatski arbitar spavao u zdanju hrvatske diplomatije u inostranstvu i tako negovao iste kontakte poput prokaženog slovenačkog kolege.
Na kraju, za arbitražu je bilo najvažnije mišljenje trećeg arbitra, sudije stranca. A tu nije bilo nikakvih uticaja "sa strane". Argumenti jesu bili na strani Slovenije, ali Hrvatska je buru u čaši vode iskoristila da se povuče iz procesa arbitraže. Sloveniji su ostali milionski troškovi i parče papira koje je, kako se pokazalo – bez naročite težine; presuda formalno važi, ali zbog odbijanja Hrvatske da je prizna - ne menja ništa u praksi.
Kolaps fronta
Razgraničenje je zbog opstrukcije Zagreba propalo na celom frontu. Slovenija je uzalud ukazivala partnerima u EU i SAD da je Hrvatska u celom tom zamešateljstvu prekršila međunarodno pravo, sve kako bi minirala utvrđivanje granice na svoju štetu. Ljubljanu nije utešila ni spoznaja da ne bi bilo nikakve diplomatske afere da je ratifikaciju hrvatskog ulaska u EU (NATO, Šengen…) uslovila obavezom Zagreba da prethodno mora da usvoji zaključke arbitraže.
Slovenačka diplomatija je u očima sopstvenih birača ispala naivna, dok je Hrvatska uprkos kršenju sporazuma za koji je jamčila čak i sama EU – na kraju bez problema postala članica Unije. Sada i Šengena.
Da travestija bude potpuna, Slovenija je Hrvatsku zbog ignorisanja arbitražne presude tužila Evropskom sudu u Luksemburgu, ali se on proglasio "nenadležnim". Na kraju je u Ljubljani prevladalo spoznanje da uzdanje u pravo, pravdu i poštovanje međunarodnog prava može da obesi o klin.
Iako je pre samo tri godine tvrdila (tada na mestu slovenačke poslanice u Evropskom parlamentu) da "nema šanse da Hrvatska bude deo Šengena" ukoliko ne aminuje arbitražnu presudu, Tanja Fajon se 1. januara ove godine, sada kao ministarka spoljnih poslova, zajedno sa novopečenom predsednicom Slovenije Natašom Pirc Musar i u društvu vođe Evropske komisije Ursule fon der Lajen osmehivala kamerama uz bok hrvatskog premijera Andreja Plenkovića na graničnom prelazu Obrežje (Bregana) povodom ulaska Hrvatske u Šengen.
Svečanom događaju prisustvovala je i slovenačka ministarka unutrašnjih poslova, a tu tragikomediju je, što se slovenačke vlade tiče, vešto izbegao samo njen predsednik Robert Golob iako i sam voli da pozira sa kolegama sa evropskog parketa.
Pobeda bezobrazluka
U sveopštem čestitanju, grljenju i isticanju nove "pobede evropskih vrednosti" uz kulise podignutih graničnih rampi na svim slovenačkim prelazima, predsednica Evropske komisije i okupljena bulumenta visokih evropskih političara namerno je prenebregnula "slona u sobi" - činjenicu da Slovenija i Hrvatska ni posle 30 godina nemaju uređenu međusobnu granicu, ni na kopnu, još manje na moru.
Ono što su Fon der Lajenova i evrokrate iz Brisela proglasili još jednim "vrhuncem evropskih intergracija" zapravo nije ništa drugo nego glorifikacija pobede bezobrazluka i ruganja međunarodnom pravu zahvaljujući prevrtljivoj politici Evropske unije, a ne samo porazu slovenačke diplomatije u nadgornjavanju sa hrvatskom.
Mnogi građani Slovenije razočarano su na malim ekranima pratili svu tu predstavu i odglumljeno ushićenje svojih političkih vođa, svesnih da su ih nadigrale hrvatske kolege koje su lažima i prevarom ostvarile svoje najvažnije spoljnopolitičke ciljeve, ostavivši Ljubljanu praznih šaka.
Ni to nije sve - Hrvatska je istovremeno ušla i u zonu evra. Izreka "ko laže, taj i krade", potvrdila se i u tom slučaju.
Na slovenačkim društvenim mrežama provejava gnušanje zbog osionosti Zagreba da na nove evrske novčiće niže vrednosti (cente) stavi lik Srbina Nikole Tesle čiju su rodbinu ustaše tokom Drugog svetskog rata gotovo izbrisale sa lica Zemlje, da bi 1995. godine posao dovršili njihovi naslednici u operaciji Oluja, proteravši preko 200.000 Srba iz Hrvatske. A sada ceo svet Teslu vidi uz "šahovnicu" sa kojom on nema baš ništa.
Šta je to, ako nije još jedan primer svojatanja tuđeg i podsmevanja komšijama sa druge strane novouspostavljene "južne" granice Šengena. I taj štetan potez je, umesto osude, u Briselu i Strazburu požnjeo pohvale lidera EU nesposobnih da shvate da je sa stanovišta interesa svih država u Evropi i svetu – opisani ulazak Hrvatske u obe "zone" zapravo korak unazad jer na pijedestal evropskih vrednosti uzdiže vrline pirata: prevaru i pljačku.
Po sistemu "papir može sve da podnese, mi radimo šta nam se prohte", Hrvatska se narugala postulatima međunarodnog prava, a uz to prisvojila i tuđe kulturno nasleđe. Sve u skladu sa filozofijom predatora "što je tvoje, to je moje, obrnuto ne važi".
Pošto je neuspeh teško progutati i još teže priznati, slovenački političari su krah svoje politike u postupku poznatom kao "šminkanje (spoljnopolitičkog) leša" odlučili da prodaju zemljacima kao netom izvojevanu pobedu. Zato su se pod paskom predsednice EK u zavidnom broju okupili na Obrežju da čestitaju hrvatskim kolegama. Na granici, utvrđenoj arbitražnom presudom, koju ti isti hrvatski političari – ne priznaju.